Злонамерност Владимира Путина шири се далеко изван граница Украјине. Непосредни суседи Русије у Европској унији (ЕУ) могу да посведоче о различитим средствима којима су угрожени – вештачким масовним миграцијама које покушавају да дестабилизују друштвени поредак, сајбер нападима на финансијске и владине институције, кампањама дезинформација усмереним на друштвене проблеме, саботажама, атентатима и другим средствима која ће овде бити објашњена. Територијална близина, међутим, није предуслов за руско упадање. Слични приступи су примењени на друге нације широм света, а посебно на Западу, који Путин сматра својим архетипским непријатељем на начин типичан за његово совјетско одрастање.
Под Путиновим вођством, Русија је стекла репутацију заговорника изузетности и, са тим, осећаја права, при чему се оправдање за незакониту инвазију на суседну нацију попут Украјине може изградити на мучним измишљотинама маште. Међу њима је апсурдна идеја о фашистичком режиму у Украјини који угрожава опстанак Русије када она сама мора да се оптужи за исто ; друга је фантазија која произилази из руске историографије из 19. века која тврди да је порекло Украјине рана верзија Русије. Коначно, ту је и перципирана претња да Северноатлантски пакт (НАТО) покушава да поткопа безбедност Русије, док је у стварности Русија са својим историјски империјалистичким амбицијама та која представља претњу, као што могу да потврде бивше земље Варшавског пакта у источној Европи. Штавише, балтичке нације, а у скорије време и Финска и Шведска, схватиле су исте ризике дељења границе или барем неке близине демону.

Бруталност којом је Путинов рат вођен у Украјини је добро документована и, за сада, то је језгро на основу којег се његов злочиначки подухват може првобитно проценити. Међутим, обим његових напора на глобалном нивоу захтева преиспитивање како би се разумело зашто га глобална заједница у целини мора оспорити и поразити. Много је тога на коцки за међународни поредак успостављен убрзо након завршетка последњег великог светског рата, пре скоро 80 година.
Сиријски грађански рат и руска агресија
Немири у Сирији избили су 2011. године националним народним протестом против репресивног режима Башара ел Асада, што је одражавало раније реакције на ауторитарну владавину у Египту и Тунису током Арапског пролећа. Грађански рат је избио након што је режим, који су подржавале Русија и Кина, одговорио на немире уз помоћ јако наоружаних снага. Обе стране су уложиле вето на накнадне резолуције Савета безбедности Уједињених нација (УН) којима се осуђују Асадови поступци. Иран је послао оружје Асаду, а његов савезник у Либану, Хезболах, послао је борце. 2013. године, хемијско оружје је употребљено против побуњеника, који су неселективно убијали невине цивиле у њиховој близини. Русија је већ била ангажована у раној фази рата у подршци владиним снагама пружајући значајно оружје и опрему.

У септембру 2015. године, Русија је физички ушла у рат на захтев Асада како би помогла у поразу његове сиријске опозиције и Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ). Покренута је опсежна кампања ваздушних напада на упоришта опозиције. Геополитички циљ Путина био је двострук, први да смањи утицај САД на Блиском истоку, а други, да стекне стратешко упориште дуж медитеранске обале, проширујући досег Русије до Северне Африке и региона Црвеног мора. Руске специјалне снаге и Путинова плаћеничка Вагнер група ослободиле су сопствени вид бруталности, фокусирајући своје стручности „спаљене земље“ на цивилно становништво колико и на војне циљеве. Занимљиво је да је од потоњих циљева 80% руских ваздушних напада 2016. године било усмерено на сиријске опозиционе милиције ангажоване у борби против ИСИЛ-а, излажући сиријско друштво екстремистичким претњама терористичке организације. Међутим, ИСИЛ ће на крају изгубити контролу над свим својим територијама на Блиском истоку до 2019. године захваљујући напорима америчких, курдских и ирачких снага, упркос мешању Русије.
До марта 2016. године, само у руским ваздушним нападима погинуло је преко 2.000 цивила, према подацима Сиријске мреже за људска права, независне групе за праћење са седиштем у Уједињеном Краљевству (УК). То је постигнуто неселективном употребом касетних бомби, запаљивих средстава која садрже алуминијумски прах и гвожђе оксид, што је резултирало тешким продорним опекотинама, и термобаричног оружја које је детонирало аеросолизовани експлозивни елемент, гушећи и опекући жртве. До 30. априла 2018. године, након 31 месеца руског бомбардовања, иста група за праћење је пријавила 7.700 цивилних жртава, међу којима је 1.851 дете млађе од 18 година. Амнести интернешенел је ове методе ратовања означио као кршење међународног хуманитарног права, што је више него познато руској војсци.

На крају, руска интервенција је наизглед осигурала Асадову власт, остављајући Сирију у стању пат-позиције са побуњеничким снагама. До средине 2023. године, Русија је успоставила 105 војних локација у Сирији, а Асадов режим је обећао њено присуство трајности како би се одржала стабилност у земљи. Две главне руске војне базе чине ваздухопловна база Хмејмим у Латакији, приобалном лучком граду на северу Сирије, и поморска база у Тартусу, 85 километара јужно, где је смештен део руске Северне флоте, која се тренутно састоји од три десантна брода. Тесна сарадња између Ирана, који има своје војно присуство у Сирији, и Русије постоји у земљи од 2015. године.
Русија користи сиријске миграције као оружје
Стампедо претежно сиријских миграната усмерених ка Европи резултат је екстремног насиља руске бомбардовачке кампање у знак подршке Асадовим снагама. До почетка 2016. године, скоро 129.500 је стигло морем, а додатних 1.545 копном, при чему је велика већина прошла кроз Грчку. Искоришћавање тако масивног тока људства ствара не само граничне и хуманитарне кризе, већ и изазива хаос и друштвени раздор у оним земљама које су преостале да се носе са приливом. Ксенофобне и нативистичке снаге подстичу политичке покрете и популистичка осећања која у контексту европске демократије могу довести до озбиљних подела које би поново ишле у корист Русије.
Све је ово допринело не само изазивању политичке и друштвене нестабилности у Европи, већ је и одвратило пажњу Запада од сукоба који је настао намерном паравојном инвазијом Русије на Крим и источну Украјину 2014. године, након чега је уследила и нелегитимна анексија Крима. Осам година сукоба настављено је у Донбасу, источним регионима Украјине, са руским паравојним операцијама које су подржавале локалне субверзивне елементе који су се суочавали са украјинским снагама пре руске инвазије у фебруару 2022. године.
Иронично, упркос проблемима које је изазвала у Сирији, Русија је блокирала улазак сиријских избеглица или их изложила даљем непријатељству када су се пријавили за азил. Дмитриј Песков, Путинов портпарол, наизглед несвестан умешаности Русије у ову патњу, предложио је да нације одговорне за изазивање избегличке кризе треба да сносе цену. Недостатак азила за Сиријце у Русији довео је до тога да је 5.500 њих наставило ка северу како би прешли преко граничног прелаза Борисоглебски-Сторског на око 70° северне географске ширине у Норвешку пре него што је овај улаз затворен. Ситуацију за Сиријце погоршавало је то што су неки кажњени због тога што су се представили као недокументоване избеглице у Министарству унутрашњих послова. Када би их полиција ухватила, били би послати у центре за притвор миграната где би се суочили са депортацијом, враћајући их у зону сукоба.
Руско-белоруски договор на граници ЕУ
Проширујући тему невојног хибридног ратовања, партнерство са Белорусијом и њеним диктатором, Александром Лукашенком, пружило је Путину додатну прилику да створи хаос на граници на још једној тачки уласка, овог пута претећи Пољској и Литванији. Године 2021, само неколико месеци пре руске инвазије на Украјину, белоруске власти су ублажиле визне захтеве, охрабрујући хиљаде миграната из земаља захваћених сукобима на Блиском истоку, попут Ирака, Сирије, Јемена и Авганистана, да стигну у Белорусију. Путовање је омогућила белоруска државна авио-компанија, а мигранти су били смештени у владиним хотелима. Белорусија је, међутим, оскудевала у пружању хуманитарне помоћи на други начин, већ је била заинтересована да их потера на своју границу од 400 километара са Пољском и суседним земљама Литванијом и Летонијом. Неки мигранти су се појавили са руским визама, што сугерише да им је омогућила долазак на друге начине. Ова последња карактеристика постала је много очигледнија до пролећа 2024. године.

У то време, ова акција је наводно била одговор на санкције ЕУ уведене након Лукашенковог бруталног сузбијања политичких противника и демонстраната који су оспорили његов реизбор 2020. године након 27 година на власти. Изборни систем је био корумпиран од стране режима, што је Лукашенку омогућило да задржи оно што је ефикасно била диктатура. Чинило се да су турбуленције на граници стратешки кореографисане како би одговарале потребама Русије у то време, јер би још један велики гурање миграната у ЕУ додатно подстакло друштвене и политичке немире, подстичући десничарске екстремисте у ЕУ да реагују. До јесени 2021. године, док се све ово одвијало, постало је више него очигледно да Русија гомила трупе дуж украјинске границе са све већом вероватноћом инвазије.
У међувремену, мигранти у Белорусији нису се само гомилали у великом броју дуж границе ЕУ, већ су постајали све агресивнији са избијањима насиља. Ситуација се погоршала учешћем белоруске граничне патроле која је подржавала илегални прелазак преко границе усмеравајући мигранте ка рањивим подручјима и покушавајући да заслепи супротстављене граничаре ласерским светлима. Као да су желеле да истакну дослух два режима у овој кризи, Русија и Белорусија су одржале војне вежбе поред пољско-белорусијске границе док су хиљаде миграната биле заробљене у леденим и све нехигијенскијим условима касне јесени. До тада је око 15.000 пољских војника распоређено на границу као одговор на застој који је настао док је ЕУ покушавала да смири вештачку кризу. Постављене су опсежне баријере и створена је зона искључења ширине 200 метара како би се зауставио проток миграната, али проблем се наставља до данас, а учешће је јасније дефинисано.
Руско-грузијски рат 2008
Пре него што је извршио инвазију на Украјину, Путин је напао Грузију у августу 2008. године. Немири су постојали у северним регионима Грузије, Абхазији и Јужној Осетији, од проглашења независности од Совјетског Савеза 1991. године. Сепаратистички покрет који је подржала Русија у ова два региона био је неопходна основа да се Путин укључи у послове Грузије када су избиле борбе у Јужној Осетији. Од 2001. године, Путин је настојао да поткопа везу региона са Грузијом. Оно што је додатно подстакло Путинове амбиције у Грузији био је све већи прозападни став ове друге и њено интересовање за придруживање НАТО-у, што се обавезало на пројекат на самиту у Букурешту 2008. године. Руске намере су постале јасније у вези са будућношћу и Абхазије и Јужне Осетије када је руски амбасадор при НАТО-у упозорио да ће Русија тражити њихову независност у таквим околностима. Када су грузијске снаге кренуле да смире насиље у Јужној Осетији, наишле су на руске трупе које су се илегално преселиле у регион. Лажне оптужбе за геноцид над руским цивилима у региону пружиле су Путину изговор да покрене рат великих размера против саме Грузије, оправдавајући напад под хуманитарним сјајем „наметања мира“.

Уследило је руско ваздушно бомбардовање унутар и ван Јужне Осетије, након чега је уследила поморска блокада грузијске обале Црног мора. Русија је потом признала независност Абхазије и Јужне Осетије, након што је председник Француске Саркози преговарао о споразуму о прекиду ватре. Признање је проглашено само да би се потврдио њихов аутономни статус који је већ био успостављен почетком 1990-их, али и даље као део Грузије. Рат је у почетку раселио 192.000 људи, а шест година касније, преко 20.000 углавном етничких Грузијаца још увек није повратило своје домове. Европски суд за људска права је 2021. године прогласио Русију одговорном за кршење током њеног војног ангажовања, а 2022. године Међународни кривични суд је оптужио одређене руске држављане за ратне злочине против етничких Грузијаца.

Русија је преузела де факто контролу и над Абхазијом и над Јужном Осетијом, упркос томе што су ти региони и даље међународно признати као део Грузије. Штавише, у сваком од региона је стационирала значајан број војног особља, од којих су неки недавно премештени да се боре у Украјини. Само у Јужној Осетији успостављено је пет сталних војних база. Поред добијања територије, Русија ће додатно користити црноморску обалу Абхазије, дугу 213 километра, где настоји да успостави главну поморску базу у луци Очамчире, упркос противљењу грузијског парламента. У луци се тренутно налази низ патролних чамаца руске Федералне службе безбедности (ФСБ). Модерна историја Русије у полагању права на територију под сумњивим околностима била је у складу са њеном општом политиком територијалног стицања војном окупацијом, као што је био случај у Калињинграду након Другог светског рата.
Руски сајбер напади на стране државе
Сајбер криминал је постао међународни феномен, углавном усмерен ка финансијској користи. Међутим, руски оперативци под Путиновим режимом започели су процес сајбер шпијунаже као средство хибридног ратовања како би Русији пружили стратешку предност поткопавањем виталних интереса у оним земљама које је сматрала да су против ње. На конференцији у Валдају, Путин је разговарао о спољној политици под насловом „Русија и свет који се мења“, у којој је поменуо употребу „меке моћи“ у облику матрице алата и метода у сврху постизања циљева спољне политике без употребе оружја. Сугерисао је да се ове методе користе за изазивање екстремистичких и националистичких ставова, манипулацију јавношћу и мешање у домаћу политику суверених земаља, али није поменуо да је Русија већ била укључена у сличне активности. Отприлике у исто време, Валериј Герасимов, Путинов начелник Генералштаба руских оружаних снага и наводни аутор онога што је названо „Герасимовљева доктрина“, изнео је идеју новог начина ратовања који захтева интеграцију невојних капацитета како би се обезбедила стратешка предност поткопавањем безбедности и политичке воље противника.
Естонија, бивши сателит Совјетског Савеза, направила је планове да премести руски споменик Другом светском рату из своје престонице Талина, што је навело љутитог Путина да реагује онемогућавањем интернета у земљи дистрибуираним ускраћивања услуге (DDOS) који је трајао три недеље. Јавне и приватне организације су погођене циљањем државних и комерцијалних веб страница преоптерећивањем својих сервера нежељеним саобраћајем, чинећи их недоступним. Ово је био први познати случај у којем је једна нација угрозила безбедност и независност друге таквим нападом. Гледајући уназад, Русија је сама доказала ефикасност ове врсте упада као још једног средства хибридног ратовања које ће ускоро бити примењено и другде.
И Грузија и Украјина биле су мета Русије и 2007. године, укључујући „лажне вести“ у сврху подривања демократских принципа и поларизације лако манипулисаних елемената друштва. Године 2008, када је Литванија забранила употребу застарелих совјетских симбола, руски хакери су уништили веб странице симболима који су били симболи претходног Совјетског Савеза. Координирана руска војна и сајбер ДДоС акција је први пут спроведена током руско-грузијског рата 2008. године, уз поремећај унутрашње комуникације Грузије. Године 2009, Русија је покренула сајбер нападе на две државе које су са њом у Заједници независних држава, Киргистан и Казахстан. У првом случају, радило се о присиљавању председника Киргистана Бакијева да исели америчку војну базу. У другом случају, реч је о жалби медију који је објавио саопштење председника Казахстана Назарбајева у којем критикује Русију.

Други координисани војни и ДДоС напад, 32 пута већи од оног изведеног на Грузију 2008. године, угрозио је интернет комуникацију у Украјини када је руска паравојна јединица преузела Крим у марту 2014. У мају исте године, непосредно пре председничких избора у Украјини, Русија је хаковала њену изборну комисију, иако су Украјинци брзо решили проблем накнадним хапшењем хакера.
у рачунарску мрежу немачког Бундестага покушавајући да приступе административним мрежама немачких политичара и НАТО-а. Даља забринутост је изражена 2016. године када су изнети докази да ће немачки парламентарни избори у наредној години бити сведоци руског сајбер мешања у покушају да се ослаби актуелна канцеларка Ангела Меркел. Руски утицај на иностранство се наставио тако што су хакери добили приступ рачунарској мрежи Демократске странке САД и имејловима њених званичника, што је потом ширено широм света путем Викиликса. Упад је очигледно имао за циљ да поткопа кандидатуру Хилари Клинтон за председницу. Финско Министарство спољних послова је 2016. године обавештено да су га компромитовали 2013. године и да је у то време било део шире кампање у коју је укључено преко 50 земаља.
Недавни руски сајбер напади изазвали су хаос у болницама у Великој Британији, компанијама из области одбране, ваздухопловства и политичким личностима у Немачкој и Чешкој Републици, као и критичним инфраструктурним ентитетима у Шведској, Литванији, Пољској и Словачкој. Велики део активности повезан је са групом („Fancy Bear“) повезаном са Главном управом Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације (ГРУ) Кремља, или једноставно са Главном обавештајном управом руске војске. Напади настављају да добијају на замаху глобално, посебно на Западу, уз пратећу повећану будност и предузете контрамере у складу са тим.
Упад руског плаћеника у Африку
Русија се већ дуго меша у послове афричких земаља као прва од бројних земаља које желе утицај, иако су се њене агресивне методе и мотиви показали далеко себичнијим. Њена сврха је била да извуче богатство и поткопа демократије у знак подршке ауторитарним режимима са којима се споразуми могу лакше постићи директним трансакционим односима него кроз двосмислености парламентарне дебате. Поред отвореног војног ангажовања са распоређивањем плаћеника Вагнерове групе повезаних са Кремљем у сврху подршке државним ударима, Русија је увела кампање дезинформације, мешала се у националне изборе, трговала оружјем за приступ ресурсима и преузела националне безбедносне службе.

Русија је била главни агент дезинформација у Африци, спонзоришући 80 кампања у 22 земље и представљајући скоро 40% свих таквих кампања. Њено учешће, заједно са Кином, Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијском Арабијом и Катаром, чини скоро 60% дезинформацијских кампања на континенту. Транснационалне кампање, од којих 16 припада Русији, појавиле су се ширећи антизападно расположење, а два значајна дезинформацијске актера повезана са Русијом окупљају комбиновано више од 28 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Вагнер група је користила дезинформације да би посебно циљала Мали, Буркину Фасо и Нигер у Западној Африци. Да би задржале власт, војне хунте у Малију и Буркини Фасо су постале зависне од руске подршке. Од преузимања власти 2020. године, хунта у Малију је више пута прекршила своју обавезу у вези са прелазним роком, дозвољавајући да се безбедносни и економски услови нације алармантно погоршају. Сепаратистичка коалиција Таурег недавно је задобила велики пораз малијским снагама и њиховим савезницима Вагнера код алжирске границе, показујући да је Русија својим поступцима успела само да створи већу нестабилност и да је трпела последице. Слична ситуација се догодила у Нигеру након војног пуча у јулу 2023. године, са погоршањем безбедности, економије и социјалне заштите земље. Сви добици постигнути под претходним демократским вођством су ефикасно избрисани, а исламистичке групе сада изазивају немире и приморавају хунту да распореди руске плаћенике у замену за права на рударство у регионима земље који садрже злато.
Путиновим убиством Јевгенија Пригожина, вође Вагнер групе, 2023. године и укључивањем групе у руску војску, свако вероватно порицање од стране Путиновог режима за континуирана системска кршења људских права (нпр. мучење, пљачку, погубљење по хитном поступку, сексуално насиље) која је починила група, више се не може оправдати. На крају крајева, регрутовање ових Руса је само успело да погорша насиље и беду коју људи трпе. Нажалост, неки афрички лидери су Русију видели као средство за потврђивање своје моћи, а Русија је била пресрећна да им изађе у сусрет без много улагања у тај процес. Још један добар пример овог другог је на снази од 2020. године у Централноафричкој Републици (ЦАР), где је Вагнер група настојала да експлоатише своје златне, дијамантске, уранијумске и нафтне ресурсе у замену за безбедност коју нуди у знак подршке режиму Фостена-Аршанга Туадере.
Дривативни ефекат немира у Африци које су погоршали Вагнерови плаћеници јесте масовно расељавање људи у различитим зонама сукоба, посебно у Сахелу и централној Африци. Само у ЦАР-у, до краја 2021. године, 722.000 људи је интерно расељено. Канцеларија УН за координацију хуманитарних питања проценила је да је више од 60% становништва захтевало хитну помоћ. Многи би кренули у миграцију на север, у Тунис и Либију, како би избегли глад и насиље. Русија је, заузврат, такође успоставила две војне базе у Либији под контролом Вагнерових плаћеника, распоредила припаднике ГРУ-а и специјалних снага, и распоредила системе противваздушне одбране као да осигурава своје упориште стратешки близу јужне Европе. Вагнерово особље је додатно ангажовано у олакшавању илегалних миграција у Европу преговарајући са кријумчарима који су прожимали обалу. Баш као и у случају миграције на запад са Блиског истока преко Белорусије, дошло је до значајног кретања миграната ка јужној обали Европе, посебно Италији преко Северне Африке, у сврхе које поново одговарају потребама Русије да дестабилизује друштвене и владине институције унутар ЕУ.
Руски марш у Венецуелу
Руска жеља да се ауторитаризам укорени у Венецуели остварила се доласком марксистичког лидера Уга Чавеза 1999. године на популистичкој платформи која је привукла радничку класу и сиромашне. Путин је дошао на власт убрзо након тога, 2000. године, и ангажовао се у настојању да увуче латиноамеричке земље у руску сферу утицаја, слично као што су његови бивши лидери Совјетског Савеза учинили са Кубом и Никарагвом. Али сада је намера била шира, са његовом визијом регрутовања земаља у нови светски поредак који би довео у питање онај који предводе САД. Чавез је делио снажно антиамеричко расположење и убрзо је фаворизовао односе са Русијом, јачајући их куповином војне опреме по цени већој од 4 милијарде долара. Даљи споразуми 2008. године постигнути су у вези са сарадњом у области нуклеарне енергије, система свемирске одбране и снабдевања нуклеарним подморницама до 2020. године.
Чавез је умро 2013. године, а наследио га је потпредседник Николас Мадуро на ванредним председничким изборима. Корупција се укоренила у Венецуели богатој ресурсима под Чавезом и постала је много већи проблем под Мадуром, чија је демагогија довела до политичког и социоекономског погоршања са све већим јазом у богатству. То се манифестовало у хиперинфлацији, екстремном сиромаштву, несташици хране, незапослености, неуспешном здравственом систему, ескалацији криминала и стопе смртности, као и значајној емиграцији. Ово последње је постало главни извор потешкоћа са резултирајућим притисцима наметнутим јужној граници САД, посебно током Бајденове администрације.

Када је Мадуро „поново изабран“ 2018. године под околностима које су суседне земље, ЕУ, Канада и САД сматрале преваром, Русија је брзо и бескрупулозно признала Мадуров режим и, заједно са Кином, ставила вето на резолуцију Савета безбедности УН којом су тражени нови председнички избори. Исте године, у замену за руску помоћ у виду кредита и финансијске помоћи током претходних година, Русија је стекла власништво над великим деловима неколико венецуеланских нафтних поља и контролу над будућом производњом два карипска поља природног гаса. Штавише, преузела је 49,9% контроле над CITGO, компанијом у потпуном власништву САД у Венецуели, укључујући три рафинерије на обали Мексичког залива, у замену за 1,5 милијарди долара. До краја 2018. године, Русија је инвестирала милијарду долара у венецуеланску индустрију рударства злата, а договорени су додатни уговори за испоруку 600.000 тона пшенице и за модернизацију и одржавање њеног наоружања у Венецуели.
Усред сукоба у Венецуели, доведеног у питање ауторитета Мадура након преварних избора 2018. године и забринутости због руских инвестиција, Путинови Вагнерови плаћеници почели су да улазе у Венецуелу 2018. године, наводно да би заштитили Мадура. Поред обуке венецуеланских борбених јединица и прорежимских милиција, Вагнерове снаге су биле ангажоване у заштити рафинерија нафте заједно са бројним руским комерцијалним субјектима. Рударство торијума, радиоактивног метала који се може користити у ваздухопловној индустрији, као и у нуклеарним реакцијама, између осталог, постало је још један фокус заштите Вагнера у успостављеним руским операцијама вађења. Исто тако, група је умешана у илегално рударство злата где су кршена људска права и нанета штета по животну средину.

Спорни председнички избори у Венецуели у јулу 2024. године, очигледно корумпирани опсежним мешањем владе, видели су Вагнерове плаћенике међу венецуеланским безбедносним снагама током протеста који су уследили. Недавни долазак и продужено присуство руских ратних бродова у Венецуели поклопило се са изборима као да је послата порука да је подршка доступна ако је потребна. Штавише, Мадуров недавни територијални спор око региона Есекибо у суседној Гвајани довео је до надоградње оближњег војног аеродрома у Венецуели, проширења војних објеката и изградње моста како би се олакшао прелазак на територију. Чини се да је овај догађај више био одвлачење пажње од избора. Међутим, уколико би САД биле приморане да делују војно у било каквој ескалацији спора, руско присуство би закомпликовало ситуацију.
Путинове државно спонзорисане криминалне акције
У јулу 2024. године, завера руских агената за убиство Армина Папергера, главног извршног директора и председника Извршног одбора компаније Rheinmetall AG, петог највећег произвођача оружја у Европи, откривена је сарадњом америчких и немачких обавештајних агенција. То је био један од низа руских планова за убиство руководилаца европске одбрамбене индустрије који су подржавали одбрану Украјине од руске инвазије. Као још једну компоненту Путиновог хибридног ратовања, Русија се укључила у неколико пројеката који су укључивали паљевине складишта, вандализам и бомбашке завере, што је све део широко распрострањене операције саботаже унутар земаља чланица НАТО-а усмерене на линије снабдевања оружјем и појединце укључене у њихову производњу. Већина, ако не и сви, изгледа да су повезани са руском обавештајном агенцијом ГРУ.
Планирање и извршење саботажних напада од стране Русије ескалирало је ове године са намером повећања трошкова подршке Украјини. Усвојена је метода посредника којом Русија регрутује симпатизере на мрежи за потребе надзора и прикупљања информација, након чега следи могуће уништење локације од интереса. Операције се очигледно изводе на начин да се остане испод прага изазивања гневног војног одговора. Ове интервенције су познате Путину због његовог познавања шпијунских операција совјетске безбедности. У раним данима Хладног рата 1950-их, Совјети су имали скривена складишта експлозива и оружја широм Западне Европе, а могуће и у САД, са утврђеним плановима за активирање по наређењу, али то се никада није остварило. Локације ових залиха су углавном остале неоткривене од стране Запада, иако су Путину свакако познате.
Путин је иначе поново увео атентате које спонзорише руска држава, а они датирају још из 2004. године, из раних фаза његовог председничког мандата, када је чеченски потпредседник Зелимхан Јандербијев, националиста који је тежио независности Чеченије, погубљен у Катару од стране два руска агента. низ тровања руских прогнаника и опозиционих личности на страном тлу, нека успешна, друга мање успешна. Она која се дешавају унутар Русије имају насилнији профил – пуцњаве, експлозије, „падови“ са прозора или низ неколико степеница, вешање. Сазнање да су те особе које су циљане на погубљење држављани других земаља окреће страницу о природи таквих злочина. Мора се поставити питање да ли се нација одговорна за њих може суочити са последицама на начин који је приморава да одустане од онога што је требало да учини када је први пут напала Украјину 2014. године.
Путин, Совјет
Путин је, изгледа, убедио свој народ у потребу за Великом Русијом, оном која се проглашава доминантном међу другим нацијама, које се треба плашити због своје величине, како би могла да предводи друге у нови светски поредак у коме би се други ауторитарни режими могли осећати обавезним да припадају. Није успео, али други унутар његовог режима ће се и даље питати да ли би могли да се поново измисле и преузму сличну диктаторску личност са сличним намерама. Менталитет из совјетског доба остаје са својом потребом да се укључи у трку да се по сваку цену војно надмаше друге. Територијални добитак и глобална предност далеко превазилазе добробит руског народа. Путинов напор да спроведе такве злонамерне акције глобално ће на крају бити врло мали када његова нација буде војно савладана и економски уништена док лежи пред Кином. Пример који је поставио својим ауторитарним обликом владавине, баш као што су то учинили лидери Совјетске Русије пре њега, доводи његову нацију још једном на ивицу катастрофе. Тиме је Путин заиста ставио Русију у лоше светло криминалним радњама широм света које је предузео, демонстрирајући светској заједници тугу коју су оне заузврат изазвале. Много тога ће остати неопроштено и запамћено.
Европа мора престати да се плаши руске хегемоније и помисли на поновно проживљавање прошлости. Запад мора да види крај понављајуће ноћне море коју је изазвао још један руски режим неспособан да учи из своје прошлости и сопственог понављајућег циклуса неуспеха. Време је за другачију руску управу која брине о потребама целе нације, а не о одабраним урбаним центрима, и престаје да ствара лажне илузије напретка када толико тога око ње пропада. Ауторитарци посматрају бесмислене аспекте демократије – судство које понекад не успева у својој мисији, законодавно тело које постаје толико поларизовано да напредак касни, извршну власт која посустаје у свом просуђивању – и верују да постоји бољи начин са доношењем одлука које је једноставно препуштено у руке аутократе и групе лојалних улизица. Међутим, ретроспективно гледано, могу прекасно открити да утрошак енергије уложене у расправе унутар демократских институција заиста отвара пут напред ка трајној националној добробити и безбедности. Саме демократије пропадају када се та енергија распрши, а ускогруде популистичке идеје поново се укорењују и враћају нацију у ауторитарну ноћну мору.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
2 мишљења о „Глобалним руским богињама“
Коментари су затворени.