Године 1938, канцелар Адолф Хитлер из Немачке распоредио је трупе дуж чехословачке границе са очигледном намером да изврши инвазију на њен регион Судета под лажним изговором да је његово претежно немачко становништво угрожено. У нади да ће спречити нови светски рат, након што је Немачка већ предузела низ провокативних акција последњих година , британски премијер Невил Чемберлен састао се са Хитлером, италијанским Бенитом Мусолинијем и француским Едуаром Даладијеом, уз значајно одсуство чехословачког председника Едварда Бенеша. Минхенски споразум потписан је 30. септембра 1938. године, којим су Судети уступљени Немачкој у замену за Хитлерово обећање да неће тражити даље територијалне добитке. Шест месеци касније, Хитлер је преузео остатак Чехословачке, а шест месеци након тога, извршио је инвазију на Пољску 1. септембра 1939. године, започевши Други светски рат под још једним лажним изговором.

Неколико недеља пре Хитлеровог упада у западну Пољску, Немачка и Совјетски Савез Јосифа Стаљина потписали су споразум о ненападању, пакт Молотов-Рибентроп. Ово је наизглед гарантовало безбедност Русије од инвазије Немачке, а истовремено јој је пружило прилику да нападне Пољску са истока, што је и учинила мање од три недеље након немачке инвазије. У складу са прошлим издајама, Хитлер је наставио са инвазијом на Совјетски Савез у јуну 1941. године, опустошивши огромну територију пре него што се повукао пред контранападом. Од 1938. до 1941. године, Хитлерова обмана се настављала довољно дуго да однесе животе 40 милиона људи само на Источном фронту .

Још један рат је избио у источној Европи, а који укључује територијално стицање; овог пута, због онога што се своди на фантастичну идеју о повратку славе Руског царства које је несрећно пропало почетком прошлог века, само да би уследило подједнако мањкаво Совјетско Савезно стање које се распало после 70 година. Сада Путинов режим прети будућности Русије након само неколико деценија, доводећи је до пораза под теретом монументалне владине и друштвене корупције, док истовремено води неправедни рат у Украјини. Узастопни руски аутократски режими са својим све скраћеним животним веком не најављују удобну будућност за нацију која је изгледала обећавајуће. Могуће је да руски лидери на крају постану жртве поверовања у обману сопствене пропаганде која је првобитно била намењена само руској јавности и свету у целини.
За Путина и његову Русију, иронија која се недавно одиграла дошла је у облику проширења војног савеза који му се супротставља. У мају 2022. године, мање од три месеца након његове инвазије на Украјину, и Финска и Шведска су поднеле захтев за придруживање Северноатлантском савезу (НАТО), стекавши чланство у априлу 2023. и марту 2024. године, респективно. Можда је још горе за Путина било његово стварање онога што се испоставило као страшан непријатељ на његовој јужној граници. Након његове инвазије на Крим 2014. године, довољан број Украјинаца је фаворизовао геополитичку преференцију за Европску унију (ЕУ) и НАТО да би то унели у устав 2019. године. Четири месеца након његове инвазије на Украјину у фебруару 2022. године, анкета је показала да 81% Украјинаца жели да се придружи ЕУ, а 71% да се придружи НАТО-у. Свако расположење у корист Русије пало је на 2%, а нација је постала снажно уједињена од запада до истока. Узимајући у обзир Путинову ситуацију у Русији, где је тражио признање за повратак своје нације из „понора“ након распада Совјетског Савеза 1991. године, може се поставити питање да ли ју је тек сада довео до пропасти сопственом руком.

Из овог или оног разлога, корпоративни и светски лидери и други утицајни људи су се временом окренули ка Русији како би стекли привилегије, признање или богатство на сопствену опасност. Повезивање са Путиновим режимом било је препуно ризика од зависности , чак и губитка националног суверенитета или фаталних личних последица . Објавити да сте „пријатељ“ Владимира Путина значи рећи Владимиру Путину и члановима његовог режима да сте само још један „корисни идиот“. Путин, као и неколико његових претходника који су преузели вођство Русије, сматра Запад својим непријатељем. Било каква брига са његове стране за вашу добробит или добробит ваше нације је одсутна са његове листе приоритета.

Осим што профитира од сопствене произведене клептократије, Путинова агенда се фокусирала на опоравак Русије као суперсиле коју треба страховати и поштовати широм света, као што би то желео сваки шовиниста. У његовој заблуди, руска изузетност влада изнад свега. Можда бисте чак и прихватили да је такав националистички осећај похвалан док се не схвати да постизање његовог циља подразумева жртвовање туђе добробити, можда и сопствене. Заиста, Путинова верзија изузетности, више него што би се могло рећи за америчку, укључује очигледну инвазију на суседне суверене земље. Уз ово је и његова стратегија поткопавања политичке стабилности и друштвеног ткива западних нација, посебно Сједињених Држава (САД). Ово је укључивало формирање међународних агенција изричито ради слабљења западних економија и геополитичког положаја, и угрожавања њихове безбедности кроз војне савезе и покушаје технолошке супериорности.
„Највећа геополитичка катастрофа века“
– председник Владимир Путин, обраћање о стању нације, 25. април 2005; у вези са распадом Савеза Совјетских Социјалистичких Република, 1991. године.
Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР), са својим земљама Варшавског пакта у пратњи, постао је верзија Руског царства 20.века (1721–1917) све до сопственог распада 1991. године. Жељне да се отцепе од свог репресивног господара у Москви, нације источноевропског блока (тј. Варшавског пакта) искористиле су прилику да поврате не само своје економије, оскудне совјетском политиком, већ и своје национално достојанство. Након тога, тражиле су сигурност НАТО-а како би се заштитиле од поновног падања под још једну руску хегемонистичку ноћну мору.
Нажалост по Русију, Путин је одлучио да васкрсне своју верзију империје тако што је прво потчинио суседне бивше републике СССР-а. Он је произвео кризу у Чеченији на почетку свог председничког мандата како би оправдао руску инвазију, сравнивши са земљом њен главни град, Грозни, убивши више од 50.000 цивила и оставивши за собом запис „страшних кршења хуманитарног права“. Успостављен је марионетски режим, који тренутно предводи Рамзан Кадиров, и сходно томе, наставио је сарадњу са Москвом, осигуравајући њену оданост у свим пословима. Након тога је уследио упад Русије у Грузију 2008. године у знак подршке сепаратистичкој побуни држава Абхазије и Јужне Осетије. Русија је наставила да неправилно признаје те државе као одвојене аутономне републике од Грузије. Штавише, њиховим грађанима је издала руске пасоше са додатном имплицијом да су независне од грузијске управе. Међународна мисија за утврђивање чињеница разјаснила је законитост тврдњи и утврдила да нема основа за проглашење сепаратистичких држава независним од Грузије.

Остатак Грузије сада контролише владајућа странка, Грузијски сан, коју је основао и на коју утиче проруски олигарх Бидзина Иванишвили, који је послушно негирао тежње већине Грузијаца да се придруже ЕУ. Анализа парламентарних избора у Грузији из октобра 2024. године, коју је спровео Међународни републикански институт, чини се довољном да се садашња влада коју предводи Иванишвилијева странка прогласи нелегитимном.
Украјинска Мајданска револуција 2013-14. године дошла је као реакција на одлуку тадашњег проруског председника Виктора Јануковича да напусти споразум у корист договора у последњем тренутку са Путином, који је понудио новац и обећање попуста на цене увозне руске енергије. Јанукович је напустио председнички мандат када је видео да његова влада више нема углед и побегао је из земље тражећи уточиште у Русији. Путин је, убрзо након тога, 27. фебруара 2014. године, у ономе што је несумњиво био унапред планирани одговор на губитак утицаја Русије над Украјином, предузео тајну паравојну операцију окупације Крима. Након брзо организованог референдума, територију је незаконито анектирала . У међувремену, источну Украјину су погођене непријатељствима које је подстакла Русија, а која су угрожавала њену економију и територијални интегритет.
Коначни покушај преузимања целе Украјине директном руском инвазијом догодио се у фебруару 2022. године под бизарном тврдњом да је за то потребна денацификација. Безбројни руски ратни злочини који су уследили у напорима да се дехуманизује и дестабилизује Украјина пропали су, као и руска војна стратегија, остављајући Путинову ратну економију близу стагфлације , а руски народ лишен своје благостања.

Упркос руским ратним злочинима, лидери попут Виктора Орбана из Мађарске и Роберта Фица из Словачке одлучили су да занемаре турбулентну историју својих земаља са Русијом и постану зависни од још једног неуспешног руског ауторитарног режима и његовог деспота. И Словачка и Мађарска су под све већом лупом ЕУ због клизања у нелиберално управљање од стране својих лидера и могу се суочити са избацивањем због напуштања својих принципа демократске владавине. Заузврат за своје везе са Путиновом Русијом, мало је вероватно да ће добити много симпатија од његовог режима у садашњим околностима његовог рата у Украјини. Уместо тога, док му финансијски сат и домаћа популарност откуцавају надоле, Путин је са извесном очајничком жељом на освајање територије у Украјини у припреми за очекиване преговоре који су предложени за окончање рата за који је он и даље у потпуности одговоран. Штавише, Путин је недавно показао свој недостатак бриге за претходне обавезе, као у недавном дебаклу у Сирији. Исто би се могло рећи и за Венецуелу, где постоји слична зависност од Русије од стране нелегитимног диктаторског режима.
Обмана је ствар навике за Путинов режим као што је била и за Хитлеров, било за домаћу потрошњу или да би се умирила међународна забринутост. Упркос јасним индикацијама током неколико месеци о намерама Русије да изврши инвазију на Украјину када су се њене снаге почеле гомилати дуж украјинске границе, лажи Кремља су коначно потврђене у фебруару 2022. године. Оне су се наставиле током целог рата. Дугогодишња навика широко распрострањених дезинформација и пропаганде у вези са руском политиком и активностима је добро позната и укорењена до те мере да би државне изјаве требало аутоматски занемарити као обмањујуће у најбољем случају.
Није јасно какве су намере новоизабраног председника Доналда Трампа у вези са његовим плановима за окончање рата у Русији. Идеја о заустављању рата у једном дану није била детаљна , али долази са импликацијом предаје територије у Украјини некоме ко је подстакао рат – мост који је можда превише далеко за Украјину. Такву идеју су подстакле, чини се, претерано преувеличане тврдње да је Украјина „изгубила“ 400.000 војника током рата, ако под „изгубљеним“ мисли на „мртве“. У сваком случају, делује неискрено од новоизабраног председника да говори о таквим људским губицима, јер је познатији као трансакциони играч него по хуманитарним врлинама. У реторици је било одсутно помињање одговорности Русије за рат, њене немогућности да га заврши, њене пропале економије и, што је најзабрињавајуће, Путинове мржње према САД и Западу. Путин нема више поштовања према господину Трампу него према председнику Бајдену, јер обојица припадају САД и стога остају одговорни за њихове прошле уочене неправде нанете Русији. Укратко, покушаће да искористи једно или друго у своју корист кад год је то могуће.
Пензионисани генерал-потпуковник Кит Келог је специјални изасланик новоизабраног председника Трампа за Украјину и Русију. Келог верује у теорију „експанзионизма НАТО-а“ као претњу Русији која је покренула рат у Украјини, осећај сличан оном који изазивају други, као да су нације источне Европе некако приморане да се придруже НАТО-у. Украјина је делила исте страхове као и ове друге нације, да је Путинов програм усмерен на вршење утицаја на њено друштво, без обзира да ли је НАТО део слике или не. Није јасно на шта разговори Илона Маска са Путином , али ће несумњиво допринети одређеним захтевима према господину Трампу.
Келог, један од оснивача Института за политику „Америка на првом месту“ (AFPI), тврди да америчка спољна политика треба да буде усмерена ка интересима националне безбедности. Остављајући по страни морал и демократске принципе, он изгледа одлучан да предузме трансакциони приступ са Путином, ратним злочинцем, и да уступи украјинску територију Русији у замену за њен пристанак да обнови Украјину и лажну наду у будућу безбедност од даље агресије. За почетак, руска економија није у стању да финансира опоравак Украјине, а ослањање и на Путинову реч и на будућу продају енергената Русије је у најбољем случају несигуран предлог. Убрзано решење за руски рат у Украјини осуђено је на пропаст ако не испуни Путинове циљеве који тек треба да буду дефинисани с обзиром на његову тренутну тешку ситуацију на домаћем терену и његове шансе на бојном пољу. Недавни показатељи показују да Русија нема интерес за договорено решење.
За Украјину, њена одрживост и самоидентитет као нације, узимајући у обзир њену економију, дугорочну безбедност и самоопредељење, захтевају потпуну обнову њене територије, укључујући Крим, усклађивање са ЕУ и поновно наоружавање како би било жао било којој нацији која разматра њено преузимање. Погрешило је од стране АФПИ што је критиковао напоре САД да пруже неопходну подршку Украјини када је постала жртва ничим изазваног напада Русије. Упркос извештајима да је Путин донео одлуку о инвазији на Украјину годину дана раније, веома је вероватно да је идеја о реконституисању неке верзије његовог царства настала знатно раније када је изнео апсурдну идеју да је Украјина једноставно творевина Лењина и Стаљина током претходног века. У ствари, на конференцији НАТО-а 2008. у Букурешту, Путин је јавно објавио да Украјина није држава. Међутим, преовлађујуће мишљење је да порекло Украјине датира из 9.века и претходи пореклу Русије.

Нажалост, велики део недавних коментара на Западу у вези са прекидом рата фокусирао се на оно што је Украјина спремна да жртвује, уместо да се размотри како најбоље окончати сукоб у своју корист. Историја која ће бити написана о овом ратном периоду не би требало да бележи како је агресор награђен за злочиначки подухват, а некада суверена нација била приморана да капитулира и можда на крају престане да постоји као нација. Таква историја би сигурно заувек посрамила оне који су учествовали у напорима, јер су још једном били преварени дрским понашањем ослабљеног одметника, баш као што се догодило након поменутог Минхенског споразума из 1938. године. Па ипак, изнет је прилично мучан пословни аргумент у којем би Русија била углавном слободна да настави са уобичајеним пословањем под условом значајних уступака од стране Украјине и Запада, истовремено нудећи прилику одабраним западним елитама да значајно профитирају у том процесу.
Зар Украјина нема шта да понуди Западу? Ко не би желео да је има на својој страни као савезника након што је свету демонстрирала своје иновативне војне способности, храброст и упорност против непријатеља три пута већег? Ко боље разуме руски стратешки начин размишљања од било које западне нације? Обнова такве нације не би користила само њој, већ и онима који подржавају њену одбрану и који би се највероватније потом укључили у напоре за њене репарације. Финансирање би се наставило као и сада, извлачењем камате стечене од замрзнуте руске имовине до завршетка реконструкције. Стварна конфискација ове имовине убрзала би напоре. Страни корпоративни подухвати са украјинском индустријом донели би значајна улагања у окружење богато пољопривредним производима, енергетским ресурсима, посебно шкриљастим гасом, и минералним налазиштима и обећањем значајне добити. Резерве уранијума у Украјини су највеће у Европи, док су гвоздена руда, титанијум и манган на другом месту. Иначе, велика налазишта литијума, графита и ретких земних минерала су укључена међу 117 од 120 најкоришћенијих минерала на свету. Самодовољна Украјина би наставила своју улогу глобалног добављача хране и сарађивала би са САД и Западом у бројним погодним подухватима и у будућности, много поузданија него што се Русија показала.
Са геополитичког и комерцијално-стратешког становишта, суверена, самодовољна Украјина могла би да склопи споразуме који обезбеђују дубокоморским лукама у Одеси или на Криму, где се дубокоморске луке налазе у Севастопољу, Јалти, Феодосији и Керчу. Доступност једне или више лука може се договорити као део аранжмана о зајму и закупу као делимичну отплату за финансијску подршку коју су до сада пружиле САД и Запад. Ускраћивање руске контроле над Кримом окончало би руску праксу спречавања или забране поморског бродарства док се она одлучује за спровођење поморских вежби или омета обезбеђивање преко потребне дистрибуције хране широм света.
Занимљиво је да су руски државни медији указивали на то да НАТО планира да задира на Крим и да је Русија стога додатно оправдана у његовој окупацији и анексији. Аргумент је био апсурдан јер није било разлога да НАТО предузме такав подухват. Украјина је била далеко од разматрања за чланство, а две деценије је НАТО већ имао присуство у балтичким државама које се граниче са Русијом и заправо су много ближе Москви. Међутим, сада када је руска обмана разоткривена и када су њене незаконите намере демонстриране инвазијом на Украјину, аргумент за такав сценарио би могао деловати прикладно. Уколико би Украјина наставила са својом пријавом за улазак у НАТО, Крим би пружио стратешки идеалну локацију за успостављање војне тврђаве која би помогла у обезбеђивању дугорочне гаранције против руске агресије, истовремено пружајући додатну безбедност њеном источном крилу, укључујући Турску.
На неки начин, међународна дипломатија је пружила могућност да се постигне решавање сукоба тамо где исходи нису одлучени војним ангажовањем. Међутим, у неколико ситуација је успела само да створи затишје у расправи, довољно времена да се агресор поново наоружа и врати првобитно постављеној агенди. Постоје два питања која су пред Путином и Русијом. Прво се фокусира на Путинов захтев да Украјина буде потчињена у целости, јер он верује да једноставно није достојна да постоји одвојено од Русије. Он је то демонстрирао отмицом великог броја украјинске деце, неселективним уништавањем цивилне инфраструктуре, расељавањем и убијањем њеног народа и њиховом дехуманизацијом. Друго се тиче Путинове потребе да испуни своју дугогодишњу заблуду о враћању Русије у статус нације која је важна на светској сцени, упркос његовом неуспеху да јој обезбеди темељ који би гарантовао њену сопствену одрживост. Остаје му рат који не може да добије, али рат који мора да настави.
Ако желимо да постоји праведан закључак, а не консензус где се „сви слажу да колективно кажу оно у шта нико појединачно не верује“, онда агресор мора бити приморан да се помири са стварношћу онога што је учинио и да прихвати једини исход који му се пружа, а то је да му се ништа не да. Нека то буде разумевање за све остале злонамерне ентитете који одлуче да се понашају на сличан криминални начин.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2025. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.