Пре него што се превише занесемо идејом да руска држава и њено управљање представљају модел који треба да опонашамо и партнерство које морамо тражити у свету коме је све више потребна безбедност од глобалних претњи рата, економског колапса, климатских промена и болести, благовремено је потребно преиспитати пример који је поставила Русија. Судбина Русије је толико испреплетена са јединим тежњама њеног резидентног диктатора да се сада суочава са могућношћу не само војног пораза у лоше осмишљеном покушају да преузме суседну суверену нацију, већ и са срамотом коначног економског колапса. Уместо да избегну такве „слабости“ ауторитарне владавине, неке европске и друге западне нације су се ангажовале у идеји да следе тај пример са сопственим верзијама популистичких идеала. Испред већине других нација у својој дивљој тежњи ка сличној аутократији је Мађарска Виктора Орбана, која је увелико одмакла у свом паду у ауторитарну владавину и стога је подједнако погодна за сличну контролу.

Популистичко расположење се укоренило у бројним земљама, где је често вођено питањима имиграције, за која сигурно постоје легитимне жалбе које остају нерешене упркос напорима демократских администрација. Проблем се погоршава када себични политички опортунизам уноси мржњу и преувеличану реторику како би унапредио платформу покрета који намерава да преузме власт. Тиме је владајућа странка обавезна да предузме све драконске мере које су јој доступне како би испунила своју непосредну обавезу решавања проблема који је тако снажно промовисала. Међутим, прави проблем није била толико првобитна жалба која је довела странку на власт, већ природа и крајња намера тог покрета.
Популистичке владе су, по дефиницији, непогодне за решавање сложених питања управљања. Карактеришу их стил, дрскост и атмосфера која нуди површна и поједностављена решења; ентузијастично изношење слогана чини срж популистичке тактике – антитезе алата потребног за суочавање са смртоносном пандемијом или помирење неколико сила које тренутно постоје на глобалном нивоу.
– Фиона Хил, виши сарадник у Институту Брукингс, канцелар Универзитета Дарам
Једном када започне, процес управљања, посебно онај десничарског убеђења, поприма све нелибералнији карактер не само кроз извршне акције већ и уз подршку законодавне већине улизица и подређеног судства. Само је питање времена када ће се устав променити како би одговарао потребама режима. Независни медији су замењени државним предузећем које пружа режимску верзију стварности за јавну потрошњу, образовни систем је прилагођен како би се осигурао универзални начин размишљања лојалности централизованој власти, свеприсутни апарат националне безбедности уводи мере против сваког друштвеног одступања, а успоставља се изборни процес којим се осигурава сукцесија режима.
На почетку, десничарски популизам може бити повезан са препознатљивим ентитетом као што је хришћански национализам, или може заузети универзалнији став тражећи наклоност значајне множине нудећи превише поједностављена решења за проблеме као што су економска несигурност или друштвени немири. Процес се више игра на емоције јавности него што пружа било каква рационална дугорочна средства за решавање проблема. Не постоји темељна агенда која тежи побољшању нације у целини. Када се једном дође на власт и, под условом да се успешно спроведу неопходни накнадни кораци, популистичка идеја уступа место ауторитарној владавини и оживљава се само када се за то појави или створи довољна потреба. Добар пример овог другог је рат Владимира Путина против Украјине за који нема вредног оправдања, упркос напорима неколико западних научника. Уместо тога, важан је само заведени реваншистички став још једног руског империјалисте.
Путинова Русија и њена Федерација
Путинов посебан популистички приступ подразумевао је буђење националистичких осећања помешаних са оживљавањем руског историјског религиозног спиритуализма како би створио сопствени облик хришћанског национализма. Путин ово користи да би се борио против зла измишљеног нацистичког режима у Украјини који на неки начин угрожава постојање Русије, док његов режим тврди да је жртва претње од надирања НАТО-а са Запада. Иронија која је, изгледа, промакла пажњи Русије јесте да је сам НАТО био и јесте одбрамбени савез, основан изричито да би се супротставио руској ратоборности и експанзионизму који су постали превише очигледни након Другог светског рата. Русија је била и наставља да буде претња. Управо је то разлог зашто се толико источноевропских земаља придружило НАТО-у из страха од рецидивизма који је Русија демонстрирала током протеклих векова, тражећи доминацију над својим суседима. Свима им је једноставно доста руског угњетавања и желе нешто боље.
Много је писано о Путиновом клептократском режиму и његовом посебно бруталном облику ауторитаризма који карактеришу бројна вансудска погубљења оних који су критиковали његов режим , сузбијање независних медија , државно вођена пристрасност у изрицању пресуда стаљинистичких размера, ограничавање грађанских слобода и људских права, раширена системска корупција , изборне злоупотребе и незаконити упади на суверену територију, да поменемо само неке. Компаративни недостатак приоритета који се даје решавању унутрашњих послова у свим њеним областима унутар Руске Федерације (РФ) је добар пример лошег управљања од стране превише централизоване власти којој недостаје адекватан надзор, финансирање и гаранције квалитета. Права дата њеним 22 „аутономним“ републикама које су део РФ постепено су враћена како би се ојачала власт Кремља над њима и, што је још важније, њиховим ресурсима .
За руско друштво, упркос познавању недостатака свог режима и толеранцији према дугој историји корупције потоњег, преовлађујуће расположење у вези са Путиновим ратом усредсређено је на проналажење оправдања у режимској пропаганди да је НАТО агресор који прети њиховој домовини. То је питање патриотске симболике са познатим призвуком националног шовинизма који делује у искривљеној стварности коју је створила држава. Растући број смртних случајева и последице по добробит тешке инвалидности међу војницима који се враћају из рата у Украјини имаће и психолошки и дугорочни економски утицај, јер рат наставља без компромиса. То ће допринети неизвесности у погледу одрживости укупног квалитета живота у земљи, што је до сада компензовано државним финансирањем. Док Русија наставља свој прелазак на ратну економију под невиђеним међународним санкцијама и повећаном глобалном изолацијом, хоће ли се њена јавност коначно суочити са новом стварношћу? Конзервативне процене руског војног особља које је ван строја од почетка рата сада далеко прелазе 500.000, са око 2% свих руских мушкараца старости од 20 до 50 година који су погинули или тешко рањени.
Према Индексу бољег живота Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), просечан нето прилагођени расположиви приход домаћинства по глави становника у РФ износи 19.546 долара годишње, у поређењу са просеком ОЕЦД-а од 30.490 долара годишње међу 38 земаља. Приватни приступ тоалету са испирањем у затвореном простору може се наћи у 86,2% руских домова, што је знатно испод просека ОЕЦД-а од 97%. Само 62% Руса је задовољно квалитетом воде у поређењу са 84% у земљама ОЕЦД-а. Очекивани животни век при рођењу у РФ је 73 године, осам година испод просека ОЕЦД-а од 81 године. Компаративне стопе убистава у свакој од њих износе 4,8 и 2,6 на 100.000, респективно. Преживљавање до 65 година за мушкарца у Русији је 55% , а укупни животни век мушкараца пријављен је 2022. године од 67,6 година.

Питање које се сада поставља јесте да ли ће додатни друштвени стресори услед неизвесности које ће мучити руску економију довести до смањења јавне подршке рату. Донедавно конформистички став јавности омогућавао Путиновом режиму да настави на својим ратним ногама, док је економија била вођена војним издатцима и углавном финансирана руским резервама и извозом фосилних горива, са новим тржиштима успостављеним у Азији, Африци и Јужној Америци. Инфлаторни притисци и затегнуто тржиште рада којем прети војна обавеза и одлазак из земље значајног броја младих радника допринеће ратно разочарање.
Радници су се из нужде и због боље плате пребацили са невојних производних послова на индустрију наоружања. Они производе материјал који се уништава алармантном брзином на бојном пољу без икаквог поврата инвестиције. Док се санкције на извоз руске нафте настављају пооштравати предузимањем мера за супротстављање руском заобилажењу захтева за испоруку , Украјинци су усмерили пажњу на уништавање рафинерија нафте, складишта и лука за отпрему, угрожавајући способност Русије да одржи свој распоред извоза. Један број ових постројења не може се вратити у претходно стање због недостатка западних делова и технологија.
Извештај истраживачког центра Пју из јула 2024. године о глобалним ставовима о Русији, у анкети спроведеној у 35 земаља, указује да су мишљења већине у више од 50% била неповољна. Од 10 анкетираних европских земаља, неповољне ставове је изразило 80% или више становништва у седам, док је у преостале три, укључујући Мађарску, више од 70% имало исто расположење. У другим деловима света, примећена је већа разлика међу земљама, иако је неповољно мишљење у односу на повољно доминирало у 17 од преосталих 25 (68%), посебно у САД, Канади, Аустралији, Јапану и Израелу, где су поново неповољни ставови заузимали 80% или више појединачних популација. Мало земаља је такође изразило поверење у Путина у вези са глобалним пословима, са укупним медијаном од 73% који показују неповољност. Особе које су идеолошки десније оријентисане имале су тенденцију да се више ослањају на Путина, иако, упркос таквом тренду у Мађарској (тј. 34% наспрам 7%), већина становништва (77%) и даље није имала поверења у његово вођење глобалних послова. Од извесног значаја у вези са Путиновом жељом да предводи напоре за развој економске силе унутар глобалног Југа, пад поверења у његово вођство био је евидентан међу бројним значајним земљама – Индијом, Бразилом, Аргентином, Мексиком, Колумбијом, Филипинима, Турском и Ганом.
Орбанова Мађарска
Реакција мађарске јавности на продужени ауторитаризам владе Виктора Орбана, коју предводи Фидес, била је далеко снажнија у протесту него она унутар Русије против Путина. Њена рестриктивна политика је добро документована од Орбановог повратка на премијерску функцију 2010. године. Напад на независно новинарство и слободу медија имао је јасну намеру да Мађарима ускрати приступ глобалној перспективи, довољно да је Хјуман рајтс воч позвао Европску унију (ЕУ) да призна „ерозију владавине права“ од стране владе и уведе санкције за кршење вредности ЕУ.

Независност правосуђа је поткопана недостатком транспарентности у именовањима судија од стране председника Националне канцеларије за правосуђе (NJO), позиције коју је Орбан створио 2011. године, стављајући ненадмашан утицај на суд од стране некога над ким би имао контролу , посебно у политички осетљивим питањима. Ово је постало још очигледније када се испоставило да је први такав председник био кума Орбановог прворођеног детета. Судске пресуде су потврдиле законе који прете затвором за оне који помажу тражиоцима азила, присилиле једног од ретких преосталих независних емитера да прекине емитовање и подржале новчане казне против Амнести интернешенела Мађарска због његове кампање против владиног закона против ЛГБТК+ особа.
Орбанова владајућа странка, са својом супервећинском контролом у једнодомном парламенту, усвојила је закон којим се ствара посебан систем управних судова за решавање случајева који се тичу питања као што су избори, право на азил и окупљање, и, што је најзабрињавајуће, заштита од полицијског насиља. Мађарском министру правде, политички именованом лицу, дата су овлашћења над судским буџетом без судског надзора, чиме је поново контрола над правосуђем препуштена извршној власти. Мађарски суд није тражио од Европског суда правде (ЕСП) да преиспита владине уставне измене и до сада је избегавао оспоравање примата права ЕУ. Од када су Орбанови лојалисти Фидес партије препунили Уставни суд , судије су престале да противрече влади у свим случајевима који се сматрају политички релевантним, као што су питања која се тичу имиграције и посебно азила.
Мађарска економија је значајно профитирала уласком у ЕУ 2004. године. Са Орбаном као председником, Мађарска је проглашена на неки начин јединственом унутар ЕУ и, до тада, његов режим је критиковао оно што назива упадом европске бирократије. Тиме је одбијала тражиоце азила, нарушавала независност државних институција и елиминисала одређене нормативне либералне стандарде. Орбан је иначе учинио Мађарску зависном од руске нафте, гаса и нуклеарне енергије, док ју је изоловао од ЕУ својим противљењем санкцијама које је ЕУ увела Русији и отпором на помоћ Украјини. Орбан је био усредсређен да искористи своју владу балансирајући односе између западног и источног блока, користећи финансијску подршку и позивајући инвестиције из Кине и Русије. Ове акције су довеле Орбана у сукоб са ЕУ, која је предузела стратегију економске безбедности како би смањила сваку зависност од ланца снабдевања од обе земље које сматра непријатељским. Орбан, с друге стране, види Мађарску као капију за Кину у Европу и користи односе са Кином да постане лидер у технологији батерија за аутомобилску индустрију.
Бруто домаћи производ (БДП) Мађарске опао је за 0,9% у 2023. години, услед високе инфлације и строгих услова финансирања након Орбановог лошег управљања пандемијом коронавируса, између осталих забринутости. Инфлација је смањена и очекује се да ће се БДП опоравити касније током 2024. године. Међутим, однос државног дуга према БДП- у у 2023. години порастао је на 73,5% у поређењу са претходним просеком од 69,4% БДП-а (1995–2023) и рекордно ниским нивоом од 51,7% у децембру 2001. У марту 2024. године, однос државног дуга према БДП-у износио је 75,9% или 158,6 милијарди долара. Тренутни кредитни рејтинг Мађарске у распону Б, према агенцијама Фич, С&П и Мудис, не може се повољно поредити са кредитним рејтингом других земаља ЕУ. Дужни терет земље удвостручио се током трећег квартала 2023. године, што повећава изгледе да постане најгори у ЕУ, уз истовремено бележење највеће стопе инфлације у ЕУ од 17% у поређењу са просеком ЕУ од 6,4% исте године. Пројектовано је да ће трошкови сервисирања дуга Мађарске за 2024. годину бити највиши у ЕУ, са каматном стопом на државни дуг од 6,8%. Однос камата и државних прихода удвостручио се са 5% у 2021. на 10% у 2024. години, што подиже значајну неизвесност у погледу снаге било каквог опоравка. Економски изгледи и даље зависе од цена енергије, наиме природног гаса и нафте које испоручује Русија, а којима прете санкције, као и прекиди у снабдевању повезани са сукобима и расположење глобалних инвеститора.
Континуирану забринутост због економије подстиче прекомерна корупција од стране Орбановог режима и његова немогућност да је обузда у јавном сектору. Мађарска је већ неко време задржала свој ранг најкорумпираније земље ЕУ према најновијем издању Индекса перцепције корупције (CPI), годишњег извештаја који саставља Секретаријат Транспаренси интернешенела са седиштем у Берлину. То је кулминација континуираног силазног тренда убрзо након што је Орбан преузео председништво. Да би се погоршала срамота, земља се налази у доњој половини светске ранг-листе од 180 земаља по нивоу државне корупције. Није изненађујуће да је Русија постигла чак и нижи резултат од Мађарске. Може се указати на јаку корелацију између обима корупције у земљи и недостатка независности њеног правосуђа, док је негативна веза са економским растом мерено БДП-ом по глави становника добро позната.

Није само Орбанова корупција разљутила ЕУ, већ и његово сервилно понашање према Путину, који је 2022. године тврдио да се санкције ЕУ против Русије укину, што је био мрзовољан одговор Европској комисији након што је позвала на обуставу финансирања ЕУ од 7,5 милијарди долара за Мађарску због очигледне корупције и кршења владавине права. Окривљавање санкција ЕУ за тадашњу енергетску кризу у Европи довело је Орбана у супротност са аргументом ЕУ да Путин финансира свој напад на Украјину приходима оствареним од руског извоза фосилних горива. Међутим, Орбанова посебна невоља могла га је навести и да размисли о значајној зависности Мађарске од руске енергије коју је он изазвао. Штавише, његово противљење пружању помоћи Украјини је очигледно показало да брзо постаје изгнаник унутар ЕУ када му је било најпотребније њено континуирано финансирање за одржавање његове економије у проблемима. Овакав став је, заправо, недавно приморао Орбана да попусти у свом противљењу испоруци 54 милијарде долара помоћи Украјини у наредне четири године.

У својој континуираној кампањи тражећи релевантност у данашњој геополитичкој клими, Орбан, који је недавно започео свој шестомесечни мандат председника Савета министара ЕУ, кренуо је у бурну посету, прво се састајући са Володимиром Зеленским у Украјини. Тамо је покушао да обезбеди прекид ватре у време када је Русија била усред новог напада на истоку земље и покушала је пуч како би изазвала нереде у Кијеву са намером да заузме парламент. Прекид ватре би само омогућио Русији времена да ојача све добитке које је постигла како би наставила са својом офанзивом, као што је била склона да учини. Орбанова турнеја га је затим одвела у Москву на састанак са Путином , где такође није било суштинског решења. Накнадни састанак у Пекингу са Си Ђинпингом одржан је дан пре самита НАТО-а у Вашингтону, где би се разговарало о учешћу Кине у руским ратним напорима. Савез Кине са Русијом изгледа веома вероватно да ће стати на пут било каквом побољшању са ЕУ као трговинским партнером, док Орбанов покушај да буде посредник између истока и запада делује подједнако мало вероватним за некога ко нема много тога да покаже у вези са својом посвећеношћу ЕУ.
Курс ауторитарног вођства
Пречесто у животу ауторитарног режима, када се нација помири са идејом да је постојање могуће у заштитном, али друштвено ограничавајућем окружењу, њеном вођи је препуштено да се бави самосталним доношењем одлука. Плодови таквог независног размишљања довели су до историјски катастрофалних исхода, као што је био случај са Хитлеровим ратом у Европи 80 година раније. Слична епизода се сада обликовала Путиновом инвазијом на Украјину. Оно што је почело као „специјална војна операција“ сада се трансформисало у дуготрајан рат у којем је његова Русија била приморана да преузме ратну економију због своје дугогодишње корупције. Исход чак и ове последње одлуке је под знаком питања с обзиром на то да Путинове империјалистичке амбиције превазилазе капацитет руске изоловане економије да одржи потребне војне напоре док се носи са сопственим растућим домаћим потребама. Како се руски злочини настављају повећавати у Украјини и њен добро признати државно спонзорисани криминални подухват се наставља широм света, и како се и Русија и Путин суочавају са све већим глобалним презиром и изолацијом, катастрофални колапс који подсећа на њен претходни пад као Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) изгледа све вероватнији.
На сличан начин, Орбанов режим, преплављен оптужбама за корупцију, са готово потпуно зависном енергијом његове нације од Русије, економијом у кризи и ниском репутацијом у Европи, делује као неповољан кандидат да делује као нека врста моста између истока и запада, а камоли стабилизујуће присуство у сопственој земљи. Орбанова бизарна попустљивост на светској сцени изгледа да је делимично подстакнута признањем које му је дао амерички десничарски политички естаблишмент, који је привучен његовим ауторитарним планом. Заиста, САД су направиле план за сличан пад свог друштва

Словачка Роберта Фица изгледа да се налази у сличној ситуацији, са ауторитарним тежњама и жељом да се уједини са Русијом упркос чланству и у ЕУ и у НАТО-у. Сумњиве политике које ограничавају јавне протесте, укидање финансирања ЛГБТ+ група, укидање специјалног тужилаштва које истражује политичку корупцију и све већи напади на независне медије отварају познати пут ка аутократској владавини за режим којим руководи неко ко намерава да има блиске односе са Путином. Јавно незадовољство се манифестовало покушајима режима да смањи казне за корупцију. Словачки парламент је формално прогласио Путинов режим државним спонзором тероризма пре нешто више од годину дана и наглашава дихотомију осећања која постоји унутар земље.
Контрола коју врши све ауторитарнији режим угрожава ткиво слободног друштва које омогућава дебату, иновације и избор, поред тога што обезбеђује непристрасно судство и независне медије који разоткривају грешке владиних режима и других агенција које одступају од владавине права. Такви аранжмани пружају друштвену динамику која подстиче континуиране повратне информације, држећи друштво на уском, праведном и одрживом путу. Ако се остави под контролом једне особе или режима, фашистичка држава није далеко и слобода је изгубљена. Широм света постоји неколико покрета који теже аутократској владавини. Они који успеју често воде своје нације ка лошим исходима и бивају приморани да оду тек након предугог времена проведеног у беди. Време је да будемо опрезни.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.