Континуирано лоше резултате америчке спољне политике у Украјини

Тренутни показатељи из Трампове администрације показују намеру да се оконча деценијска неуспех у адекватном суочавању са руском агресијом у Украјини, што се сада може сматрати предстојећом капитулацијом пред непопустљивошћу Владимира Путина. Док он хвали америчког председника због његовог реизбора, Путин је наставио да Доналда Трампа сматра „паметним и прагматичним човеком“ и сугерисао да „да му победа није украдена 2020. године“, можда не би ни било кризе. Заузврат, Зеленски је, што је запањујуће, окривио Володимира Зеленског за рат када је одлучио да не преда Украјину пред руском инвазијом у фебруару 2022. године, што указује на озбиљан недостатак разумевања ситуације од стране лоше информисаног председника. Тренутно стање незнања уследило је након неколико година америчког лидерства које се није суочило са дубином Путинових намера у Источној Европи, а посебно у Украјини.

Руско криминално понашање током рата подсећа на нека од најгорих варварских дела у људској историји. Путинова оптужница Међународног кривичног суда за незакониту депортацију украјинске деце у Русију и њихово усвајање од стране руских породица само повећава његову кривицу. Па ипак, Трампова администрација је само предложила размишљање о даљим санкцијама у одсуству Путиновог пристанка да се оконча рат. Никоме није промакло да је Русија већ једна од најсанкционисанијих земаља на свету, тако да проглашење истог делује као нешто више за домаћу потрошњу САД, а не као неки облик стварне претње Русији. Да ли је ово стварна велика шема за окончање рата када је постало очигледно да је војно ангажовање фактор који је довео до економских тешкоћа Русије?

Да би појачали шараду, руски званичници су одговорили са лажним негодовањем да је такав потез увредљив почетак преговора, док је Путинов кабинет назначио да у овој размени нема ничег новог . С друге стране, он изгледа жељно да се укључи у „преговоре“ са својим пријатељем Трампом, по могућности без Зеленског за столом. У ствари, очекивани састанак би могао бити једноставно прилика да Путин изложи захтеве који морају бити наведени у захтевима САД којима ће извршити притисак на Украјину да их прихвати.

Председник Трамп се састао са Путином на Хелсиншкој конференцији у јулу 2018. године, где су разговори вођени приватно и без откривања информација. Фотографија: kremlin.ru

Украјина је заправо наставила да наноси додатну штету руској економији добро оркестрираним ваздушним нападима на њену индустрију фосилних горива, што доприноси кумулативним ефектима претходних америчких и европских санкција на извоз руске нафте. За сада, мало тога указује на то да садашња америчка администрација има икакву представу о агресивној природи руских намера на светској сцени, што се очигледно види у њеним односима са Украјином и њеном понашању у покушају да поткопа оне нације које се противе њеним империјалистичким плановима. Тренутни план тражења помирења са Русијом, агресором, попуштањем територије која припада Украјини након трогодишње одбране њене суверене земље је, заправо, издаја принципа којих се САД залажу вековима.

Нова америчка администрација означава почетак четвртог председничког мандата од прве инвазије Русије на Украјину током другог мандата Барака Обаме. Путинова окупација Крима 2014. године резултирала је војним пучем, а затим је прилично брзоплето уследио плебисцит који је спровео инвазивни режим. Никога није изненадило што је јавност наводно захтевала руску управу. Процес је, према плану, довео до нелегитимне анексије Крима, која је широко осуђена као јасно кршење међународног права. Санкције Запада усмерене на Русију фокусирале су се на приступ западним финансијским тржиштима, забрану технологије за истраживање нафте и гаса и обезбеђивање кредита за њену нафтну индустрију, као и ограничења путовања за оне који су повезани са анексијом. Санкције нису много учиниле да ометају континуирано учешће Русије у Украјини, посебно њену незакониту паравојну интервенцију и промоцију сепаратистичких активности на истоку Украјине, подстичући оно што се сводило на грађански рат. Уместо да дају Путину паузу да размисли, нису учиниле ништа да прекину његово планирано потчињавање целе Украјине.

Крајем 2014. године, Обамина администрација је издала извршну наредбу којом се додатно уводе санкције одбрамбеним компанијама и појединцима блиским Путину, банкама и енергетским компанијама. Исте године, обезбедила је пакет помоћи који је укључивао технологију оријентисану на одбрану Украјини. Конгресни двостраначки Закон о подршци слободи Украјине, усвојен 2014. године, издвојио је 350 милиона долара безбедносне помоћи која је укључивала противтенковско и противоклопно оружје, али Обама није одобрио испоруку. Уместо тога, од 2014. до 2016. године, влада САД јесте одобрила више од 600 милиона долара безбедносне помоћи и покренула иницијативу за безбедносну помоћ Украјини (USAI).

Скоро 400 милиона долара помоћи Украјини је првобитно обустављено на почетку наредне Трампове администрације од 2017. до 2020. године, што је довело до открића председниковог покушаја да изнуди Зеленског тако што ће га натерати да објави истрагу против свог политичког ривала због наводне личне умешаности у фискалне послове стране агенције. Трамп је коначно променио Обамину политику и одобрио продају противоклопних ракета „Џавелин“ Украјини 2019. године.

Председник Обама се састаје са бившим украјинским председником Петром Порошенком у Вашингтону у септембру 2014. Фотографија: Drop of Light

До почетка 2022. године, осмогодишњи грађански рат у Украјини, који је Русија подстакла, у којем су учествовале и руске паравојне снаге, заједно са русофилским сепаратистичким елементима, није јењавао у одсуству адекватне или доследне војне помоћи за суочавање са значајним руским инвентаром оружја. Суочена са непосредном претњом инвазије након масовног једногодишњег гомилања руских снага дуж границе са Украјином 2021. године, Бајденова администрација је обезбедила своју прву пошиљку војне пошиљке која се састојала од 1.000 тона смртоносне помоћи уочи инвазије у јануару 2022. године. Било је непотребних расправа о руским намерама, да ли би очекивани догађај могао бити упад или инвазија, или да ли би напад био мањи или можда паравојна интервенција, са или без сајбер напада. Неизбежна реалност са којом су се сви суочавали било је присуство импозантне војне силе која чека упутства за инвазију на суверену нацију.

Са потпуном инвазијом објављеном крајем фебруара 2022. године, америчка безбедносна помоћ је убрзана у оквиру Агенције за безбедност САД, са укупно 6,3 милијарде долара обезбеђених у фискалној 2022. години. Ово, заједно са подршком других европских земаља, првенствено је обезбедило ефикасну контраофанзиву која је почела у августу 2022. године, што је резултирало поновним освајањем значајних делова територије коју су првобитно заузели Руси. Текуће планирање офанзиве од стране Украјине било је отежано страхом од ескалације од стране Бајденове администрације као реакције на Путинове имплицитне претње нуклеарном одмаздом, које је његов режим поновио са познатом руском храброшћу. Резултујућа парализа САД пружила је Русији, уз подршку Северне Кореје, Ирана и Кине, предност у вођењу свог рата.

Резултат је био асиметрични рат у којем је Русија користила севернокорејско и иранско оружје на украјинској територији циљајући цивилну инфраструктуру и војне објекте, док је Украјина донедавно била приморана да свој одговор спроводи западним оружјем само унутар сопствених граница. Ова врста стидљивости је првобитно била илустрована употребом високомобилних артиљеријско-ракетних система (ХИМАРС) уведених у Украјини током лета 2022. године. То су били системи оружја средњег домета (тј. 50 миља) који су се могли рекласификовати у системе дугог домета (тј. 186 миља) на основу изабране муниције за употребу. Потоњи је био сличан Војном тактичком ракетном систему (АТАЦМС) који је имао домет од 190 миља и први пут је коришћен у Украјини за циљање руског аеродрома на Криму у априлу 2024. године. Ограничење домета је коначно укинуто у новембру 2024. године, 2,5 године након почетка рата као одговор на долазак севернокорејских трупа у Курску област Русије. Чак и тада, листе могућих циљева су биле потребне за одобрење од стране САД пре ангажовања.

Слична кашњења у набавци виталног наоружања за подршку стратегији на бојном пољу отежала су испоруку тенкова Абрамс до краја септембра 2023. године, након 1,5 година рата. Прошло је додатних девет месеци пре него што су вишенаменски ловци Ф-16 стигли у лето 2024. године, а то се догодило након дуготрајног притиска на САД од стране савезника НАТО-а. Недостатак довољне ваздушне подршке током украјинске контраофанзиве у пролеће 2023. године одиграо је улогу у њеном неуспеху да пробије значајне руске одбрамбене линије успостављене на југоистоку Украјине. У то време, Украјина је можда имала само 69 ​​ловачких авиона, који су се углавном састојали од авиона МиГ-29 и Су-27. Америчка војска дуго тврди да је почетна ваздушна надмоћ кључни елемент у покретању успешне офанзивне операције, али таква мудрост није превладала над размишљањем америчке администрације у то време.

Топографска мапа која приказује положај Украјине изнад Црног мора са леве стране и близину Каспијске депресије непосредно северно од Каспијског језера са десне стране. Управо кроз ову област су бројне азијске миграције директно стигле на територију Украјине где су се населиле. Аутор мапе: Харвепино

Затим је уследило непотребно шестомесечно одлагање финансирања Украјине од стране Конгреса, које је изазвало Представничко дому, предвођено републиканцима, што је свету показало да САД попуштају у својој посвећености ратним напорима. Предлог закона, који је коначно усвојен, обезбедио је 61 милијарду долара, од чега је 26 милијарди долара намењено за нову војну опрему, а 17 милијарди долара за оружје и обуку за Украјину, али тек након што су у међувремену остварени територијални добици захваљујући напредовању руских трупа. Штавише, време које је било потребно Украјини да реално искористи нова средства само је повећало нанету штету.

Након свега овога, пензионисани генерал-потпуковник Кит Келог, Трампов специјални изасланик за Украјину и Русију, задужен за спровођење преговора о окончању рата, верује да су експанзионистичке активности НАТО-а у Источној Европи и жеља Украјине да се придружи Западу навеле Путина да је нападне. Ово магично размишљање није ново и раније су га понављали други, посебно Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу и Џефри Сакс са Универзитета Колумбија. То је био згодан, али погрешан изговор за апологете Русије упркос Путиновим изјавама о денацификацији Украјине и промовисању веровања да је она измишљена држава.

Келог сматра да би САД требало да буду „снажан лидер“ који тражи преговарачко решење тако што ће заправо предати украјинску територију Русији у замену за репарације плаћене руском продајом енергије. Јаки лидери обично не предају земљу кривици. Што се тиче идеје да је Украјина фиктивни ентитет, у стварности, она историјски претходи Русији за 500 година и остаје другачија од ње, пошто је претрпела векове сукоба током своје еволуције због свог јединственог географског положаја. Проглашена је републиком чак и у оквиру Совјетског Савеза током 20. века, након што је много раније, током 16. и 17. века, поново развила свој идеолошки и културни оквир, а у 19. веку свој осећај модерне националности. И идеја да Русија плаћа репарације је бесмислена док Путин остаје на власти, јер је његова земља осиромашила рат који је започео. Штавише, зашто би поправљао нацију према којој нема поштовања? Искрено, какву гарантовану безбедност ћете понудити Украјини када се граничи са рецидивистичком Русијом која намерава да поврати прошло, нефункционално царство? Једино безбедно решење о коме се може расправљати јесте оно које захтева улазак у НАТО, то јест, ако је неко, попут Миршајмера, везан за школу реалистичких међународних односа.

Аргумент, који Келог и Трамп промовишу као решење за овај непотребни рат, слаб је за покоравање некоме попут Путина са његовим адолесцентним заблудама о херојском национализму и тежњама ка империјалној величини. Време је да зрели лидери преузму ситуацију у своје руке. Рат је требало да се заврши пре неког времена са врстом одлучности која би пробудила Путина и пробудила га у стварност сопствене неспособности као лидера.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2025. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.