Кореографија тренутних „мировних преговора“ између Украјине, Русије и САД

Друга рунда трилатералних мировних преговора одржана је у Абу Дабију 4. и 5. фебруара 2026. године, након почетних разговора који су се одржали 23. и 24. јануара 2026. године. Недељногодишњепримирје, договорено уз посредовање , које је штедело, посебно енергетску инфраструктуру, најавила је Трампова администрација 29. јануара и ступило би на снагу пре ове друге рунде разговора у време када су зимске температуре драматично пале. Међутим, Москво тумачење примирја давало му је највише четири дана и укључивало би само Кијев, док је Украјина, изгледа, била обавезна да узме у обзир целу Русију. Као што је и било уобичајено, током ноћи између 2. и 3. фебруара, Русија је лансирала више од 450 дронова и више од 70 ракета, од којих су 32 биле балистичке ракете, посебно циљајући енергетска постројења на 27 локација у најмање шест региона Украјине, прекидајући снабдевање водом, електричном енергијом и грејањем. Више од 1.170 стамбених зграда само у Кијеву изгубило је грејање када су спољне температуре пале на -20 степени Целзијуса. Следеће ноћи догодио се сличан напад у којем су оштећене стамбене зграде и школе, уз неколико жртава. То што су ови напади најавили другу рунду „мировних преговора“ говори о Путиновом занемаривању покушаја да се пронађе решење за рат у којем он и његове колеге из Кремља настављају да почине ратне злочине који су кумулативно прерасли у позиве на геноцид.

Да би се нагласило питање намере, особа коју је Путин изабрао да предводи руску делегацију био је адмирал Игор Костјуков, шеф руске војне обавештајне службе (ГРУ) и начелник Главне управе Генералштаба руских оружаних снага. Овај добро одликовани Рус има дуг и разноврстан досије међународних криминалних активности које се могу приписати агенцији над којом је имао надзор. Овде су наведене.

Костјуков је 2020. године санкционисан од стране Европске уније (ЕУ) и Уједињеног Краљевства (УК) због сајбер напада на немачки парламент 2015. године, који је погодио 20.000 налога и крађу 16 ГБ података. Убрзо након тога, био је један од четири високорангирана официра ГРУ које су САД санкционисале 2016. године у оквиру Програма санкција за сајбер безбедност због покушаја мешања у председничке изборе у САД те године, а оптужницу против њега је подигло Министарство правде 2020. године. Даљом санкцијом, Костјуков је поменут у нападу злонамерног софтвера („NotPetya“) из 2017. године, који је прво заразио системе у Украјини, али се затим проширио кроз глобалну заједницу, узрокујући штету од процењених 10 милијарди долара. Године 2019, ЕУ је санкционисала Костјукова због његовог учешћа у покушају тровања руског двоструког агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке нервним агенсом „Новичок“ у Солсберију, у Енглеској, 2018. године. Неуспели авантура је уместо тога довела до смрти британског држављанина. Високи генерал Владимир Алексејев, први заменик начелника руског генералштаба и стварни организатор плана Скрипаљ, недавно је убијен у Москви.

Путиново одбијање да учини било шта суштинско у преговорима којима се тежи окончању рата који је започео у Украјини поставља питања о томе која је заправо сврха доласка за преговарачки сто. Он је прекршио сваки споразум од почетка сукоба 2014. године. Класичан, обичан одговор у овом аргументу своди се на понављање често помињаног рефрена који наглашава важност континуиране размене супротстављених идеја. Али шта се заправо постиже за мир када учесник попут Русије користи такве напоре само да би постигао сопствене циљеве без обзира на наведене циљеве преговора? Исто тако, зашто су САД толико посвећене таквом курсу док бестидно промовишу хуманитарну сврху у вези са губитком живота када се такав појам не може помирити са политикама и понашањем Трампове администрације?

Претходни покушаји да се постигне прекид ватре од стране неискусног и лоше припремљеног америчког специјалног изасланика имали су очекивани негативан исход. Да ли је Трампова администрација икада схватила да су руске преговарачке методе континуираног постављања максималистичких и нереалних захтева, док истовремено одуговлачи да би се оптимизовао војни добитак на фронту, заправо њена централна мисија? Додавање боје таквим преговорима биле су Путинове сталне жаловања на глобално занемаривање руског националног поноса, недостатак поштовања према њеној моћи и њену виктимизацију од стране међународне заједнице, између осталих притужби, као да је само за то потребна посебна надокнада. Они који се баве искључиво трансакционим разменама материјалног значаја као средством за решавање овог сукоба неће схватити да руска непопустљивост остаје дубоко укорењена у аргументацији која никуда не води. Као последица тога, амерички преговарачи се рутински маневрише да присиле Украјину на капитулацију док Русија наставља да уништава цивилну инфраструктуру. У суштини, Трампова администрација захтева од Украјине да учини територијалне уступке агресору као да је некако крива за инвазију. На крају крајева, не би требало да буде изненађујуће што ће се текући мировни преговори у Абу Дабију завршити без решења које би окончало руску агресију.

Украјинска жеља је да задржи свој језик и културу, да сачува своју јединствену историју и да функционише као независна, самоодржива демократска држава, слободна да се удружује са истомишљеницима. Такође је спремна да учествује у оквиру за сарадњу у безбедности који јој пружа гаранцију потребну за постојање без репресивног утицаја њеног злоћудног суседа, Русије. Нешто слично постоји у Повељи Уједињених нација коју Русија отворено бира да игнорише. Украјина је жртвовала превише својих најбољих људи у овом рату да би прихватила мање и, истим чином, посвећена је одавању почасти хиљадама страних бораца који су дошли да је бране од руског уљеза. Земља је издржала немилосрдне нападе на своје цивилно становништво и своје институције, била је сведок зверстава освајача, укључујући отмицу своје деце, претрпела је расељавање милиона својих људи и носила се са екстремним зимским условима , а ипак се опире. Штавише, Украјина има председника који није одустао од изазова и остаје мотор који покреће њену судбину. И, што је приметно, постоје и други попут њега који су ухватили исти дух. Украјинци имају сврху у овој борби, за разлику од Руса који имају неке нејасне појмове о супериорности поткрепљене скупом цитата састављених од свеприсутне кремаљске пропагандне машинерије. Украјинци ће борити да постоје . То није нешто што трансакционалиста који пословне прилике види као средство за постизање циља у овој борби лако цени. Заувек пун наде, овај приступ је и даље одржив у главама оних који преговарају у име САД и Русије у Мајамију.

Дакле, рат ће се наставити. Неколико аутора је спекулисало о различитим начинима на које би се могао завршити, многи признају Путинову жељу да задржи оно што сматра да поседује на окупираним територијама Украјине, па и више од тога. Али такав исход није сигуран. Приличан број пермутација и комбинација фактора може довести до резултата нешто брже него што се очекује у флуидном окружењу овог сукоба, било да је то на бојном пољу, ван њега или на оба. Оно што је важно за Украјину у садашњости јесте константност довољне подршке за одржавање борбе. Сасвим је очигледно да су Украјинци свакако способни да нанесу велику штету и руској војсци и њеној економији. Шта би то могло да учини руској вољи да настави овај рат – а да ипак себи обезбеди будућност – ускоро би могло да се утврди.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2026. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.