Преглед актуелних глобалних и регионалних аспеката у вези са руским ратом у Украјини,
Део I: Два рата                  

„Бити слободан не значи бити ослобођен – значи бити несломљив.“  
– Лина Костенко, украјинска песникиња

Нови рат у Персијском заливу променио је околности широм света и још једном је изнео на видело презир Владимира Путина према Сједињеним Државама. Други догађаји који су у игри више имају везе са Путиновим ратом у Украјини и мешањем Русије у шири обим европског позоришта. Ново пролеће свиће на проблематичном континенту у години која ће се показати одлучујућом за његову безбедност када је у питању Путиново ментално стање, његова потреба за сукобом и сопствени опстанак. У игри је брзо променљива геополитичка динамика, која се може приписати непредвидивости Трамповог рата са Ираном и Путиновој потреби да продужи свој рат у Украјини док се будућност саме Русије чини угроженом. Оба рата су рат по избору, иако се један до сада доследно показао као намерно криминалан у свом вођењу, са ваздушним и копненим нападима усмереним на цивилно становништво.

Трампов рат у Ирану                                                                                               
Ненамерне последице сукоба на Блиском истоку требало би да буду заувек урезане у свест Американаца, али историја нас и даље подсећа на циклични образац војне интервенције која не испуњава своје циљеве и ствара непредвиђене проблеме. Од бомбардовања касарне маринаца у Либану 1983. године до дуготрајних ратова у Ираку (2003-2011) и Авганистану (2001-2021), САД су много жртвовале. Потоњи ратови, додани онима у Сирији, Јемену и другим сукобима након 11. септембра, однели су 15.262 америчка живота. Финансијски трошкови два велика рата на Блиском истоку за САД износили су преко 8 билиона долара. Првих шест дана садашњег рата у Ирану коштало је скоро 13 милијарди долара након распоређивања више од 300 ракета Томахавк и друге офанзивне муниције (5,5 милијарди долара) и одбрамбених ракета пресретача (5,7 милијарди долара), заједно са потребним оперативним одржавањем (890 милиона долара дневно) и ненамерним губицима наоружања (1 милијарда долара).

Мапа Персијског залива и околних земаља које су сада укључене у сукоб који изазива глобалну енергетску кризу. Аутор фотографије: Питер Хермес Фуријан

Међу перифернијим разматрањима у тренутном рату са Ираном је споразум о стратешком партнерству који Русија дели са иранским режимом, формално изражен у Свеобухватном споразуму о стратешком партнерству из јануара 2025. године. Сарадња између две земље већ неко време постоји, подстичући иранску подршку руском рату у Украјини, пружајући дронове „Шахед“, балистичке ракете, артиљеријске гранате и муницију. На реципрочни начин, позната руска тема поново се појавила у тренутном рату са Ираном који предводе САД. Последњи пут се манифестовала у Авганистану када Путинов режим обезбедио финансијске награде талибанима за убијање америчких војника.  

Овом приликом, Руси достављају Ирану координате циљева, укључујући сателитске снимке стратешких војних објеката , са истом намером да убијају Американце, док истовремено снабдевају Иран сопственом верзијом дронова „Шахед“. Додатна технолошка побољшања за иранске дронове, заснована на руским искуствима коришћења у Украјини, усвојена су како би се повећала њихова смртоносност. 1. марта 2026. године, ирански дронови су убили шест припадника америчких служби у оперативном центру у Кувајту. У другом нападу 27. марта рањено је десетак америчких војника и уништен је авион Е-3 Сентри, вредан 500 милиона долара, у ваздухопловној бази Принц Султан у Саудијској Арабији, локацији коју је претходно за Иран снимио руски сателитски надзор.  

Трампов специјални изасланик, Стивен Виткоф, несвесно је још једном поверовао у порицање Кремља о његовој умешаности у целу ствар, упркос јасним доказима о супротном, према речима америчких савезника. Наравно, у Путиновом је најбољем интересу да блокада Ормуског мореуза од стране Ирана остане на снази што је дуже могуће како би Русији пружила прилику да продаје своју нафту и гас по премији.

Одсуство било каквог Трамповог одговора по овом питању говори о његовом континуираном повољном, готово покорном, ставу према Путину, упркос преовлађујућем двостраначком неповерењу у САД према руском лидеру. Анкета Универзитета Квинипијак из 2025. године показала је да 81% Американаца има неповољно мишљење о Путину, укључујући 73% републиканаца и 93% демократа. Међутим, очигледан недостатак забринутости Трампа одражава његов омаловажавајући став према америчком војном особљу, према ранијим извештајима.

Владимир Путин и Доналд Трамп састали су се у заједничкој бази Елмендорф-Ричардсон у Анкориџу, Аљаска, 15. августа 2026. Фотографија: FotoField

Копнени рат у Ирану још увек није одлучен, јер се америчке трупе окупљају у близини, док елитни Исламски револуционарни гардијски корпус (ИРГЦ) и конвенционална војска (Артеш) креирају своје одбрамбене планове. Последње две војне групе чине процењене комбиноване снаге од око 500.000 људи. Паравојне снаге могу имати преко 450.000 војника у служби, што, када се узме у обзир са војском, представља значајну опозицију ако остану јединствени у својој лојалности режиму.

На крају крајева, разлози за Трампову наклоност према Путину можда нису толико важни колико последице. Ако се обавеже да ће бити убројан међу изгнанике света, за то ће на крају одговарати у јавности, а можда и на предстојећим новембарским средњорочним изборима, као још једну од неколико жалби које су се већ нагомилале током протекле године.

Америчка помоћ Украјини                                                                                                 
Трампова администрација је јасно ставила до знања да неће помоћи Украјини да победи у рату против Русије . Дозволила је испоруку неких од претходно издвојених средстава које је Бајденова администрација обећала, али је обуставила испоруку одређене кључне имовине, као што је преко потребан систем противваздушне одбране „Патриот“, који је уместо тога преусмерен на Блиски исток у јулу 2025. године. У то време је створен нови аранжман у којем би савезници НАТО-а финансирали текуће набавке путем Листе приоритетних захтева Украјине (PURL), чиме би се окончао директан трансфер материјала из САД у Украјину. Средства која би могла бити доступна овим приступом сада се исцрпљују са објавом да се 750 милиона долара из PURL-а преусмерава на допуну Трамповог рата, посебно за противваздушну одбрану. Да није било касније расипничке употребе ових скупих ракета „Патриот“ (3-4 милиона долара) и „THAAD“ (12-15 милиона долара) у гађању великог броја релативно јефтиних иранских дронова „Шахед“ (20.000-50.000 долара), чин би можда био прихватљивији, али то није био случај.

Систем противваздушне одбране МИМ Патриот, првенствено дизајниран за одбрану вредне имовине од балистичких и крстарећих ракета и напредних авиона који се приближавају на великим висинама. Фотографија: DesignRage

Уместо да прихвати савет и технолошку помоћ за спровођење знатно јефтиније стратегије за суочавање са ројевима дронова од власти попут Украјине, Трамп одбацио ту идеју тврдећи да САД некако имају бољу технологију дронова, истовремено не успевајући да призна потребну стручност за стварно спровођење стратегије одбране од дронова. У прва три дана рата са Ираном коришћено је више ракета пресретача Патриот него што је испоручени Украјини током четири године рата. Резултат несташице ракета Патриот за Украјину био је предвидљив и непотребан. Ранији покушаји Украјине да помогне ситуацији са којом се суочавају САД провереном технологијом и стручношћу у вези са дронима пресретачима, нису успели да оставe утисак на администрацију која је била глува за разум.

Противљење потпредседника Џејмса Венса помоћи Украјини постало је очигледно током његовог мандата у Сенату и он остаје део фракције у Републиканској странци која тврди да је то прескупо и да му недостаје стратешки приоритет. Ово се у почетку чинило као одраз његовог противљења сваком рату, укључујући и онај против Ирана, све док није дошло време да одлучи другачије , на своје касније понижење. Иронично, сада је добио задатак да води преговоре са посебно непријатељским Ираном како би се окончао сукоб у којем се сада постављају питања да ли ће користи од овог рата заиста надвладати његове трошкове.

Потпредседник Венс одговара на питања новинара у Белој кући 2. фебруара 2026. Фотографија: photoibo

Антиукрајинска фракција се иначе састоји од чланова Трамповог кабинета и мањине републиканских чланова Конгреса чији су разлози за то били различити. Једини аргумент који је имао извесну вредност захтевао је од европских земаља да пруже већу подршку, што се касније и догодило .Преостали аргументи дотицали су се трошкова, безбедности граница и потребе да се спољна стратегија помери ка Кини, а све то би се могло озбиљно оспорити. Укратко, велики део републиканског протеста изгледа да произилази из непознавања геополитичких последица давања Русији предности на евроазијском терену, а Кини прилике да ојача свој савез са својим ауторитарним суседима како би унапредила сопствену агенду на Истоку. Ово је дефиниција „бебиства“ Синклера Луиса – немогућност да се види сопствени хоризонт изван граница сопственог села.

Европа је заиста појачала своју подршку Украјини. У 2025. години, војна помоћ је порасла за 67%, док је финансијска и хуманитарна помоћ порасла за 59%. Европска унија (ЕУ) преузела је водећу улогу као главни институционални донатор са скоро 104 милијарде долара кредита за Украјину, договореног крајем 2025. године. Војна помоћ посебно зависи од појединачних земаља чланица, при чему оне у западној и северној Европи обезбеђују највећи део финансирања. У односу на свој БДП, балтичке и нордијске земље су највише допринеле, при чему је Данска допринела са 3,25%, а Естонија са 3,01%, у поређењу са САД, које су на око 16. месту са 0,59%. САД су биле највећи појединачни донатор у погледу обезбеђивања наоружања, одобривши кумулативни износ од 188 милијарди долара, иако су европске земље колективно пружиле већу укупну помоћ у износу од 197 милијарди долара. Од тог америчког финансирања од 188 милијарди долара, 61 милијарда долара заправо није отишла Украјини, већ је искоришћена за подршку америчким активностима у Европи повезаним са ратом и помоћ другим земљама погођеним руским ратом, што је резултирало масовним прекограничним расељавањем цивила.

Још једна опаска у вези са америчким финансирањем Украјине, која је изгубљена у политичкој реторици, тиче се његове расподеле. Значајна већина, преко 70%, заправо је коришћена у САД за раст њихове индустријске базе, подршку америчкој радној снази и проширење одбрамбених капацитета како би се такмичиле са Кином. Средства су била потребна за надокнаду трошкова куповине новог наоружања за америчке залихе како би се замениле старије верзије које су требало да буду повучене из употребе, али су заправо биле пребачене у Украјину. Најмање 11 држава је имало користи од овог прилива новца за одбрану, заједно са хиљадама радника.

Председник Зеленски се састао са саудијским престолонаследником Мохамедом бин Салманом у Џеди, у Саудијској Арабији, пре потписивања десетогодишњег споразума о сарадњи у области одбране 27. марта 2026. Фотографија: Саудијска новинска агенција

Сама Украјина је наставила да успоставља споразуме са другим земљама, а најскорије са Саудијском Арабијом, где је споразум о сарадњи у области одбране потписан 27. марта. Десетогодишњи споразум се фокусира на размену обавештајних података и унапређење војне технологије. Иначе, Украјина је унапредила односе са Уједињеним Арапским Емиратима, Катаром, Кувајтом и Јорданом проширујући своју стручност у области ваздушне одбране на те земље. Проширени међународни односи остали су приоритет како би се осигурала безбедност Украјине изван оне која је већ створена са ЕУ, НАТО-ом и другим глобалним партнерима. Околности су у складу са променом динамике светског поретка коју је већ покренула филозофија спољне политике , која преферира глобално дистрибуиране хегемонистичке регионалне власти које председавају будућношћу „мањих“ држава. Овај правац не одговара Украјини, као што не би требало да одговара ни другим земљама које намеравају да очувају своју независност.

Епилог                                                                                                               
Трампова администрација је одлучила да стане на страну Русије у рату са Украјином, чак је ишла толико далеко да је криви за инвазију на Украјину. За било ког члана Трамповог режима, тешко је тврдити другачије када се суочи са тим питањем од стране европских лидера забринутих за окончање сукоба на начин који не користи агресору. Трамп се вратио захтеву да Украјина одустане од територије виталне за њену економску добробит у замену за „поуздане“ безбедносне гаранције. У оквиру Трамповог мировног предлога, од Украјине би се захтевало да ограничи величину своје војске и да се сложи да се никада не придружи НАТО-у. Још један споразум о ненападању мора бити потписан, овог пута, између Русије, Украјине и Европе. Упркос тако потписаном споразуму, додат је необична реченица у којој се наводи да се „очекује“ да Русија неће напасти суседне земље.

У ствари, од Украјине се захтева да ослаби своју војску без потребе да Русија смањује број војника и да никада не пристане на придруживање НАТО-у, што би, у ствари, била једина дугорочна гаранција безбедности од икакве вредности када је у питању Русија. Постоји добар разлог да Русија не мора да сарађује са НАТО-ом у будућности када је у питању Украјина и Путинова првобитна жеља да преузме целу земљу. Русија је позната по кршењу међународних споразума, посебно са Украјином, а најзначајнији су Декларација из Алмати из 1991. године, Будимпештански меморандум из 1994. године, Споразум о пријатељству из 1997. године и Мински споразуми из 2014-2015. Постоји дугогодишње глобално неповерење према Русији због њеног коришћења обавезујућих споразума као паузе за учвршћивање своје позиције како би затим наставила са оним што сматра оправданим разлогом за раскид са њима. Трампова администрација је слепа за овај историјски преседан. Она се укључује у преговоре користећи невеште саговорнике који изгледа да су више усмерени на тражење пословног споразума са Русијом него на морални закључак њеног рата у Украјини.

Рат у Ирану сада додатно истиче погрешно схватање Трампове администрације да је Путин поуздан играч у преговорима о окончању његовог рата у Украјини. Уместо тога, Путин је спреман да искористи Иран у његовом рату са САД у своју корист и да осујети Трампове напоре да реши кризу коју је тамо створио. С друге стране, Трамп је уложио све напоре да искористи Путина у свом рату. Реалполитика Трамповог рата у Ирану остаје у супротности са Путиновим ратом у Украјини и, као последица тога, поуздана дугорочна решења за једног или обоје не делују као да су на дохват руке. Проблем за САД у овој околности биће дугорочне последице, и економске и геополитички стратешке, које произилазе из погрешних процена у доношењу одлука у оба рата.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2026. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.