Погрешне процене о рату у Европи

Рат је углавном каталог грешака. – Винстон Черчил, 1950.

Недавни узнемирујући догађај привукао је пажњу јавности у вези са притиском који Сједињене Америчке Државе (САД) врше на Украјину да престане са циљањем руских рафинерија нафте, складишта и лучких објеката као одговор на руску инвазију и њене непрекидне нападе на цивилну инфраструктуру. Глобалне цене нафте тренутно су порасле за 15% и могу утицати на цене бензина у САД током године, ескалирајући забринутост због инфлације као још једну последицу руског злостављања. На крају крајева, продужавање овог сукоба уз доношење одлука на Западу које не испуњава очекивања мало доприноси Украјини или свету да ће доћи до одлучујућег завршетка обнављањем суверене нације.

Руски ракетни напад у јануару 2024. године уништио је вишеспратну зграду у центру Кијева. Фотографија: Review News

Украјинска тактика напада на руску нафтну индустрију употребом дронова успела је да уништи процењених 12% руских производних капацитета до данас. Да бисмо ово ставили у контекст, Русија је у великој мери зависна од свог сектора фосилних горива како би платила чак трећину свог ратног буџета за 2024. годину. До краја 2023. године, њени приходи од нафте и гаса већ су пали за 24% због ограничења цена које су САД и Европска унија (ЕУ) поставиле на руску сирову нафту. Санкције наметнуте Русији ради ограничавања профита оствареног њеним главним извозом делотворне су донекле смањивши њене пореске приходе за више од 40% у трећем кварталу 2023. године.

Није неочекивано да је Кремљ, путем обмана, успео да заобиђе нека од наметнутих ограничења, чиме је повећао своју зараду изнад оне коју је наметнуто ограничењем. Избегавање ограничења цене нафте, поред повећаних ратних издатака, помогло је руској економији да се опорави од пада бруто домаћег производа (БДП) од 3,5% у трећем кварталу 2022. године на раст од 5,5% у истом периоду 2023. године. Њен укупни раст БДП-а од 3,6% за 2023. годину, наводно је надмашио раст САД и Европе. Као последица тога, САД и њихова савезничка међународна коалиција пооштриле су спровођење ограничења цена, истовремено повећавајући трошкове продаје нафте увођењем додатних санкција танкерима који превозе нафту изнад ограничења. Као одговор на то, до јануара 2024. године, Индија је престала да прима пошиљке руске сирове нафте након што је повећала увоз за 40% у периоду 2022-2023.

Кина је током година успела да уштеди значајне суме новца купујући санкционисану сирову нафту и од Ирана и од Русије плаћајући јуанима уместо америчким доларима и транспортујући нафту танкерима који раде ван поморских прописа. У скорије време, проток готовине ка Русији је значајно одложен, јер су кинеске банке биле приморане да се повинују новим западним санкцијама. Исто се догодило и са банкама у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ), где је суспендован низ рачуна повезаних са руском трговином. Слични дуготрајни процеси банкарских плаћања, који трају месецима, ступили су на снагу и у УАЕ и у Турској, стварајући значајне потешкоће у балансирању рачуна у Русији.

Рат у Европи је достигао критичну фазу изазвану неколико фактора. Не најмање важни од њих могу се приписати оклевању чланова Републиканске странке и њиховог председника у Представничком дому САД. Такође је дошло до кашњења у набавци, па чак и одбијања испоруке специфичне стратешке муниције потребне Украјини да одлучно води рат од самог почетка. Ово последње је успело само да створи коначни застој на фронту и озбиљно поткопа каснију украјинску контраофанзиву из 2023. године. Значајан недостатак ефикасне артиљерије дугог домета и апсолутни недостатак ваздушне надмоћи нису били рецепт за успех, што би потврдио сваки млађи војни официр. Па ипак, Запад је предуго остао парализован страхом од било каквог наговештаја пружања таквих могућности како не би узнемирио Русију. С друге стране, Русија није имала никаквих проблема да настави своје ратне злочине несмањеним темпом на сувереној територији Украјине, уништавајући цивилну инфраструктуру и ускраћујући свом народу адекватно грејање за зиму елиминишући постројења за производњу енергије, чак и док прети суседним нацијама због интервенције.

Економске мере осмишљене да одврате руске ратне напоре наметнуте су од самог почетка и требало би да се наставе дуго у будућности, али су споре у свом кумулативном ефекту на њену економију. Не може се рачунати на то да ће донети жељени исход у непосредности хуманитарне трагедије која се одвијала. Ту је, на пример, питање заплене имовине руских страних банака и имовине неколико руских олигарха који се хвале својим богатством широм света. Екстремност дуготрајне правне забринутости због очигледног заобилажења регулаторних захтева је смешна с обзиром на отворени руски криминал који се лако манифестује у селима Украјине, а да не помињемо Сирију и другде широм света.

Па зашто Украјина мора да толерише ове злочине, а не да покуша да оконча овај рат на начин који сматра најефикаснијим? У одсуству довољне подршке која јој је потребна са других страна, прибегла је нападима сопственим оружјем на мету за коју је добро познато да је витална за ратне напоре Русије. Украјина је предуго желела да уклони руске богиње са своје територије, да у потпуности поврати своју земљу и да се обнови. Њен циљ је био да оконча претњу руског империјализма за себе и своје европске суседе на дужи рок. У тренутној невољи са смањеним војним капацитетом, Украјина је увела приступ који настоји да умањи и економску одрживост и њену способност да спроводи офанзивне операције циљајући њену индустрију фосилних горива и њена војна ваздушна средства.

Украјински напад дроном на рафинерију Лукоил НОРСИ у близини Нижњег Новгорода, уништивши њен катализатор. Фото: X

Физичка оштећења рафинерија ће убрзати економски утицај санкција на више начина него што ће ометати способност Русије да одржи темпо извоза нафте. Начини на које се штета може поправити постали су још једна брига за Русију због одласка мултинационалних компанија и њихове инжењерске стручности, опреме и делова. Недавне потребе за поправком покварене турбине у јединици за производњу бензина у рафинерији НОРСИ, којом управља Лукоил, нису могле бити задовољене јер се стручност налазила у америчкој мултинационалној фирми за нафтни инжењеринг, Ханивел Универзал Оил Продактс, која је напустила Русију 2022. године након инвазије на Украјину. Рафинерија НОРСИ, одговорна за 11% снабдевања Русије бензином, била је приморана да смањи производњу за 40% по цени од око 100 милиона долара месечно. Дуготрајна кашњења са таквим поправкама неизбежно ће значајно утицати на приносе када 40 највећих руских рафинерија, све са интегрисаном западном технологијом и софтвером уграђеним у њихово пословање, буду све више мета украјинских дронова.

Погрешно је сугерисати да Украјина престане са нападима на руску индустрију фосилних горива, јер би то само допринело онима које је Запад већ направио, а који су продужили овај рат и довели до разарања тренутне инвазије. У интересу је Украјине да ограничи све даље грешке у будућности.

Погрешне процене Владимира Путина у вези са његовом инвазијом на Украјину су монументалне колико и бројне, али то су теме за будуће дискусије. Упркос тако тешком неуспеху, Путинов континуирани остав на власти је више одраз онога што се догодило са Русијом, да њен народ није видео даље од његове пропаганде да би схватио последице рата и срамоту коју ће морати да сносе дуго у будућности. Заузврат, Запад и његово руководство такође морају да сносе много тога као одговор на Путинову ратоборност.

Украјински напад дроном на рафинерију нафте Кујбишев близу Самаре, североисточно од Каспијског језера. Фото: X

Недовољан одговор на руску анексију Крима 2014. године

Истина је да су, у време присилне руске окупације Крима 2014. године од стране својих паравојних формација, Руси чинили већину његовог етничког састава, упркос томе што се полуострво граничи са територијалном Украјином. Крим је припао Руском царству под Катарином II 1783. године, када су га углавном насељавали Татари, турска етничка група која је у то време била повезана са Османским царством. Процес чишћења Татара са Крима настављен је током целе руске царске владавине и у совјетском периоду, а кулминирао је Стаљиновом геноцидном кампањом депортације и потпуног убиства Татара након Другог светског рата. Године 1954, први секретар Совјетског Савеза Никита Хрушчов предао је Крим тадашњој Совјетској Украјини као средство за учвршћивање осећаја јединства са Украјином и давање темеља за даљу русификацију и Украјине и Крима. Украјина је наставила да позива татарске породице назад на Крим, тако да се до 1991. године 150.000 Татара вратило у своју домовину. Путинова присилна анексија Крима 2014. године довела је до наставка прогона Татара , забрањивања њиховог представничког тела, укидања његових медија и бројних кршења појединачних људских права. Нема основа да Путин прогласи Крим руском „духовном светом земљом“, како је рекао, упркос таквом историјском злочину, нити има право да тврди да је кримска територија било шта друго осим онога што је била пре његове инвазије 2014. Путинова жеља да преузме територију источне Украјине има везе са његовом потребом да успостави копнени мост до Крима како би се могло рећи да је суседан територији коју је окупирала Русија, а не Украјини.

Санкције које су САД и ЕУ увеле у то време биле су неефикасне, док материјална подршка Украјини у супротстављању илегалној окупацији Русије није постојала. Одговор је Путину не само пружио значајна признања унутар Русије, већ је и охрабрио његову даљу интервенцију у источној Украјини где су сепаратисти које подржава Кремљ суочили са украјинским снагама, а сукоб је ескалирао до потпуне руске инвазије у фебруару 2022. године.

Изнуда муниције од стране Трампове администрације од Украјине

Више од грешке, ова епизода се сводила на отворену злоупотребу председничког овлашћења. Године 2019, тадашњи председник Доналд Трамп покушао је да искористи утицај војне помоћи Украјини у замену за спровођење истрага које би лажно тврдиле да је његов тадашњи политички ривал, потпредседник Џо Бајден, умешан у шему утицања на тужилачке активности у Украјини како би обогатио свог сина и породицу. Ова злоупотреба моћи довела је до Трамповог првог импичмента 2020. године, иако је цела афера у коју је умешан председник Бајден тек недавно достигла тачку одбацивања због недостатка било каквих доказа који би потврдили првобитну оптужбу.

У то време, није било схватања да је Украјина већ била у рату са руским посредницима на истоку Украјине. Кашњење узроковано незаконитим ускраћивањем скоро 400 милиона долара војне помоћи, коју је Конгрес прописао, спречило је Министарство одбране САД да потроши средства до следеће године , када је пандемија коронавируса почела да се манифестује глобално. Ова епизода није само утицала на оперативну и психолошку спремност украјинске војске, дајући снагу територијалним добицима Русије, већ је показала Путину да је руководство САД спремно да жртвује националну безбедност за политичку и личну корист. То би га, заузврат, охрабрило да настави са својим каснијим плановима инвазије, који су, искрено речено, већ изгледали као разматрање 2014. године, али су коначно остварени почетком 2021. године.

„Управљање ескалацијом“ рата од стране Бајденове администрације

Бајденова администрација и Конгрес САД пружили су значајну војну и хуманитарну помоћ Украјини од времена руске инвазије 2022. године, наводно, под претпоставком да би довољне одбрамбене и ограничене офанзивне способности натерале Русију да одустане од својих ратних планова. Међутим, неуспех у обезбеђивању ефикасне артиљерије дугог домета, борбених авиона и противваздушне одбране током прве године рата, како би војна доктрина захтевала, резултирао је застојем на фронту, проузроковао је да се украјинска пролећна контраофанзива 2023. године смањи пред снажно ојачаном руском одбрамбеном линијом и, што је најгоре од свега, продужио је агонију рата за цивилно становништво Украјине. Поновљене руске претње нуклеарном одмаздом такође су изгледа пружиле Бајденовој администрацији, тачније њеном саветнику за националну безбедност, Џејку Саливану, додатно оправдање да настави са својом континуираном опрезном подршком Украјини. Импликације по Русију која би могла да прибегне нуклеарном рату не само да би поткрепиле аргумент да њене конвенционалне снаге нису дорасле задатку, већ би је оставиле изложеном страшним последицама непознатог и непосредног снажног војног одговора од којег би могла да изгуби све. Руски континуирани успех са својом нуклеарном пропагандом сада је створио образац предвидљивог понашања који додатно паралише америчку владу изван њене очигледне урођене стидљивости.

Саветник за националну безбедност Беле куће САД Џејк Саливан током посете Кијеву у марту 2024. године. Фотографија: paparazza

Тренутни неефикасни Представнички дом, са својом танком републиканском већином и спорим председником Представничког дома, у најмању руку је значајно одложио двостраначки предлог о финансирању ратних напора Украјине, који је одобрио Сенат, и несумњиво ће покушати да га додатно компромитује. Трампом предвођена, пропутинова републиканска фракција наставља свој напад на разум, без склоности да размотри последице својих поступака по САД и Европу. Фрустрација долази са сазнањем да овај проблем не би морао да постоји да је Бајденова администрација, када је контрола над Конгресом још увек била у рукама демократске већине и у Представничком дому и у Сенату, предузела мере пре избора 2022. године. Недостатак одлучне помоћи пружене Украјини од самог почетка омогућио је да се рат продужи само да би нас довео до садашње ситуације у којој је председник Представничког дома Мајкл Џонсон осујетио цео подухват до тачке претећег пораза за Украјину.

Мајкл Џонсон, председник Представничког дома, којим предњаче републиканци, одбио је захтев председника Бајдена за хитно усвајање средстава за Украјину. Фотографија: Ендру Лајден

Спровођење санкција

Економски притисак је промовисан као средство за ограничавање напора одметничких земаља да воде рат и можда се показало да је донекле функционисао. Наметнуте мере и ефикасност њиховог спровођења изгледају као неопходни елементи за ефикасност. Русија је започела агресивну кампању дезинформација како би промовисала идеју да је њена економија остала снажна упркос западним санкцијама. Дезинформације које су се шириле у вестима и на друштвеним мрежама већ су биле видљиве у року од неколико месеци од њене инвазије и настављају се несмањеним темпом. Све је то оставило утисак да се ефекти санкција могу превазићи чак и у блиској будућности. Без обзира на то да ли је ово друго тумачење тренутних околности имало оправдања или не, утицај међународних санкција је природно требало да буде кумулативан. Међутим, активно спровођење би помогло да се убрза ефекат , заједно са бржим контрамерама за превазилажење начина на које је Русија покушала да заобиђе ограничења. Више детаља о руској економији описано је у претходном есеју ради бољег прегледа њеног стања ствари. Питање заплене имовине руских страних банака и имовине њених олигарха такође се сматра додатном казном која се преиспитује и може се посматрати као још једна брига која се превише споро кретала.

Грешка која тек долази

За Путина је Крим оно што је важно. Успостављање копненог коридора до Крима преко источне Украјине је секундарно и, наравно, потпуно потчињавање Украјине било би крајње достигнуће за некога са његовим империјалним плановима. Територија Крима је од велике стратешке вредности као средство пројектовања руске војне снаге у Средоземно море, посебно у његов источни басен. Његове војне ваздухопловне базе и четири дубоке морске луке, Севастопољ, Феодосија, Керч и Јалта, су главна средства која Русији успостављају непосредно присуство у критичном геополитичком пејзажу на раскрсници Европе, Азије и Африке.

За Украјину је важно вратити њену територију која укључује Крим и осигурати њен континуирани суверенитет. Остваривање ових циљева захтева не само снажно уклањање руских снага, већ нешто много суштинскије – уклањање будућих претњи од Русије. Да би се то догодило, тренутни сукоб мора одлучно да се оконча и војно и економски, како би се назначило да би сваки повратак на бојно поље био немогућ за Русију без даљег осакаћивања.

Руска склоност ка ауторитарној владавини и њена дугогодишња посвећеност националистичкој теми која изгледа уједињује њен народ и њене институције око централног органа за доношење одлука требало би да изазове сталне сумње у њен будући правац. Катастрофалне одлуке њених лидера током прошлог века, а сада и њено сумњиво тренутно стање ствари, сведоче о страшним последицама препуштања одлука злонамерном или себичном лидеру, невољном да постигне консензус. И Први и Други светски рат обележила је очигледна неспособност руских лидера, цара Николаја II и Јосифа Стаљина, респективно, да би уследила само злосрећна одлука Леонида Брежњева да нападне Авганистан и Путиново брутално мешање у Чеченију, Грузију, а сада и Украјину.              

Одвраћање од било каквог понављања руске агресије је кључно у одсуству било каквог озбиљног покушаја Русије да доведе до промене у надзору владе која би указала на њену намеру да уложи истински напор да буде део глобалне заједнице засноване на правилима. У супротном, ситуација Украјине захтева да она постане чланица Северноатлантског савеза (НАТО) и да Крим постане база НАТО-а као део аранжмана о зајму и закупу, као делимичну отплату за велики дуг према организацији за подршку коју је добила у одбрани своје територије. Да би се постигао такав циљ, потребна је храброст САД и НАТО-а да схвате реалполитику тренутка и да окончају претњу руске агресије. У супротном, историја ће забележити монументални промашај века.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.