Путинова обмана: Украјина, Белорусија и пут ка источној Европи

Дошао је тренутак за Европу и потребна је акција суочена са континуираном руском агресијом у Украјини, јер америчка посвећеност предвидљиво уступа тло њеном дугогодишњем противнику. Империјалистички планови Владимира Путина су прво усмерени на враћање Украјине и Белорусије под управу Русије, пре него што се размотре опције враћања земаља Балтичког региона и Источне Европе под руску хегемонију. То не значи да се Путин не меша и на другим местима како би изазвао нестабилност унутар Европе, као што су земље Западног Балкана, Немачка, Румунија, Пољска, Француска, Уједињено Краљевство и још неке земље.

Мапа која приказује Белорусију која одваја Русију од Литваније и Пољске на западу и лоцира коридор дуг 64 километра, Сувалкски пролаз, дуж границе између Литваније и Пољске који повезује Белорусију са Калињинградском облашћу, руском ексклавом на Балтичком мору. Аутор фотографије: Питер Хермес Фуријан

Током неколико година, Путин је комбиновао стратегију обмане, користећи сопствени тип двосмисленог говора, дезинформација и мешања у спољну политику, са отвореним криминалом и застрашивањем како би стекао територијалну предност и акумулирао богатство. Овај приступ, са својим тешким слојем порицања, наставио је да збуњује западне лидере довољно да спречи отворену конфронтацију, ситуацију коју Путин очајнички жели да избегне, док истовремено помера праг такве појаве до крајњих граница. До сада је Путин успео да одржи свој илегални рат са Украјином, док је једва избегавао економски колапс и манипулисао Трамповом администрацијом у своју корист. Не треба гледати даље од сервилног држања америчког дипломатског изасланика Стивена Виткофа на његовом последњем састанку са Путином, са ког се вратио са оригиналном непромењеном листом жеља. Убрзо након тога, као да показује своје непоштовање према посети САД, Русија је бомбардовала североисточни украјински град Суми ујутру на Цвети, усмртивши најмање 34 особе, укључујућии децу.

Злогласни састанак председника Трампа и Зеленског у Белој кући 28. фебруара 2025. године завршио се лоше неоснованим оптужбама да Зеленски није довољно захвалан за подршку САД пружену Украјини. Фотографија: Џошуа Сукоф

Белорусија, нација од око 9,2 милиона становника, одваја Русију на истоку од Пољске и Литваније на западу и простире се на територији од 80.200 квадратних миља, нешто мањој од Канзаса. Пре око 26 година, Белорусија и Русија су потписале „Уговор о савезној држави“ са циљем интеграције економских, војних и обавештајних интереса. Путин се 2018. године обратио Александру Лукашенку, председнику и самозваном диктатору Белорусије од 1994. године, са „понудом“ која је обећала одржавање руских енергетских субвенција за Белорусију у замену за „интензивнију интеграцију“. Све више зависан од Русије за енергију, трговину и сопствену безбедност упркос растућем неслагању јавности, Лукашенко је, изгледа, постигао стање разумевања са Путином које на крају изгледа да ће се одрећи суверенитета своје нације процесом анексије њеном већем суседу.

И Белорусија и Украјина под руском контролом би Путину пружиле широк копнени мост ка бившим земљама Варшавског пакта у источној Европи. Иако је тренутно војно окупиран Украјином, вероватно ће стећи контролу над Белорусијом много јефтинијим тактом. Године 2022, успостављена је нова доктрина са Белорусијом, што је чини још ближе интегрисаним безбедносним партнером Русије, дозвољавајући Путину да постави нуклеарно оружје у Белорусији. Такав потез у великој мери осигурава руско присуство у Белорусији у догледној будућности. Лукашенкова покорност Путину је слично пружила Русији погодност коришћења белоруске територије за покретање војних операција против Украјине са којом дели границу од скоро 700 миља. Овај потез је обавезао Белорусију да постане војни савезник Русије против Украјине и да буде подложна међународним санкцијама, поред оних које су наметнуте као одговор на њене лажне председничке изборе.

Масовни јавни протести у белоруској престоници, Минску, због преварених председничких избора 2020. године, на којима се Александар Лукашенко вратио на функцију за свој шести мандат, након што ју је први пут преузео 1994. године. Понављање истог у јануару 2025. године обезбедило му је седми мандат. Фотографија: Хаирем

Руска великодушност у обезбеђивању благостања белоруске јавности кроз трговину и повлашћени статус успела је да за сада умири поларизовано друштво незадовољно нелегитимношћу Лукашенковог режима. Штавише, Путин је спреман да пружи војну подршку Лукашенковом режиму као што је то учинио када је јавност оспорила режим због онога што је у огромној већини сматрано намештеним изборним резултатима 2020. године и несумњиво ће наставити да чини исто како би Белорусију одржао у стању зависности. Упркос снажној подршци Русије и Лукашенковој репресивној политици, међу Белорусима и даље постоји унутрашња нестабилност. Реторички коментари Кремља о заједништву народа Русије и Белорусије осмишљени су да додатно успавају Белорусе у пасивну покорност руском утицају и владавини.

Овај приступ је у складу са оним што је Путин покушао и на крају није успео да уради у Украјини пре своје инвазије 2022. године. Његов покушај промоције универзалне „рускоговорне“ нације наставља вековну царску руску и каснију совјетску традицију брисања језика, историје и културе других националности како би се оне хомогенизовале у јединствено тело посвећено централизованој власти у Москви. Већи део царске Русије из 18. и 19. века сада је Руска Федерација (РФ) или једноставно „Русија“ и садржи 21 републику заједно са другим одређеним федералним ентитетима насељеним множинама аутохтоних етничких група. Сви говоре руски, али се не третирају као равноправни са етничким Русима, од којих већина живи у европском делу Русије, концентрисана у густо насељеним урбаним подручјима. Удаљенији етнички народи су углавном распрострањени другде на Северном Кавказу и источно од Уралских планина у азијским земљама Русије. Животни стандард међу њима је знатно испод западних норми, а здравствена инфраструктура остаје хронично недовољно финансирана и лоше распоређена.

Административна мапа Руске Федерације која приказује територијалну разноликост етничких мањина широм велике копнене масе која се често назива једноставно Русија. Извор графике: Porcupen

Најочигледнији начин на који су етнички неруси недавно третирани манифестовао се њиховим несразмерним регрутовањем у руску војску ради коришћења као топовско месо у Украјини, где је смртност бораца етничких мањина премашила смртност градских Руса из Москве за више од 100 пута. На сличан начин, Путин је настојао да неселективно сравни са земљом цивилну инфраструктуру својих „руских говорника“ у источној и југоисточној Украјини, што је одговорно за више од 12.500 смртних случајева цивила. Иронично, његова виктимизација овог становништва је у оштрој супротности са једним од његових неколико погрешних оправдања за рат , које је требало да га спасе од „геноцида“ који је спровела украјинска влада.

Мајдански устанак 2013-14. године означио је да су Украјинци отворено протестовали против проруског председника Јануковича, који се определио против сједињења Украјине са ЕУ у корист задржавања веза са Путиновом Русијом. Фотографија: Photobank.kiev.ua

Путин је започео напад на Украјину 2014. године преузимањем Крима са необележеним руским паравојним снагама, истовремено помажући проруским побуњеницима на истоку Украјине да воде грађански рат са намером дестабилизације централне владе. Ово је уследило након бекства проруског председника Украјине, Виктора Јануковича, из земље. Мајдански устанак 2013-14. у Украјини, који је подстакао ове догађаје, био је реакција на Путинов покушај да заустави усклађивање земље са Европском унијом (ЕУ). Мировни преговори за заустављање сукоба, које је првобитно посредовала Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), довели су до споразума из Минска I и II, који нису донели никакво суштинско решење. Уместо тога, Русија је маневрисала својим учешћем у овим споразумима на такав начин да је негирала било какву обавезу према њиховим одредбама, што јој је омогућило да окриви Украјину за наставак сукоба, док је иза кулиса радила на промоцији сукоба у корист Русије. Споразуми о прекиду ватре са Русијом су више пута кршени од стране Кремља и настављају да се занемарују до данас.

Путин је одавно био у стању да надмудри америчке администрације током својих злонамерних активности као лидер Русије користећи прикривене порицања, претње и контрамере. Његова убедљиво најлакша мета је била Трампова администрација над којом је, изгледа, на неки начин. САД су превентивно најавиле попусте у виду потпуних територијалних уступака Русији , као и ускраћивања чланства Украјине у Северноатлантском савезу (НАТО). Све се то догодило док су покушавали да изнуде права на минерале од Украјине. У скорије време, поновно отварање транзита руског гасовода у Европу преко украјинске земље додато је обавезама Украјине у предстојећим преговорима.

Европа, 1983. Мапа идентификује земље НАТО-а и Варшавског пакта у време када је Јуриј Андропов предводио Совјетски Савез (1982-1984). Неколико земаља Источне Европе ујединило се под руском хегемонијом 1955. године како би подупрле СССР у односу на првобитних 12 земаља које су формирале НАТО 1949. године, али су престале да постоје 1991. године. Извор слике: Универзитет Бригам Јанг, 2004.

ЕУ је разумела претњу Русије и по Украјину и по њу саму и реагује на њу док Путин покушава да процени своју спремност за повлачење САД од својих претходних обавеза. Руски напади у Европи у облику саботаже и субверзије знатно су се убрзали током времена Путиновог рата у Украјини од 2022. године до данас, а већи део тога је посредовала руска војна обавештајна служба или Главна управа Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације (ГРУ). Ово је наставак неколико предратних напора да се дестабилизује европско друштво у припреми за Путинову инвазију.

Након толико година ангажовања, његова агенда не укључује покоравање слабоумним напорима САД да заустави убијање. Уместо тога, његове намере су да настави терорисање цивилног становништва Украјине док покушава да превазиђе, самом количином, њене војне напоре да се одбрани. Украјинска отпорност у протекле три године, међутим, показала се као већа препрека него што је Путин схватао, и остаје непознати фактор који би могао да надвлада његове најбоље напоре да победи. С друге стране, прилика за Европу да храбро стане уз Украјину је стигла јер Путиново време истиче. Руска економија тоне све више у неизвесност јер занемаривање јавног благостања постаје све очигледније, антиратно расположење расте док жртве прелазе подношљиве нивое, дезертерства испрекидају минималне постепене добитке на бојишту, а велика војна средства се и даље губе. Слетање на праву страну историје требало би да буде циљ Европе, а одлука да се то деси је сада.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2025. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.