Дакле, ко жели да буде део Русије?

Пре три године, када је Русија јасно показала своје империјалистичке намере инвазијом на Украјину, била је верујућа да украјински народ заправо нема своју земљу. Како се испоставило, на запрепашћење Русије, Украјинци су мислили другачије, довољно да су издржали преко хиљаду дана бруталног ратовања са врстом националне воље која би изазвала било коју нацију да учини исто. У том процесу, нанели су тешке губитке руској војсци, довољне да се она сада бори да одржи ефикасну офанзиву док је њеној ратној економији претио колапс ако настави садашњим путем.

Инфлаторни притисак са високим каматним стопама, уз недостатак радне снаге и смањену домаћу продуктивност, гура Русију ка стагфлацији. Једино право доношења одлука у овом катастрофалном сплету околности лежи на Владимиру Путину, нискорангираном официру КГБ-а који је постао диктатор, чије вођство земље у рушевинама делује као вечно. У оваквом стању ствари, како би се људи на тренутно руски окупираној украјинској територији осећали када би морали да се придруже пропалој држави након њене незаконите инвазије и континуираних злоупотреба?

Већи део источне Украјине био је насељен руским говорницима који су позитивно гледали на суседну Русију пре њене инвазије. Као део своје литаније мучних оправдања за ову инвазију, Путин је лажно оптужио украјинску владу за прогон етничких Руса, слично као што је Адолф Хитлер чинио са етничким Немцима пре инвазије на Чехословачку 1938. године. Упркос Путиновим очигледним добрим намерама у име ових Руса, он је наставио да уништава читава села и места и разара градове у којима су живели етнички Руси неселективним гранатирањем.

Стамбена зграда погођена руском ракетом током широко распрострањеног гранатирања Запорожја, Украјина, 23. марта 2023. Фотографија: deniska_ua

До краја 2024. године, већина од 12.456 смртних случајева цивила у Украјини изазваних руским упадима догодила се у источној Украјини. Његови војници су силовали и погубили цивиле, киднаповали децу, крали ствари и на друге начине терорисали становништво.

У мају 2022. године, једва три месеца након почетка рата, 82% становништва имало је негативан став према Русији и њеном режиму, док је 81% било за придруживање Европској унији (ЕУ), а 71% желело већу безбедност придруживањем НАТО-у. На изненађење никога, у септембру 2022. године, Русија се осећала обавезном да анектира делимично окупиране територије (тј. области) Запорожја и Херсона на југоистоку Украјине. Ово је уследило након јавног гласања које је показало да је 93% и 87% људи који су управо били нападнути фаворизовало анексију. Сличне акције су се догодиле на источним територијама Луганска и Доњецка у исто време, где су објављени још бујнији резултати од 98% и 99%. Ови бројеви су од оних који нас подсећају на Путинове неколико лажних изборних успеха у распону од 25 година који су осигурали његову диктаторску владавину у Русији. Његова високо централизована власт довела је до све репресивнијег режима који је потчинио правосуђе, онеспособио независне медије и концентрисао богатство унутар елитне групе друштва. То је иста власт која је сада довела збуњену Русију до криминалног чина агресије.

Сама инвазија је имала своје потешкоће. Процене губитака руских трупа (тј. погинулих, несталих и рањених) током протекле три године сада прелазе 870.000, док губици опреме укључују више од 10.180 тенкова, 21.170 оклопних борбених возила, 23.670 артиљеријских система, 370 авиона, 331 хеликоптер и још много тога, укључујући више од трећине руске Црноморске флоте, а све то је имало мали повраћај инвестиција за њихову производњу. Територијални добици постигнути у Украјини подложни су променама и до сада су бледи у поређењу са напорима уложеним да се они стекну. У протеклој години, Украјинци су преузели руску територију у Курску, понижавајући Кремљ са жртвама које су тамо достигле 40.000, међу којима је 16.000 погинулих, док су њихови севернокорејски савезници жртвовали 4.000 погинулих, изгубивши целу бригаду и оставивши преостале две без борбене способности.

Предграђе села Дмитривка на североистоку Украјине, 2. април 2022. Остаци руског тенка и околних оклопних транспортера након украјинског напада. Фотографија: Drop of Light

Ситуација у Русији није била примерна због друштвеног занемаривања. Неједнакост у приходима је једна од најгорих на свету, где горњих 10% Руса држи скоро половину националног дохотка пре опорезивања. Заправо, до 2017. године, најбогатијих 10% Руса поседовало је 87% богатства у Руској Федерацији (РФ). У анкети исте године, 45% Руса је видело сиромаштво као водећи проблем земље, са скоро 20 милиона Руса без довољно новца за живот.

Руска инвазија на Украјину концентрисала је додатну политичку моћ унутар реконфигурисане елитне класе, док су међународне санкције само повећале већ успостављену неједнакост у приходима. Појава нових политички повезаних породичних предузећа у којима се богатство све више расподељује међу члановима породице и није подвргнуто јавној контроли у Русији, предвидљиво је довела до смањења иновација и продуктивности, што је створило економску стагнацију у бројним секторима. До 2022. године, разлика у приходима се приметно проширила, тако да су Руси који зарађују преко 2075 долара месечно чинили 0,5% становништва, док је 68% становништва зарађивало мање од 415 долара месечно.

Путинова ратна економија довела је до повећања тренутних војних расхода Русије на 6,3% БДП-а за 2025. годину, повећавајући војне расходе за 25% на 145 милијарди долара и чинијући скоро трећину укупних буџетских расхода за 2025. годину од 446 милијарди долара. Додатних 38 милијарди долара потребно је за финансирање војних и безбедносних агенција, чиме се укупни расходи везани за ратну индустрију повећавају на скоро 41% или 183 милијарде долара. Цена руског рата значајно је ескалирала са 59 милијарди долара расхода током 2022. године, прве године сукоба. У поређењу с тим, расходи за здравствену заштиту у 2025. години износиће јадних 0,87% БДП-а или 20 милијарди долара. Током рата у Украјини, повећан број случајева заразних болести, укључујући COVID, колеру, туберкулозу и ХИВ/СИДУ, у систему здравствене заштите који је и даље неразвијен. Овај недостатак домаћих инвестиција, заузврат, нарушава прихватање јавности садашњих економских неједнакости због којих су жртвовали своје личне слободе у корист режима и подстаћи ће незадовољство на домаћем фронту.

Приход Русије од примарног извоза фосилних горива у периоду 2022-2025. очигледно је износио скоро 876 милијарди долара, иако је велики део јавно доступних информација о њеном енергетском сектору био скривен од погледа и утврђен само индиректним средствима. Према таквим мерама, утврђено је повећање прихода од 28% у односу на претходну годину за 2024. годину, при чему нафта и гас сада чине 30% укупних буџетских прихода. Овај исход је тешко помирити са извештајима о паду извоза нафте од скоро 10% који се приписује бројним украјинским ударима на руске рафинерије нафте и даљем пооштравању западних санкција.

Мапа Украјине са граничним земљама и означеним територијама под руском окупацијом (тј. областима) Луганска, Доњецка, Запорошке, Херсонске и Крима. Фотографија: magr80

Чини се да је неухватљив фактор била трговина златом. Русија је на другом месту у свету по производњи злата, иза Кине, и повећава производњу. Њена рубља је прешла на златни стандард почетком 2022. године, отприлике у време инвазије. Руске златне резерве коришћене су у домаћим и страним трансакцијама тргујући златом на разним берзама златних полуга, изолујући Русију од глобалних финансијских манипулација. Као и код других роба, цене злата флуктуирају. Идеја ослањања на злато за глобалне трансакције како би се избегле међународне санкције више је знак очаја због руске наде да ће злато престићи амерички долар као преферирану глобалну трговачку валуту у блиској будућности.

Без обзира да ли се прихватају Путинове изјаве о отпорности руске економије упркос међународним санкцијама или се доводи у питање њихова веродостојност с обзиром на невољност Кремља да објави кључне економске податке, изгледи за блиску будућност су мање него слаби. Руска ратна економија је финансирана хипотекарним залагањем своје будућности, тако да се може очекивати обрачун. Плате радника у војној индустрији су знатно убрзане, док је недостатак радне снаге оставио домаће индустрије да раде испод капацитета и да нису у стању да задовоље потражњу. Резултат повећаног страног увоза је снизио вредност рубље и подстакао инфлацију. Ликвидне резерве Националног фонда богатства пале су са 117 милијарди долара у 2021. на 31 милијарду долара до краја 2024. године. Плате и бенефиције радника у јавном сектору и пензионера се поистовећују са званичним стопама инфлације од 9%, а не са домаћим ценама које су прешле 20%. Иронично, тржиште некретнина је одржавано захваљујући огромним исплатама које се дају војном особљу са бонусима за регрутацију од 11.000 долара и годишњим приходима од 34.000 до 53.000 долара.

Трампова администрација је одлучила да се сада у великој мери повеже са Русијом и њеном осовином ауторитарних режима, наводно како би стекла утицај над Кином. Несумњиво постоје и други разлози за оно што већина сматра бизарним потезом америчког председника. Трампов покушај да од председника Зеленског изнуди права на минерале бацио је светло на његову жељу да профитира од тешких околности друге нације. Трампов чудан избор да Зеленског назове „диктатором“ и покуша да изнуди председничке изборе када је Украјина заокупљена ратом одјекује Путиновом реториком. Наравно, председнички избори у Украјини би Путину пружили прилику да се меша и тако утиче на исход повољан за Русију. Такође је јасно да Путин нема намеру да се одрекне делимично окупираних територија источне и југоисточне Украјине, укључујући Крим, меру коју и сам Трамп изгледа подржава.

Ако до решења сукоба дође док се Русија брзо приближава економској прекретници, трошкови на војно особље би сигурно престали. Инфлација би брзо исцрпела бенефиције које су ови ветерани акумулирали, а који би се, заузврат, нашли у друштву без јавне социјалне помоћи која им је некада била доступна у предратним годинама. Што се тиче оних који живе у ратом разореној, руски окупираној источној Украјини, а који би се сада могли наћи под сталним руским утицајем, ствар би била много гора јер не би имали лако доступна средства за обнову свог друштва. То би било у супротности са околностима у остатку Украјине где су репарације већ планиране. Ситуација ће бити веома слична оној која је задесила Немачку када се нашла подељена на западни савезнички блок и источни совјетски након рата 80 година раније.

Дакле, питање је да ли би можда било препоручљиво спровести референдум којим би управљала међународна комисија коју санкционишу Уједињене нације (УН), а која би људима на тим украјинским територијама које је Русија незаконито анектирала омогућила право да постоје како желе. То право, према Повељи УН, захтева самоопредељење и то право мора бити проглашено изнад хирова тирана.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2025. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.