Етничка анимозност унутар Руске Федерације према Кремљу

„Запамтите моје речи: Русија ће нестати када се појави украјинско сунце“ – Џохар Дудајев, револуционарни вођа и председник Чеченске Републике Ичкерије (1991–1996)

Ђохар Дудајев је убијен у априлу 1996. године у руском ракетном нападу усмереном на његово место боравка. Четири месеца касније, Први чеченски рат (1994–1996) завршен је потписивањем Хасавјуртског споразума, након што су чеченски борци протерали руске трупе из њихове престонице, Грозног. Чеченија је била прва република која се сукобила са Кремљем након распада Совјетског Савеза 1991. године. Чечени су одбили да остану део државе која их је дуго угњетавала. Под царском и совјетском влашћу, масовне депортације и репресија нагризале су њихову домовину и етнички идентитет у нади да ће сузбити оживљавање било каквог националистичког осећања. Године 1999, брутална војна кампања коју је покренуо тадашњи премијер Владимир Путин срушила је чеченске наде за суверенитет у Другом чеченском рату (1999-2009). Грозни је сравнит са земљом неселективним бомбардовањем из ваздуха, нападима балистичким ракетама и континуираном артиљеријском опсадом престонице, усмртивши око 8.000 цивила. Кампања је ојачала Путинову позицију у Москви, помажући да се осигура његов успон народом до практично неоспорног председништва.

Џохар Дудајев, чеченски револуционар и председник Чеченске Републике Ичкерије (1991 – 1996). Фотографија.

Међутим, питања етничког идентитета и суверенитета остала су нерешена не само унутар Чеченије већ и међу неколико значајних аутохтоних заједница широм земље коју називамо Русијом. Ствар је тињала предуго, а сада када Путиново претеривање у Украјини прети руској економији и војном поразу, можда чак и најављујући њен колапс, дошло је до поновног оживљавања сличних тежњи ка независности. Историјски корени овде дубоко утичу на ескалацију мржње према Кремљу која је настала као последица руског рата у Украјини и заслужују мало разматрања.

Кратка историја руског империјализма                                                                             
Експанзија царске Русије са њеног првобитног места, Велике кнежевине Московске, почела је ка северу у другој половини 15. века, простирући се до арктичке обале данашње европске Русије. Средином 16. века, њен царски поход укључивао је инвазију на Казањски и Астрахански канат на југу. Ова велика територија еволуирала је у данашње републике Татарстан, Башкортостан, Чуваш, Мордову, Удмуртију, Калмикију и Мари Ел. Убрзо након тога, Уралске планине су прешле у Сибир где је Сибирски канат поражен. Пацифичка обала је коначно достигнута до 1639. године. Експанзија ка југу у централну Азију настављена је у 18. и 19. веку, заједно са освајањем планинских племена северног Кавказа, где се сада налазе републике Чеченија, Дагестан, Ингушетија, Адигеја, Кабардино-Балкар, Карачај-Черкез и Северна Осетија-Аланија. Даље на југу, територије данашњих држава Грузије, Јерменије и Азербејџана стечене су од Османског и Персијског царства путем освајања и дипломатије. Велики број етничких група које су заузимале огромну евроазијску копнену масу брзо је прикључен новом Руском царству и подвргнут процесу русификације са ограничењима на њихове бројне културе и религије. Процес ће касније бити интензивиран у Совјетској Русији 20. века под Стаљиновим режимом са његовим озлоглашеним обликом брутализма који је у неким регионима прерастао у потпуни геноцид. Ова ожиљци историје сада су у основи осећања потомака о генерацијској трагедији.

Административна мапа Руске Федерације која приказује територијалну разноликост етничких мањина широм велике копнене масе која се често назива једноставно Русија. Извор графике: Porcupen

Стварање Руске Федерације                                                                                  
Совјетски Савез је формално проглашен распуштеним у децембру 1991. У том непосредном периоду, пре и убрзо након проглашења, његових 15 главних република прогласило је своју независност, успостављајући их као новоформиране нације Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Естонија, Грузија, Казахстан, Киргистан, Летонија, Литванија, Молдавија, Русија, Таџикистан, Туркменистан, Украјина и Узбекистан. Свака од њих сада постоји као појединачна чланица Уједињених нација. Након ових каснијих сецесија, самој Русији је остала значајна копнена маса од преко 17.000.000 квадратних километара (6.600.000 квадратних миља) која се простире кроз 11 временских зона. Међутим, оно што обично називамо „Русијом“ је прикладније назвати Руском Федерацијом, јер садржи 88 федерално административних држава које су остале на снази од њеног оснивања 1991. Кремљ згодно сматра оба имена заменљивим, али тиме се стиче утисак да је цела копнена маса насељена етничким Русима или барем хомогенизованом верзијом етничких Руса и неруских мањина које живе заједно у неспорној хармонији. То није случај.

Попис из 2021. године показао је да етнички Руси чине 72% укупног становништва Руске Федерације. Од њих, око 80% живи на европској страни Руске Федерације, западно од Уралских планина, док су остали раштркани по преосталих отприлике 75% копнене масе која чини азијску страну. Приближно 40 милиона њених грађана сматра се делом посебне неруске етничке групе, од којих је 40 признато од стране Кремља. Ове неруске мањине чине око 28% тренутног становништва Русије од 143.258.559 људи. Отприлике половина преосталог неруског становништва су муслимани, што чини преко 25 милиона људи, највећу такву заједницу у Европи. Најгушће становништво живи у региону Северног Кавказа у републикама као што су Дагестан, Чеченија и Ингушетија, између осталих, а још већи број њих насељава дистални регион Волге, посебно Татарстан и Башкортостан. Татари су највећа неруска етничка група са популацијом од око 4,71 милиона људи, док још четири од 195 етничких група у Руској Федерацији имају популацију већу од милион људи. Занимљиво је да попис из 2021. године забележио пад од скоро 5,1% у етнички руском становништву током претходне деценије, док се број становника у претежно муслиманским регионима несразмерно повећао, као у случају Чеченије, са тренутном популацијом од преко 1,6 милиона, која је порасла за 17,1% током истог периода.

Уралски планински ланац раздваја европски део Русије на западу и азијску Русију на истоку. 

Од 88 савезних држава Руске Федерације, 21 је означена као „аутономне“ републике које представљају релативну већину одређеног аутохтоног етничког народа који насељава своју традиционалну домовину на сличан начин на који се може замислити колонијални посед. Свакој је дозвољен устав који је остао подређен Уставу Руске Федерације. Свакој је додељена употреба сопственог службеног језика за локалне административне послове, иако је руски остао службени државни језик који се користио за све савезне административне и правне послове. Високо централизована надлежна власт остала је у оквиру Москве. Појединачним републикама није било дозвољено отцепљење, а питања везана за унутрашњу безбедност, спољну политику, националну одбрану и валуту била су питања која су била у надлежности Кремља.

Путинова фундаментална грешка
Временом строжа ограничења која су смањивала политичку независност република. Током већег дела совјетске администрације (1922-1991), Кремљ је осигурао да регионално руководство буде пажљиво проверено за лојалисте режима међу етничким мањинама како би се задржало беспрекорно ширење његове моћи широм територије. Под Путином, а посебно од инвазије на Украјину 2022. године, уследила је даља репресија Кремља како би се обуздало неслагање и спровела регрутација међу мањинским етничким заједницама. Локална аутономија је ослабила, а локалне културе су поново биле угушене буђењем осећаја повратка маргинализације који подсећа на стаљинистичко време. Методе регрутације несразмерно су регрутовале оне неруског порекла, погађајући претежно оне који насељавају кавкаске и азијске делове Руске Федерације, а не европску територију западно од Урала. Они етнички Руси који живе у Москви и Санкт Петербургу и њиховој непосредној близини, где живи отприлике 12% становништва Руске Федерације, наведени су да осећају да је Путинова „специјална војна операција“ удаљени сукоб који вероватно неће утицати на њихов начин живота.

Да ствар буде гора, Путин је ставио акценат на стварање новог националног идентитета , наглашавајући словенско наслеђе етничких Руса и поновно увођење давно напуштене духовне прошлости Русије, уткане у Руску православну цркву. Не признаје се култура и религија осиромашених етничких мањина док се њихове територије настављају експлоатисати због нафте, гаса и минерала, остављајући за собом еколошку руину без надокнаде. Они су поново постали колонијални становници оживљеног царског доминионизма. Регионално представљање у парламенту је лишено моћи зарад наводне ефикасности у управљању законодавством над Руском Федерацијом и како би се осигурала њена кохезија под централизованом влашћу. Ово је прекршило обећање регионалног суверенитета које је Борис Јељцин дао у уставу и ефикасно демонтирало федерални систем. Уклањањем средстава за санирање регионалних неједнакости, ткиво Руске Федерације више не постоји.

Форум слободних народа пост-Рузије (ФСНПР) 
Некада назван „Форум слободних народа Русије“ при свом оснивању у мају 2022. године током инаугурационог састанка у Варшави, организација је намерно преименована у „Форум слободних народа пост-Рузије“ у септембру 2022. године. Организован је мање од три месеца након руске инвазије на Украјину од стране Фондације солидарности новинара и на свом првом састанку окупио је истакнуте руске политичке емигранте, прогнане сепаратисте и стране симпатизере. ФСНПР се залагао за одвајање република са истакнутим неруским етничким мањинама и формирање истински независних држава. Пре краја године, одржана су четири састанка, а затим пет 2023. године. Десети форум у априлу 2024. године одржан је у Вашингтону, где декларација којом се Кремљ оптужује за окупацију и поробљавање аутохтоних народа Руске Федерације. До 2023. године, присуство је укључивало 27 организација чланица из целе Руске Федерације , поред страних дипломата, новинара, економиста, верских личности и политичких научника.

Петнаести Форум слободних народа пост-Рузије у Букурешту, Румунија (19. март 2025.) Фотографија: FSNPR

ФСНПР је критикован због давања изјава у вези са колапсом суверене државе, а да сам нема државно санкционисана овлашћења. Руски пропагандисти су покушали да исмеју поступак, док је Кремљ означио ФСНПР као непожељну организацију. Чињеница да је ФСНПР привукао ову пажњу требало би да подвуче његов значај у изражавању легитимних жалби староседелачког становништва, посебно у време када је режим предузео даље мере којима омаловажава неруске етничке мањине. У новембру 2024. године, Врховни суд Русије је прогласио ФСНПР и његових 172 огранака међународном терористичком агенцијом због промоције сепаратизма, наводно дајући Кремљу додатна овлашћења да строже кажњава унутрашње неслагање. Организација наставља да се састаје у неколико центара широм света како би преиспитала тренутни статус староседелачког становништва Руске Федерације и разговарала о начинима спровођења демократских реформи међу неколико региона у променљивом окружењу.

Оружана посвећеност борби                                                                                                        
Баш као што је Русија регрутовала своје етничке мањине да се боре у њено име, неколико тих истих људи је отишло у Украјину да се придружи њеним оружаним снагама у борби против Русије. Током чеченских ратова, украјински националисти су се борили са чеченским побуњеничким снагама против руских оружаних снага због заједничке жеље да се одупру руском империјализму. На сличан начин, чеченске војне јединице су почеле да се формирају 2014. године када су руске паравојне снаге први пут заузеле Крим. Ветерани чеченских ратова борили су се заједно са Украјинским оружаним снагама (УОС) на бројним фронтовима унутар окупиране украјинске територије. За Чечене, нови рат је поново покренуо напоре да поново ударе на дуго омраженог непријатеља и поново је подстакао тежње ка независности сопствене земље. Формирано је пет чеченских батаљона, међу њима су Ђохара Дудајева и Шеика Мансура, а други је назван по чеченском војсковођи који је предводио први оружани отпор (1784-1785) против руске експанзије на Северни Кавказ. Оба батаљона су била део Међународне легије територијалне одбране Украјине пре него што је ова друга распуштена почетком 2026. године ради реформисања у специјализоване јуришне пукове у оквиру Украјинског оружаног снага. Украјина и даље управља посебном међународном јединицом која регрутује стране борце са претходним борбеним искуством у оквиру своје војнообавештајне јединице (ВОЈ).

Мапа која приказује републике Руске Федерације унутар региона Северног Кавказа између Црног мора на западу и Каспијског језера на истоку. Аутор мапе: ТКалиновскаја

Сибирски батаљон је формиран углавном од Бурјата, Тувана и Јакута чије домовине обухватају велики део територија богатих ресурсима источно од Уралских планина и из којих Кремљ извлачи велики део богатства које покреће његову ратну економију. Исте територије су жртвовале велики део своје омладине за Путинов рат када су несразмерно биле циљане за регрутацију у раним годинама и коришћене у руским нападима на фронту. У Бурјатији, извештаји очевидаца указују на то да су локални мушкарци ноћу извучени из својих кућа и доведени у центре за регрутацију. Према руском попису из 2021. године, територија је имала 978.588 становника или 0,3% укупног становништва Руске Федерације, али је чинила 1,16% свих жртава на руској страни током прве две године рата. Батаљон „Сибир“ борио се у Донбасу, првенствено у бици за Авдијевку, а заправо је предузео прекограничне рације заједно са две друге руске паравојне групе повезане са Украјином, Легијом слободе Русије (ЛСР) и Руским добровољачким корпусом (РВК) у Белгородској и Курској области у Руској Федерацији.

Северно од Москве и Санкт Петербурга, у Републици Карелији и суседним територијама, живе угро-фински народи, од којих су неки одлучили да се боре против Русије. Њихове жалбе се не разликују од оних етничких мањина које живе источно од Уралских планина, а које сматрају да репресивна политика Кремља одражава централизовани империјалистички став. Довољан број људи се придружио Украјинцима да би се оправдало стварање Оперативне команде Север или војне јединице НОРД, уврштене у оквире ХУР-а. Многи ово виде као своју борбу за независност, сличну оној која је кулминирала независношћу Финске од новонастале револуционарне владе Русије почетком 20. века.

Крајем 15. века, настала је ратничка класа коњаника у ономе што се називало пограничним подручјима данашње јужне Украјине. Њихова првобитна сврха била је да бране фарме и заједнице своје домовине од честих напада суседних кримских Татара који су се касније придружили Османском царству. То су били Козаци који су се развили у аутономну војну јединицу са средиштем у данашњим Херсонској и Запорошкој области Украјине. Њихов број је порастао на 40.000 до средине 17. века, постајући застрашујућа сила која се борила против Османлија на југу, Пољака на западу и Руса на северу. Њихова посебна историја као бораца за слободу била је темељна за дух модерне Украјине и лежи у основи њене отпорности на руску агресију. Временом су козачки етос усвојили и други у суседним степским регионима Руског царства, од којих су се неки интегрисали у руске царске оружане снаге.

Генерацијско козачко наслеђе остало је међу онима у јужним земљама Руске Федерације, али је подела међу њиховим бројевима откривена руским ратом у Украјини. Док су Козаци које подржава Кремљ наставили да се боре за Русију, они који су стварног порекла предака придружили су се редовима УАФ-а, тачније РВК-а, против Русије. Ови „слободни Козаци“, како их називају, састоје се углавном од две групе у Руској Федерацији која се граничи са Украјином, Донски Козаци из слива реке Дон и Кубански Козаци из Краснодарског краја. Обе имају дугогодишње дубоке историјске, културне и етничке везе са Украјином. У ствари, у време распада Руског царства, Кубанска Народна Република је безуспешно тражила политичко унију са Украјинском Народном Републиком. Залагали су се за ослобођење својих земаља од Руске Федерације, замишљајући њен стварни распад са новом визијом постпутинове Русије. То је, заузврат, изазвало гнев Кремља што је довело до њиховог прогона. Иронично, Кремљ је већ неко време очајнички покушавао да присвоји наслеђе првобитних Козака из Херсонске и Запорошке области и учини га делом руског историјског наратива, али безуспешно.

Кримски Татари данашњег Крима су аутохтони народ који говори туркијски језик и гаји посебну мржњу према Русима која подсећа на царско доба од 18. до почетка 20. века. Геноцид над Татарима у стаљинистичко доба (1944-1947) истиче се као можда једна од најбруталнијих епизода наредног совјетског периода, обележена изненадном присилном депортацијом кримскотатарског становништва претежно у централну Азију. Више од 240.000 људи је прогнано, а чак 30.000 је умрло у почетним фазама од глади, жеђи, болести и изложености. Касније је откривено да је више од 46% или 109.956 депортованог татарског становништва нестало током целог тог периода. Многи Татари су се вратили на Крим током перестројке 1989. године, а посебно након што је Украјина стекла независност. До 2001. године, украјински попис је идентификовао 243.433 кримских Татара, што представља значајну прекретницу у њиховој репатријацији.

Нова ноћна мора за Татаре вратила се 2014. године са руском инвазијом и анексијом Крима, што је покренуло сукоб са Украјином. Када је 2022. године почела потпуна инвазија на Украјину, формирана је партизанска мрежа Украјинаца и кримских Татара под именом АТЕШ, татарска реч за „ватра“. Јединица делује као децентрализована тајна паравојна организација и подржава је јединица Специјалних оперативних снага Оружаних снага. Они пружају обавештајне податке за нападе на стратешке циљеве, изводе саботажне операције на територијама Украјине и у Руској Федерацији које је окупирала Русија, ометајући линије снабдевања и уништавајући првенствено железничку логистику. Кључна интервенција била је елиминација система за електронско ратовање који омогућавају украјинским дроновима да нападну витална складишта горива и рафинерије. АТЕШ је развио значајну подземну мрежу ефикасну у демонтажи руске инфраструктуре за позадинску подршку и њених операција противваздушне одбране. Са таквим поремећајима, посебно на Криму , услови су сада достигли тачку у којој руска војска евакуише командно особље морнарице са њиховим породицама и оним што је остало од њене Црноморске флоте на руске обале. Чак системи противваздушне одбране повлаче због своје рањивости, што тешко да је знак поверења за оне који су преостали.

Епилог
Било би погрешно занемарити тренутно негодовање етничких мањина према Кремљу. Оно је ескалирало од ранијих фаза Путиновог рата у Украјини до тачке где би могло значајно допринети коначном распаду Руске Федерације. Ово осећање је широко распрострањено и представља озбиљну претњу режиму који не само да губи војне позиције у Украјини, већ губи и економску будућност Русије . Незадовољство јавности је порасло због дуготрајног рата, стално високе инфлације и растућег опорезивања . Значајан број руских етничких заједница подигао је оружје против Кремља на украјинском фронту, док се руски војни губици приближавају 1,4 милиона . Морал и кохезија војних јединица знатно су опали. Дезертерства су се удвостручила од 2024. до 2025. године , а процене прелазе 70.000. Како се плима рата мења у корист Украјине и како се даљи територијални добици успевају у областима као што је Крим, на руском унутрашњем фронту може се акумулирати замах који ће створити ону врсту неочекиваног исхода којег се Кремљ највише плаши – колапс режима и повратак хаоса у масовним размерама. Нова Русија би могла бити приморана да преиспита како себе види без уједињене федерације етничких мањина којима је више пута ускраћена независност зарад погодности Москве.

„Када се Украјинци врате у земљу где су им сахрањени преци, они који живе на овој земљи завидеће мртвима.“
– Џохар Дудајев

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2026. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.