Овде нема сиве зоне. Намере и понашање Владимира Путина идентификују криминалца ранга који се даје најгнуснијим починиоцима рата и патње које је човечанство успело поново да избља. Сада, у трећој години рата у Украјини, Путин је своју збуњену нацију повео у разорну војну кампању која ју је осрамотила широм света. Та срамота не лежи само у злочинима које је Русија починила, а који се и даље бележе, већ и у открићу да јој заправо недостаје компетенција да ефикасно води рат. Поред ове срамоте, Путин је прибегао претећој нуклеарној интервенцији како би се спасао од много мањег непријатеља без нуклеарног оружја, који је надмудрио његове снаге и на копну и на мору. Све се ово дешава упркос надолазећој унутрашњој катастрофи коју изазива ратна економија која се не може одржати.
Када је препознато да ће Украјина са својим вођством остати при свом ставу, Сједињене Америчке Државе (САД), њени глобални партнери и истомишљенике слободне нације глобалне заједнице су прискочиле у помоћ. Подршка је пружила Украјини могућност да се одупре неоправданом нападу Русије на свој суверенитет и да сама спроведе одбрану без ангажовања снага других нација против непријатеља који прети тренутном међународном поретку. Бајденова администрација је, посебно, предводила напоре, упркос отпору фракције републиканских чланова Конгреса који су се обавезали на лоше осмишљен изолационистички став који или брани Путинов режим или некако не успева да схвати вредност стабилног међународног поретка предвођеног САД, заснованог на правилима.
Проблем са овим ратом је била немогућност да се он оконча. Неки су нереално гледали на дипломатију као на непосредније решење, надајући се да се може постићи нека врста пробоја када се схвати да рат једноставно превише кошта. Нема доказа који би указивали на то да се Путин може убедити да се повуче , а да Украјина не уступи велики део своје територије, што би угрозило њену одрживост као нације. Такав исход би такође оставио питање будуће руске инвазије стварношћу у свету где се гаранције лако пружају, али се ретко поштују. Штавише, такав добитак за Путина би повећао његов углед међу оним ауторитарцима широм света који су му пружили подршку једне или друге врсте, од којих неки гаје и сопствене опортунистичке амбиције.
Ова немогућност ефикасног окончања рата Русије и окончања претрпљене патње приписује се неадекватном тактичком доношењу одлука Запада у обезбеђивању неопходног наоружања за сузбијање непријатеља у одговарајућем тренутку. Постепена подршка коју је пружила Бајденова администрација и европски савезници довела је до неоптималног резултата постигнутог у контраофанзиви Украјине 2023. године. Да ствар буде још гора, кашњење финансирања у Конгресу САД 2024. године угрозило је одбрамбене операције Украјине када су Руси напали њену североисточну територију. Упркос овим лако признатим неуспесима, поновљеним позивима високих војних лидера да се делује одлучније и растућој забринутости због руских неселективних напада на цивилне циљеве и инфраструктуру, ова стидљивост Запада је опстала. Овај приступ је Украјини ускратио реципрочну еквиваленцију у вођењу рата, што је само подстакло Путинову даљу агресију и претње одмаздом. Док Русија наставља да користи севернокорејско и иранско наоружање на украјинским цивилним локацијама, Украјини је забрањено да користи америчко и европско наоружање на руску војну инфраструктуру.
Мистерија је да Запад и даље пружа предност Русији да води овај рат. Осим погрешног осећаја страха од суочавања са ратоборном руском реториком, да ли заиста постоји жеља да се сачека дуготрајан рат са противником чији опстанак зависи од исхода који сам Запад не може да дозволи? Без обзира да ли Путин остане на власти или буде приморан да напусти своје место, да ли постоји жеља да се види како његов режим напредује? И да ли нови међународни поредак којим доминирају ауторитарне нације са егоцентричним интересима делује као привлачна перспектива за свет који се суочава са значајном климатском претњом и еколошком катастрофом, превеликим и смртоносним будућим пандемијама, транснационалним миграционим притисцима и растућом неједнакошћу у богатству?
Пораз Русије окончава непосредну забринутост Украјине, али такође доноси прилику да се види крај пропалог режима и још једна шанса да се реконфигурише руско руководство од стране добронамерних Руса који виде да њихова нација враћа морални стандард који оправдава њено место у глобалној заједници. У ширем смислу, такав исход пружа упозорење другим репресивним режимима који би могли да размишљају о сличном незаконитом понашању.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.