Друштва су најприметније поремећена када режим пропадне у насилном пучу, револуцији или буде поражен у рату. Велика царства постају жртве катастрофе када им понестане енергије која је некада покретала динамику њиховог настанка и чинила ткиво њиховог друштва. Подмукли процес који често доводи до ових исхода може се препознати када ауторитарни владари, имајући у виду сопствене интересе, предузму напоре да монополизују власт ускраћујући грађанима њихова права. То чине поткопавањем независних медија, вршењем контроле над законодавним овлашћењима намењеним директној служби народу, попуњавањем правосуђа судијама које су више усклађене са циљевима извршне власти него са Уставом и развијањем моћне више класе богатих која олакшава неопходну контролу друштва. Након што прође неко време, патриотске песме губе свој жар на позадини репресије, корупције, дезинформација, масовно несразмерног јаза у богатству и пропадајуће друштвене инфраструктуре. Финансијски крах, економски очај и неуспели ратни напори убрзаће пад, остављајући друштво у потрази за надом у бољу будућност која сада изгледа ван домашаја.

Ово је стање Русије Владимира Путина у којем је контрола препуштена појединцу чија је енергија посвећена сејању мржње према Западу и стварању ауторитарног режима који подржава маниакални план за повратак прошле империјалне славе. Чинећи то, Путин изгледа није свестан да је историја кренула даље. Вишегенерацијска изложеност руског друштва државној пропаганди, нажалост, изазвала је рефлексивни непријатељски став међу његовим грађанима према Западу. Постало је склоније насиљу које је подстакнуто чудном мешавином Путиновог националистичког жара и религиозног спиритуализма. Када се друштво онда суочава са неуспехом и који елементи идентификују губитак правца и осећаја заједништва? Може ли илузија обећане безбедности икада бити довољна у репресираном друштву да превазиђе индивидуално самоизражавање и могућности? Да ли су дуготрајни напори пропаганде старог совјетског режима, праћени повратком истог са садашњим, замаглили стварност другачијег постојања или чак жељу за истраживањем једног? Природа тренутног стања свести у Русији може се препознати у понашању самог друштва и околностима у којима оно бира да постоји. То, заузврат, одражава каква је руска влада постала и зашто је војска таква каква јесте.
Руска војска
Понашање руске војске, посебно њен недостатак дисциплине и потпуно непоштовање правила која се односе на хуманитарна питања, пружа увид у оно што се може описати као екстремни израз етоса руског друштва. То се види како у појединачним поступцима бораца, тако и у поступцима војске уопште.

Дана 4. августа 2026. године, руски оператер дрона са погледом из првог лица (FPV) протерао је и тешко ранио усамљеног уличног продавца који је продавао поврће у Херсону, у Украјини. Био је то спорт са намером да се тера цивили једног великог града. Инцидент је био само један од низа слично документованих случајева који датирају из пре више од годину дана. 10. и 11. августа, напади балистичких ракета са значајном експлозивном снагом и способним да пробију расположиве системе противваздушне одбране пали су на Кијев и Запорожје убивши 12 цивила и ранивши десетине других. Касетна муниција, скраћена верзија новијих мисија тепих бомбардовања, често следи убрзо након тога са намером да се убију припадници служби за прве интервенције које су дошле на лице места. Мање од недељу дана раније, сличан напад на Кијев убио је 17 људи и повредио најмање 44 других. Такви напади су се дешавали током рата, али су драматично ескалирали када Украјина више није могла да заштити своје цивилно становништво од ове ваздушне претње.
Још један реликт војног варварства из прошлости је употреба забрањеног хемијског оружја против војног особља и цивила. Русија га је поново увела, кршећи Конвенцију о хемијском оружју из 1993. године, са истом сврхом терања. Упркос изјавама о уништавању хемијског оружја из совјетског доба, поново су се појавиле сумње да је Русија заправо задржала барем неке од ових агенаса. Хлорпикрин , средство за гушење, које може изазвати фатално преоптерећење течностима у плућима, коришћен је за чишћење утврђених положаја на фронту. Бели фосфор је запаљива хемикалија која се спонтано пали на ваздуху, гори на температури од 800°C и лепи се за кожу стварајући опекотине пуне дебљине . Може се апсорбовати у тело и изазвати отказивање органа у целом систему. Овај агенс се, посебно, више пута користи у цивилним подручјима од почетка рата.
Убијање на даљину је, изгледа, достигло врхунац у 20. веку и постојала је нада да ће превладати морална ограничења, да ће националне и међународне агенције наметнути правила понашања која би ублажила такве злочине. Универзални споразуми који се баве ратним злочинима заиста су успостављени у међународном хуманитарном праву, чији су садашњи камен темељац Женевске конвенције из чији је потписник била Русија. Потоње су усвојене 12. августа 1949. године, ступиле на снагу 21. октобра 1950. године, а на крају их је ратификовало 196 земаља. Протоколи I и II су додати 1977. године, прецизирајући заштиту цивила, повређених бораца и медицинског особља, избегавање уништавања културних артефаката и критичне инфраструктуре као што су бране и нуклеарна постројења. Штавише, додата су појашњења у вези са основама хуманог поступања са интернираним особама и правима цивилног становништва. Све је то прекршила руска војска током протеклих 4,5 година рата у Украјини.
Крајем 2019. године, Путин је поништио кључни елемент (тј. члан 90) Протокола I којим су овлашћене истраге о наводним ратним злочинима против цивила, наводећи да „изузетне околности“ утичу на интересе Руске Федерације. У суштини, његово оправдање се сводило на жалбу на недостатак руског заступљености и могућност политичког утицаја „непријатељских земаља“ на оптужбе за недела. Стога, у одсуству сведочења неутралних посматрача, Русија би негирала било какве случајеве таквих кршења закона, као што је то обично случај, али ако би се суочила са непобитним доказима, могла би бар да тврди да више није потписница споразума. Путинова инвазија на Украјину је несумњиво била у фази планирања када је поништио протокол и то више ставља у фокус његове намере да почини било какве злочине који су неопходни да би постигао оно што је желео.

Бројни примери руског дивљаштва усмереног изричито против украјинских грађана документовани су од почетка рата у сврху гоњења ратних злочина. Закључно са 6. мајем 2024. године, Канцеларија генералног тужиоца Украјине (КГТ) је већ идентификовала више од 125.000 осумњичених ратних злочина, од мучења и погубљења заробљеника и цивила; сексуалног насиља над децом, женама и мушкарцима; отмице деце; и депортација одраслих до горепоменутог неселективног бомбардовања цивилне инфраструктуре, укључујући основне школе, болнице, културне установе, електране и термостанице. Број ратних злочина је порастао на 225.000 од 8. маја 2026. године. Украјински Центар за грађанске слободе и КГТ настављају задатак документовања заједно са неколико националних и међународних агенција, укључујући Међународни кривични суд (МКС) и Мисију УН за посматрање људских права у Украјини.
Руска војска није само починила своје злочине над Украјинцима, већ је усмерила свој посебан облик бруталности на себе. Појавили су се извештаји да Руси распоређују одабране „баријерне трупе“ да пуцају на оне који се повлаче из битке. Ова пракса је била одговор на низак морал који се увукао у пешадијске јединице и допринео невољности за борбу. То оживљава метод из стаљинистичке ере који се користио у Другом светском рату као одговор на повлачење трупа. Руски команданти су чак погубили своје војнике због одбијања да послушају наређења, само да би додатно подстакли дезертерство које је наставило да ескалира у овој години. Некада истакнута паравојна група , која је сада формално интегрисана у руску војску, увела је употребу маља као средство за вансудско погубљење дезертера. Руководство групе је намерно прихватило ово оружје како би одвратило покушаје пребега, а додатно су га подстакли и неки руски политичари.
Режим
Да ли је руско друштво створило окружење које толерише постојање ауторитарног режима једноставно зато што је то живот који се толико дуго живи у таквим околностима? Аура снажног човека на врху често је истицана као нека врста идеала међу Русима рођеним из дуге историје царства под царском влашћу, након чега је следило ауторитарно вођство Совјетске Русије, а сада и дуготрајна Путинова аутократија. Илузија о доминантном лидеру који пружа безбедност, ред, сигурност и стабилност потребне да би се избегао друштвени колапс и хаос виђен другде, требало је да буде развејана оним што је руско друштво видело у прошлом веку. Па ипак, копија онога што је тада постојало сада је васкрсла у људима попут Путина. И поново је уследио домаћи хаос, овог пута изазван лоше осмишљеним ратом са нежељеним последицама типичним за сукоб на Блиском истоку.

Садашњи кремаљски режим настао је у окружењу Другог чеченског рата (1999-2009). Овај рат је покренут под сумњивим околностима које су имплицирале Путиново учешће у операцији под лажном заставом, маскираној у облик чеченске терористичке операције. Злочиначка бруталност руских војних операција у чеченском рату сада се види у Украјини. Уништење чеченске престонице Грозног био је први увид у поновно распламсано дивљаштво Русије под Путином. Касније је то показано у грађанском рату у Сирији када источни Алепо неселективно бомбардован од стране руских авиона са специфичним ударима усмереним на конвоје хуманитарне помоћи.
Нема разлога да се овде доводи у питање како овај режим одлучује да води своје послове у иностранству, баш као што нема разлога да се доводи у питање његово понашање у земљи, где је описан као права клептократија под Путиновим надзором. Ниво корупције у Русији донео јој је 157. место од 182 земље на Индексу перцепције корупције који је објавио Транспаренси Интернешенел, идентификујући је као један од најкорумпиранијих јавних сектора на свету. Попустљиво окружење је омогућило корупцију на свим нивоима власти и довело је до недостатка средстава за јавну добробит , укључујући одржавање цивилне инфраструктуре , док се приоритет даје безбедности режима и војним циљевима. У садашњим околностима Путиновог рата, издвајања Кремља за одбрану и безбедност износе око 40% савезног буџета и 7,5% БДП-а , док су издвајања за јавну добробит, укључујући инфраструктуру, канибализована зарад прве и додатно погоршана инфлацијом. Локална инфраструктура у неколико региона је озбиљно деградирана као резултат одложеног одржавања.
Најновији пример неспособности Русије да обезбеди адекватну подршку домаћим потребама је катастрофалан квар јавних водоводних цеви у Тјумену, граду са скоро 900.000 становника у југозападном Сибиру. Поплаве реке Туре у јуну преоптеретиле су застарелу општинску инфраструктуру за усисавање воде, загадивши воду. Мртве рибе и други животињски лешеви нагомилали су се дуж обале реке. Одложени одговор на растућу катастрофу продужио је кризу за град који је остао без довољних количина воде за пиће.

Постоји широко распрострањена контаминација руских водених путева која датира још из совјетског доба и приписује се неконтролисаном испуштању индустријских хемикалија и отпадних вода, што је навика која се наставља и под садашњим режимом. Године 2018, Москва, град са око 12 милиона становника, показала је загађење и површинских и подземних вода, при чему је 56% њеног водоснабдевања већ било испод безбедносних стандарда. Студија Гринписа Русија о реци Москва идентификовала је жива која прелази безбедне нивое за 20 пута, а манган за 120 пута, између осталих загађивача као што су тешки метали, алуминијум, сумпор и нафта. Ови нивои представљају ризик за неколико низводних заједница , укључујући велике градове као што су Самара, Астрахан, Нижњи Новгород, Волгоград и Рјазањ, између осталих. Слична студија спроведена у Санкт Петербургу дуж реке Неве 2012. године показала је још веће количине токсичних загађивача.
Контаминирана вода је била узрок 2,6 милиона пријављених болести и око 21.600 смртних случајева у 2025. години. У 2022. години, првој години руског рата у Украјини, пријављен је 2.471 случај високог или изузетно високог загађења у њеним воденим површинама. Овај број се повећао на 3.095 случајева у 2024. години, при чему су се они са „изузетно високим“ нивоима скоро удвостручили током истог периода, са 544 на 985. Процењује се да 20% становништва нема приступ централизованим или локалним системима за пречишћавање воде, док се само 1-2% комуналне инфраструктуре ажурира годишње.
Након година недовољног финансирања медицинских услуга, што је у просеку годишње износило 5-6% БДП-а, и стварало значајне разлике између већих градова и руралних заједница, Кремљ је недавно смањио финансирање болница како би преусмерио финансије ка војсци. Ово је убрзало смањење броја кревета и укупног приступа здравственој заштити упркос великом броју војних жртава које се враћају са фронта. Од њих ће се проценити да ће око 100.000 ветерана требати лечење од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) у земљи којој јако недостаје квалификованих психијатара и других ресурса за ментално здравље, што је проблем који је већ препознат у првој години рата.
Поновни пораст насилних злочина у руском друштву достигао је 15-годишњи максимум 2024. и 2025. године, повратком бивших затвореника који су сада пуштени на слободу након што су испунили своје војне уговоре, ветерана који пате од ПТСП-а и нису у стању да се асимилују у друштво, и оних који су очврсли војном службом регрутовани у синдикате организованог криминала. Њихов повратак пратио је прилив илегалног ватреног оружја и друге војне опреме са фронта, што је повећало смртност цивилних злочина. Тешки преступи су већ износили 617.301 случај само у 2024. години, што је највише од 2010. године. Истовремени пораст алкохолизма додао је гориво порасту насиља и додатно повећао негодовање у друштву због његове криминализације. Проблем криминала погоршао је значајан недостатак у руским полицијским снагама, што је резултат не само ниских плата већ и преусмеравања одговорности на државну безбедност, укључујући спровођење политичке сагласности по питањима везаним за рат.
Укратко, режим није био одговоран на домаће проблеме на начин који се очекивао с обзиром на ресурсе које је имао на располагању, ресурсе који су протраћени у слепој тежњи ка империјалном наслеђу од стране једне особе која није била погодна да буде одговарајући управник народа.
Епилог
Ова нарација ствара мрачну слику. Руско друштво је сломљено дугом историјом репресије и деценијама државне пропаганде која служи сврси режимске хијерархије која јој није пружила подршку потребну за равномерну еволуцију на широком простору Руске Федерације. Уместо тога, садашњи режим је, посебно, створио систем да би искористио своју корист на рачун свог народа и тиме осиромашио нацију док је усађивао мржњу према замишљеном непријатељу. А са којом сврхом? Није успео у том процесу да обезбеди безбедност и, што је много горе, ускратио је свом друштву будућност. Тужан исход свега овога може бити спознаја да руско друштво можда никада неће имати други избор него да понови грешку након што овај Путинов експеримент пропадне.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2026. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.