Од свог почетка па све до недавно, асиметричан рат . Он је покренуо изузетне иновације са стране Украјине, али је такође спречио њену војску да спроводи своје ратне напоре са истим стратешким опцијама и предностима које су биле доступне руском освајачу. Одбрамбено оружје је обезбеђено рано у току рата и коришћено је са великим ефектом да одбије Русе од великог дела њихових почетних територијалних добитака.
Међутим, офанзивно наоружање са могућношћу дугог домета за циљање војних објеката на руској територији је одбијено из страха од провоцирања Русије, иако је овој другој било дозвољено да делује некажњено, уништавајући цивилну инфраструктуру и војне објекте на украјинској територији са истих тих објеката или из сопственог ваздушног простора. Проблем повратка руске окупиране територије у Украјини погоршао је очигледан недостатак ваздушне подршке потребне у украјинској контраофанзиви, опет наводно из истог разлога. Стратегија постепене ескалације у испоруци одговарајућег наоружања како би се задовољили захтеви рата била је непромишљена и послужила је само продужењу бруталног рата који је коштао значајан број невиних живота.
Изгледа да су Запад, а посебно Сједињене Америчке Државе (САД), стекли утисак да се руско понашање у рату некако променило у односу на оно које је виђено током Другог светског рата. Није. Сви елементи који се обично приписују операцијама терористичких размера манифестују се у руској војсци – масовна погубљења, непоштовање добробити цивила, неселективно бомбардовање, мучење, силовање, отмица деце. То је одраз и урођене руске окрутности и ужасавајућег недостатка војне дисциплине. Преговарачки закључак о овом сукобу у главама неких остао је могућност ако се неко уздржи од предузимања акција које би заправо окончале ову ружноћу. Приступачност времена није ишла у корист Украјине, посебно имајући у виду бруталну природу овог руског рата каква јесте.
У стварности, руско руководство ужива у деловању унутар вештачки створене „сиве зоне“ у којој Запад отворено износи забринутост да би одређене његове акције у Украјини, ма колико индиректне биле, могле изгледати као претња руској територији, њеној економији и фискалном благостању или као смањење њених способности у одржавању војне равнотеже са Северноатлантским савезом (НАТО). Заиста, Руси уживају у претњама другима прикривеним, а понекад и отвореним претњама нуклеарном одмаздом за сваки предлог Запада да се меша у оно што Кремљ сматра својом приватном регионалном забринутошћу. Западна двосмисленост и оклевање стварају довољно простора за Русију да маневрише и настави да предузима сва расположива средства како би починила своје злочине против човечности.
Нуклеарна ескалација са собом носи могућност светског рата који, када се једном покрене, може бити катастрофалан за све, тако да је циљ био. За Владимира Путина, оно што је у почетку изгледало као ограничена „специјална војна операција“ којом би лако управљала његова превелика војна снага, брзо се претворило у дебакл. За Русију, прибегавање употреби нуклеарног оружја било би признање њеног неуспеха да води конвенционални рат против мањег противника чак и уз подршку Запада. Такво понижење би био подсетник на њен злосрећни рат 1904-5. са много мањим Јапаном, када је царска Русија покушала да преузме Манџурију на Далеком истоку. Цар Николај II је на крају био приморан да преговара о миру са Јапаном, уз посредовање САД, након што је велики део руске, наизглед импозантне, балтичке морнарице потонуо.

Путин је признао да ће употребити нуклеарно оружје само као одмазду на почетни надолазећи нуклеарни удар на Русију или као одговор на догађај који угрожава руску државност. Међутим, одлучио је да почне да помера своје нуклеарно оружје као да имплицира спремност за напад из неког још непознатог разлога. Други који постоје у још лудачнијем рубу Путинове камариле, заменик председника Савета безбедности Руске Федерације, Дмитриј Медведев, на пример, или медијски пропагандисти, Сергеј Караганов и Дмитриј Трењин, били су жељни да покажу своју карактеристичну храброст даље промовишући идеју, вероватно као параван за Путинов план за побољшање изгледа. На крају, Путинову склоност да говори једно, а ради друго треба узети у обзир - али само до веома ограничене мере. Велика непознаница за Путинов режим, изван онога што је можда било приватно упозорено, остаје да буде коначан одговор на такву акцију. Чак је и Кина оклевала у вези са руском нуклеарном ескалацијом јер се сматра да је она омогућивач овог рата и стога је предмет глобалне осуде. Шта би то значило за њене глобалне трговинске односе, између осталих сарадњи, може бити још једно разматрање које ће морати да схвати на дужи рок.

Како треба схватити овај сукоб?
У својој књизи „ Сукоб визија: Идеолошко порекло политичких борби“ (William Morrow & Co, 1986), Томас Соуел, виши сарадник Хуверовог института, прави разлику између „ограничених“ и „неограничених“ визија о томе како свет функционише. Ограничена визија тежи мирном решењу компромисима где превладава одређени степен правичности, док неограничена визија захтева одговарајућу правду како би се сукоб у потпуности решио. Економиста Арнолд Клинг описује карактеризацију као разлику у томе како се одређено друштво може посматрати. Они са ограниченом визијом догађаја имају тенденцију да мисле да уграђено културно знање о друштву садржи више мудрости, за разлику од оних са неограниченом визијом који верују да се решења боље постижу кроз знање које изражавају просвећени и морални елитни чланови тог друштва.
Черчил ју је некада описао као „загонетку, обавијену мистеријом, унутар енигме“, Русија се сада можда боље разуме кроз збир њене историје током 20.века и прве четвртине 21.века. Навикнуто на ауторитарну владавину у којој су медији и правосуђе углавном потчињени високо централизованој влади, руско друштво је, углавном, прихватило своју судбину и ограничења самоизражавања ради перципиране безбедности од претње Запада коју је произвео Кремљ. Уношење претераног осећаја национализма, заједно са оживљавањем руског историјског религиозног спиритуализма од стране Путиновог режима, постало је подлога за добро успостављену пропагандну машинерију Кремља која овековечује њену тираду против Запада. Ове карактеристике су толико укорењене у руском друштвеном стању да се чини да се примењују и „ограничене“ и „неограничене“ визије тренутног сукоба. Постоји неопходно уважавање руске културне позадине, баш као што постоји потреба да се разуме непопустљивост ауторитарног начина размишљања Кремља који прожима руско друштво и жели само веома одређени исход сукоба.

Руски национални осећај са својом историјском духовном призвуком регрутован је за потребе рата од стране злонамерног режима са империјалним плановима. Резултат је био да је руска визија саме себе постала непомирљиво поларизована. Проблем са Русијом у овом окружењу је недостатак морала њеног руководства. На крају, Запад мора да донесе одлуку да ли ће наставити своје 80-годишње неслагање са Русијом или ће га окончати ставом на бојном пољу Украјине. Тренутно су у игри два питања која би поставила ток овог рата ка његовом законитом завршетку.
Наоружање и територијално ангажовање
Украјинска одбрана је озбиљно погођена у протеклих неколико месеци због недостатка средстава за обезбеђивање муниције, што је углавном последица одуговлачења такозваног пропутиновог крила Републиканске странке . То је резултирало губитком територије коју сада треба повратити уз веће трошкове. Немогућност ефикасног узвраћања страном муницијом против војних објеката на руској територији била је значајан хендикеп у украјинској стратегији током целог рата, а посебно у супротстављању недавној руској инвазији на североистоку земље.
Дилема је делимично решена када је председник Џо Бајден одобрио ограничене ударе америчким оружјем на руске војне објекте који се налазе на руској територији. То се догодило упркос страховима да је Украјина недавно уништила удаљене руске радарске станице, од којих су неке служиле као системи раног упозоравања на нуклеарни напад и тиме угрожавале равнотежу снага. Ограничења су постављена на дубину напада унутар Русије, иако се чини да је то питање дискреционог права с обзиром на стварну локацију лансирних места и центара операција.
Нажалост, прошло је толико времена пре него што је донета таква одлука где реципрочна акција била оправдана у много ранијој фази рата, слично руској употреби севернокорејског или иранског оружја на украјинској територији. Финска је изнела идеју о таквим одмаздним ударима унутар Русије у фебруару ове године, а почетком маја, министар спољних послова Уједињеног Краљевства (УК), Дејвид Камерон, већ је изјавио да Украјина има право да користи оружје које је испоручила Велика Британија у прекограничним нападима. Укупно је 14 земаља, у овој фази, позвало да се Украјини дозволи коришћење њених војних средстава произведених у иностранству за нападе унутар Русије.

Ствар није у потпуности решена с обзиром на изричита ограничења која су постављена Украјини у вези са коришћењем могућности удара дугог домета, иако је амерички државни секретар, Ентони Блинкен, оставио отворену могућност проширења домета свог тактичког ракетног система МГМ-140 (ATACMS) унутар Русије. Слично томе, дуго очекивани долазак америчких ловаца Ф-16 које су обезбедиле Холандија, Данска, Норвешка и Белгија је неизбежан. Унапређење ваздушног ратовања пружиће не само додатну заштиту у противваздушној одбрани, већ ће омогућити и циљање офанзивних операција, поред пружања покрића за сопствене офанзивне маневре Украјине. По потреби, Медведев је поновио своју нуклеарну претњу НАТО-у због такве акције, али иначе, он и други њему слични немају других опција.

Нове могућности доприносе већ широко распрострањеној употреби беспилотних летелица украјинске производње на руској територији. Оне су углавном биле усмерене на руске војне објекте , аеродроме и конвоје , као и на повезане производне погоне . У скорије време, рафинерије нафте, складишта и луке су нападнути како би се омео извоз фосилних горива Русије, који се сматрају примарним извором прихода за њену ратну економију.
Прецизна испорука муниције помоћу ATACMS-а са дометом већим од 180 миља такође пружа Украјини могућност да циља било коју војну инсталацију на Криму , укључујући и његова приобална подручја. Полуострво је постало све изолованије уз помоћ ваздушних и морских напада дронова, напада обалних ракета и директних саботажних операција. Способност Русије да снабдева своје кримске копнене базе је угрожена постепеним губитком транспортних капацитета са руског копна. Тешки железнички саобраћај преко Керчког моста је отежан након што је штета изазвана ракетним нападима и уништењем трајектних платформи и бродова за десант преко канала заустављен прекоморски транспорт. Сваки покушај да се комплетирају железничке везе копном преко југоисточне Украјине сада је такође упитан, јер се ова територија лако налази у домету ATACMS-а.

Економска одрживост
Западне санкције су пооштрене како би се одвратила од даљих начина на које је Русија наставила да заобилази претходна ограничења, посебно извоза фосилних горива. Поред тога, заплена имовине Централне банке Русије (ЦБР), која се тренутно налази у девизним резервама, поново је у фокусу као средство за обезбеђивање средстава за непосредне потребе Украјине и њену каснију обнову. Конгрес САД усвојио закон којим се Украјини пружа помоћ у износу од 61 милијарде долара. У закон је укључена одредба којом се Бајденовој администрацији омогућава да Украјини преда имовину ЦБР-а у износу од преко 5 милијарди долара, како је предвиђено Законом о обнови економског просперитета и могућности (РЕПО) за Украјинце, који је Сенату представљен у јуну 2023. године. Извештај о спровођењу ове пресуде треба да се врати Конгресу у року од шест месеци.

Оно што преостаје јесте воља Бајденове администрације да спроведе овај подухват. Она жели да се консултује са чланицама Г7 и 27-чланом ЕУ како бисмо, како каже саветник за националну безбедност, Џејк Саливан, „сви кренули заједно“. ЕУ је, међутим, већ кренула напред са запленом профита оствареног улагањем сопствене имовине Централне банке САД, чији велики део држи бриселски депозитар хартија од вредности, Euroclear. Процењује се да годишња камата износи 3,3 милијарде долара, од чега би 90% било искоришћено за куповину оружја, а 10% за невојну помоћ, при чему прва исплата Украјини доспева овог јула. Легалност процеса у САД је већ неко време предмет дебате, иако су се истакнути правни стручњаци и економисти у САД изјаснили у прилог томе.
Изражена је забринутост да би такав потез могао да наведе нацију попут Кине, значајног власника америчких државних обвезница, да доведе у питање мудрост чувања своје имовине у америчким доларима (USD). Кретање таквих износа могло би створити ризике за САД у оквиру глобалног финансијског система. С друге стране, изазов за Кину, са сопственим несигурним економским стањем, био би да угрози сопствено финансијско благостање исхитреном реакцијом таквом акцијом. До 2023. године, већина кинеских девиза је поравнавана у USD, иако је од 2010. године дошло до постепеног повећања употребе кинеског јуана (CNY) како за домаћа, тако и за глобална плаћања, наводно како би се смањила зависност од USD. Друге нације попут Бразила и Аргентине такође су направиле планове да се укључе у употребу CNY у девизним трансакцијама.
Сценарио резултирајућег пада доминације америчког долара, што угрожава његове резерве и умањује моћ западних санкција, мало је вероватан с обзиром на изазове са којима се Кина и даље суочава – њена крхка економија ограничава употребу јуана, стварна понуда јуана на глобалном нивоу коју намећу строге контроле капитала и континуирана доминација америчког долара на страним берзама. Штавише, већина трговине јуанима одвија се у односу на амерички долар, при чему 50% њених девизних резерви очигледно такође чине амерички долари. Страна тржишта у развоју суочила су се са несташицом америчког долара широм Африке, Јужне Азије и Јужне Америке, што их је приморало да уместо тога користе јуан. Овај тренд би се могао преокренути предузимањем мера САД за решавање ових несташица.
На великој већини цивилизованих нација је да процене да ли су поступци једне нације прешли границе цивилизованости и морала. И тиме да оправдају благовремен одговор довољно оштар и уз минималне људске животе да се то заустави. Непосредна претња економског колапса континуираним санкцијама и одузимањем имовине свакако је једно од таквих средстава за извођење очигледног криминала пред лице правде.
Резиме
Ограничења која су Украјини постављена у коришћењу стране муниције на територији Русије током овог рата била су кратковида и показала су недостатак разумевања сопствених ограничења Русије у односу на претње које би сама изнела на почетку. Руско посматрање поступака претходних америчких администрација у случају непрестаног сиријског рата, руске инвазије на Грузију 2008. године, а затим и на Крим 2014. године, пружило је Путину охрабрење које му је било потребно да настави са дрскијим нападом на целу Украјину 2022. године. Постепена подршка Украјини у испоруци муниције накнадно је успела да обезбеди адекватну одбрану, али није успела да Путину покаже шта би САД и Запад иначе могли да му покажу као последицу његове погрешне процене. Оклевање пред људима попут Путина није различито од онога што је било дозвољено Адолфу Хитлеру када је окупирао Рајнску област 1936. године, док је Запад стајао по страни, а затим претио ратом због питања Судета 1938. године, пре него што је Запад то ценкао само да би упао у понор светског рата.
Прилично стидљив одговор у тренутним околностима, којим се Украјини дозвољава да користи страну муницију на веома ограниченим деловима Русије, без да јој се дозволи дискреционо право да циља на даље стратешке војне локације, поново је демонстрација амбивалентности са којом се овај рат посредује споља. Јасно је да Украјина није водила овај рат са истим непоштовањем према цивилном животу и инфраструктури као што је то учинила Русија. Зашто не постоји спремност да јој се обезбеде средства да барем приближи ниво силе који ће бити примењен против Русије, пошто је ова последња извршила незакониту инвазију на Украјину?
Такође се мора решити питање искоришћавања негативних економских последица за Русију, посебно заплене целокупних страних инвестиција имовине која припада Централној банковној републици САД у САД, ЕУ и другим страним земљама, а не само камата које су им исплаћене. Да ли је сумњиво ко је једини починилац овог рата? То нису ни НАТО ни САД, како тврде Путин и његови онлајн тролови и погрешно упућени западни стручњаци. Није неки нацистички режим у Украјини тај који је угрозио руску државност. Штета коју је Русија нанела захтева репарације за које починилац мора бити позван на одговорност. Русија није у стању да прихвати кривицу за своја злодела и једина реалност овде захтева да за њих плати на неки други начин. Перципирана правна ограничења у вези са међународном финансијском регулативом не треба сматрати да надјачавају хуманитарне потребе у ситуацијама када се почиње отворена кривична неправда, посебно када су појединачне националне законодавне мере обезбедиле средства да се ствар узме у обзир.
После 25 месеци рата, време је да се одлучно делује и оконча сукоб. Они у Конгресу који тврде да администрација пружа „стратегију“ за учешће САД у рату, нека прво сами одговоре како је могуће да су, од краја Другог светског рата, САД потрошиле трилионе долара јурећи злонамерног противника, Русију, широм света, само да би се нашле на бојном пољу у Украјини где се средства за окончање проблема коначно налазе пред њима? Стратегија је једноставна. Молимо вас да прочитате горе наведено.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.