Путинове шансе (3. део) – Наде диктатора

Једна од великих истина историје је да и велики варалице варају саме себе. – Џарон Ланије

Савези

Ауторитарни лидери истомишљеника изгледају склони да формирају савезе како би пружили извесну сигурност да ће њихово понашање, ма колико корумпирано и брутално било, бар наићи на одобравање код њихових колега. Ови лидери имају тенденцију да пронађу своје оправдање у улози коју су одиграли у унапређењу неког националног циља. У ствари, више је случај да су се уздигли на место које им омогућава да усвоје било који облик абнормалног понашања неопходног за постизање циљева који су погоднији за њих саме него за њихове нације. Када су такви циљеви угрожени, што се неизбежно дешава, очајни диктатор ће се обратити својим ауторитарним колегама за подршку надајући се да ће им она бити доступна док трају његови проблеми.

За оне лидере који одлуче да се удруже са лидерима попут Владимира Путина, ризици су постали јасни. Утицај економских санкција, ограничења приступа финансијским мрежама, замрзавање стране имовине, губитак моралног статуса, ускраћивање будућих трговинских односа и природа одређених сукоба, као у случају Путинове инвазије на Украјину, имају дугорочне последице. Оне би требало да тешко оптерете те лидере када се и сами суоче са претњама док се развија њихова сопствена национална динамика. Таква је природа променљивих регионалних брига које мењају унапред одређене планове савеза.

Емитовање говора Владимира Путина Русији 22. фебруара 2022. године, два дана пре његове „Специјалне војне операције“, еуфемизма његовог рата против Украјине. Фотографија: Рокас Тенис

Путин се нада да ће се околности стећи на начин који ће му обезбедити жељену победу у Украјини – да се превазиђе срамотна војна пат позиција, након две године ратовања у Украјини и значајног пропадања његове ратне машинерије; да се финансијска и подршка у снабдевању муницијом коју Украјини пружају Сједињене Америчке Државе (САД), Европска унија (ЕУ) и друге земље смањи; да руска економија преживи акумулирани утицај међународних санкција и конфискацију банкарске имовине; да њен нафтни и гасни сектор може да одржи профитну маржу довољну да подржи целокупне његове ратне напоре; да се његове етничке мањине, а можда чак и његови цењени етнички Руси, не побуне због изгубљеног обећања о њиховој будућности и да амерички избори врате неуспелог председника у облику Доналда Трампа. Његова последња нада би била да подршка његових савезника не нестане када се њихова пажња скрене на њихове индивидуалне националне и регионалне проблеме, уместо да се бави његовим.

То су елементи који доприносе непредвидивости тренутка и који угрожавају Путинов прилично крхки став према стварности. Запад, заузврат, мора да схвати како се ови комбиновани елементи могу одвијати. Постоји тенденција да се брзо доносе закључци о исходу док се фокусирамо на развој једног елемента у шеми овог сукоба, без обзира на стабилност целог подухвата који је за њега одговоран.

„Демократска“ Народна Република Кореја                                                                                        

Војну подршку коју је Путин успео да обезбеди углавном су пружили Демократска Народна Република Кореја (ДНРК) и Иран, који већ имају озбиљна неслагања са САД и Западом уопште. ДНРК, или како је опште позната, Северна Кореја, остала је у сталном стању изолације и под санкцијама Уједињених нација (УН) и САД због својих нуклеарних и балистичких ракетних програма. Европска унија (ЕУ) је наишла на даљу осуду због своје војне сарадње са Русијом и бројних трансфера оружја у замену за помоћ у развоју сателитске технологије и обећање софистициране војне опреме у будућности. У непосредном року, Русија је дозволила ослобађање 9 милиона долара замрзнуте имовине ДНРК из једне од својих финансијских институција, која ће, заузврат, бити искоришћена за куповину руске сирове нафте. Чини се да је Русија такође пружила ДНРК средство којим може да заобиђе санкције УН које су ограничиле њену економију, пружајући јој банкарски приступ са рачунима који би наводно олакшали преко потребне финансијске трансакције и омогућили интеракцију са бројним земљама које се користе преко руских веза.

Као реакција на овај развој догађаја, САД и ЕУ су увеле санкције бројним руским субјектима умешаним у трансфер балистичких ракета кратког домета и муниције из Северне Кореје и предузеће даље сличне мере када то буде прикладно. Треба додати да Русија крши резолуцију Савета безбедности УН којом се забрањује нацијама да тргују војном опремом са Северном Корејом. УН одлучују да не оспоравају Русију због овог кршења, баш као што нису довеле у питање легитимитет Русије да седи у Савету безбедности због њене инвазије на Украјину 2022. године и неколико злочина који су је пратили.

Подршка лидера Северне Кореје Ким Џун Уна Путиновој инвазији на Украјину је у складу са врстом савеза ауторитарних режима који угрожава међународни поредак. Фотографија: Гога Шутер

Међутим, постоје директнија средства за решавање неправде. Прва укључују финансијске казне и све већу софистицираност са којом је Министарство правде САД (DOJ), у сарадњи са Бироом за индустрију и безбедност у Министарству трговине и Канцеларијом за контролу стране имовине у Министарству финансија, приступило питању санкција. Његова способност да стегне омчу око врата оних субјеката, комерцијалних и других, који су земљама попут Русије и ДНРК пружили могућности за финансирање њихових злонамерних активности или за прање новца, постала је све ефикаснија. Коришћење посредника трећих страна, трансакционих партнера и скривање идентитета крајњих корисника су под све већим надзором. Контроле извоза које ограничавају приступ технологијама за руску одбрамбену индустрију и поморски сектор, рафинирање нафте и индустријске и комерцијалне субјекте су спроведене рано. Напоре Министарства правде предводила је међуагенцијска радна група за спровођење закона, KleptoCapture, која сарађује са међународним партнерима на даљем спровођењу економских контрамера за разбијање обмањујућих пракси Русије и њених омогућавача.

Економија Северне Кореје је опала последњих година, углавном због ограничења изазваних COVID-19 и санкција УН. Њен бруто домаћи производ (БДП) у 2020. години је пао за 4,5%, након чега је уследило даље смањење од 0,1% у 2021. и 0,2% у 2022. години, али се очекује раст од око 1% у 2024. години, што је резултат споразума о наоружању са Русијом и текућих трговинских односа са Кином, који су чинили скоро 97% укупне трговине. Међутим, забринутост за Северну Кореју биће да ли је Русија у стању да приушти планирана плаћања, с обзиром на растућу забринутост због сопствене економије. До тога је дошло због неуспеха Русије да одржи ниво извоза нафте и гаса који је себи обећала у буџету, као последица директних напада на њену нафтну и гасну индустрију. У супротном, санкције УН и САД ће наставити да врше стални утицај не само на Русију већ и на економију Северне Кореје, где БДП по глави становника сада износи само 3,4% БДП-а Јужне Кореје.

Други фактори који ће утицати на споразум Русије о наоружању са Северном Корејом могу укључивати квалитет оружја, способност да се оно заправо испоручи на време и да се напори одрже током времена. Русија наводно може да произведе само 7% потреба своје војске за артиљеријским гранатама, што чини неопходним да се испоруке одржавају са извесном редовношћу. Само конвенционално оружје Северне Кореје је сумњивог квалитета, што је последица мање стандардних метода производње и лоших услова складиштења. Показало се да му недостаје поузданости, а претходни извештаји указују да више од 50% граната не достигне своју циљну вредност, а 20% не експлодира. Испорука оружја може се показати још већим изазовом.

Значајна удаљеност дели ДНРК од фронта у источној Украјини, заправо 4.150 миља (6.678 км). Најефикасније средство транспорта тешке муниције у овој ситуацији је железница. Ово представља проблем безбедности у земљи попут Руске Федерације (РФ) у којој постоји неколико енклава непријатељских етничких мањина које окупирају земљу источно од Уралских планина и које су бесне због губитка људи из својих заједница у Путиновом рату против Украјине и због дуготрајних проблема око равнодушности Москве према њиховом језику и култури. Регрутовање етничких мањина од стране Русије је било крајње несразмерно у поређењу са бројем етничких Руса, а њихов број се додатно одразио на листи жртава.

Додатну нелагодност за Русију представља домет украјинске Службе безбедности (СБУ) у њеној способности да спроводи специјалне операције у удаљеним подручјима РФ. Спектакуларан пример ове врсте способности била је експлозија у новембру 2023. године у Бурјатији, републици у Сибиру северно од Монголије, на Бајкалско-Амурској железници која транспортује руску нафту и прима војни терет из ДНРК. Експлозија је уништила теретни саобраћај у тунелу Беселов Северомујски, дугом више од девет миља, дуж деонице Итикит-Окушикин Источносибирске железнице, која је такође главна линија за увоз из Кине. Ово је био други такав инцидент који је укључивао исту железницу.

Исламска Република Иран

Иран и Русија су формирали стратешки савез 2022. године након Путинове инвазије на Украјину, након чега је Иран почео да испоручује извиђачке и самоубилачке дронове који су потом коришћени за убијање значајног броја цивила . Иран је наставио да снабдева Русију истим оружјем упркос злочинима које је починила током протекле две године. То свету указује на прихватање руског понашања у овом рату као некако оправданог упркос готово глобалној осуди . Савет Европске уније осудио је као неприхватљиву иранску војну подршку руском илегалном рату, посебно због неселективне употребе дронова против цивилног становништва и украјинске инфраструктуре. Наставио је са санкцијама против шест појединаца и пет компанија које су учествовале у производњи дронова, циљајући их замрзавањем имовине, забраном путовања у ЕУ и забраном приступа економским ресурсима. Веће последице за иранско руководство биће прихватање таквог неморалног понашања од стране сопственог народа, с обзиром на њихову свест о кршењима људских права од стране самог режима .

Иран се сам суочава са регионалним и унутрашњим проблемима. Блиски и Средњи исток је већ неко време преплављен милитантним групама раштрканим широм неколико земаља. Неке од њих су повезане са владиним режимима, док друге одржавају примарну оданост верским уверењима или сепаратистичким циљевима. Иран има везе са многим од ових група које су се бавиле терористичким активностима углавном у циљу поткопавања територијалних претензија Израела и утицаја САД у региону. Иран је 1984. године означен као државни спонзор тероризма од стране Стејт департмента САД, идентификујући своју Исламску револуционарну гарду – Кудс снаге (IRGC-QF) као средство којим се пружа подршка овим групама у извођењу терористичких операција. Иранска гарда је такође 2019. године проглашена страном терористичком организацијом од стране Стејт департмента. Ови посредници – Хамас у Гази, Хезболах у Либану, Хути у Јемену, Катаиб Хезболах и Асаиб Ал-Хак у Ираку, Харакат ал-Нуџаба у Сирији, Бригаде ал-Аштар и Сараја ал-Мухтар у Бахреину – пружају Ирану могућност порицања која му је потребна да би избегао одговорност за своје илегалне активности у региону. Иранско учешће у Гази у тренутној кризи, у Сирији са њеним дугогодишњим грађанским ратом и у Јемену са претњом поморству у Црвеном мору није прошло незапажено. Иако регионална геополитика пружила Ирану дуго жељену безбедност у његовом непосредном окружењу, она свакако није апсолутна и његово место у глобалној заједници остаје проблем за Иран који вероватно неће нестати.

Састанак Русије са Хамасом у Москви у марту 2023. године, седам месеци пре терористичког напада на Израел, сугерише унапред знање о догађају и наду у продужени сукоб који би уследио и који би увукао Блиски исток. Оваква врста дослуха би скренула пажњу са текућег руског незаконитог рата у Украјини и створила би дистракцију за САД. Нова ситуација је, заправо, постала основа за политичко неслагање унутар Конгреса, што је резултирало непотребном расправом која је повезивала америчке прекоморске обавезе са њиховим сопственим граничним спором. Идеја да Иран већ пружа материјалну подршку руском рату изгледа у потпуности у складу са инклузивним планом за стварање врсте глобалне нестабилности коју захтева Путин, а која узрокује да неодговорни амерички Конгрес почне да се повлачи од својих обавеза за одржавање међународног поретка и да се фокусира на своје националне проблеме. Исту карактеристичну грешку направио је Запад 1930-их година, што је довело до инвазије Немачке и Русије на Пољску и покретања Другог светског рата.

Међутим, Иран се нашао превише увучен у директан сукоб са САД због недавног напада на америчку базу у Јордану. Напад је извршила једна од њених паравојних група, Катаиб Хезболах, у Ираку. Одмаздни удари САД и Уједињеног Краљевства (УК) на иранске посреднике у Ираку, Јемену и Сирији смањили су њихове капацитете, а временски оквир за окончање ових удара није утврђен. Ситуација оставља Иран да размишља о томе какво ће даље деградирање његовог периферног утицаја у региону доћи и колико ће даље подршке бити потребно да би се они обновили. Ово размишљање се дешава у време када се у САД негодује због директних удара на сам Иран.

Састанак у Москви у септембру 2022. са делегацијом Хамаса коју је предводио њен председник Исмаил Ханија. Каснији сличан састанак, март 2023. године, одржан је пре терористичке операције Хамаса у Израелу у октобру 2023. године. Фотографија: Савет Федерације Федералне скупштине Руске Федерације

Тренутну ситуацију Ирана компликује недавна прекогранична размена ватре са Пакистаном, када је средином јануара покренуо ракетне нападе на пакистанску провинцију Балучистан, где се налази антииранска побуњеничка група, Џаиш ел-Ади. Пакистан је убрзо након тога узвратио услугу ракетним нападима и борбеним авионима који су циљали провинцију Систан-Балучистан у Ирану, где су деловали антипакистански побуњеници. Политичке и идеолошке разлике између иранског шиитског теократског режима и претежно сунитског, али секташког пакистанског режима, понекад су учиниле односе између две земље затегнутим. Ово је погоршано ближим односима које Пакистан има са иранским ривалима, САД и Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) и Саудијском Арабијом. Штавише, ближе везе Ирана са пакистанским ривалом, Индијом , чине односе посебно тешким и мало је вероватно да ће се ускоро решити.

Што се тиче продаје иранских дронова Шахед-136 Русији по процењеној цени од 193.000 долара по јединици, са наруџбином од 6.000 дронова; Русија је платила укупно 1,75 милијарди долара у златним полугама за почетну куповину 6.000 комада. Такође је могуће спровести бартер трансакцију размене иранских дронова за руске авионе, укључујући ловац Су-35 и јуришни хеликоптер Ми-28, с обзиром на потешкоће које Русија може имати са директним куповинама у текућој години. Дронови и друга муниција су прокријумчарени у Русију на два начина, један бродом преко Каспијског језера и истоваром на руски ратни брод, а други иранском авио-компанијом, што ствара рањивости у транзиту, као у случају трансфера наоружања из Северне Кореје.

Велики војни производни погон дронова, који се налази у централном иранском граду Исфахану, био је мета пре годину дана сумњивог израелског напада дроном, при чему је Израел вероватно деловао у сопственом интересу, а не директно помагао Украјини. Други слични догађаји догодили су се у необичном скупу инцидената лета 2020. године, укључујући експлозију у јуну у постројењу за ракете и складишту гаса Хоџир на источној периферији Техерана, још једну експлозију и пожар у јуну настали услед цурења гаса у медицинској клиници на северу Техерана у којој је погинуло 19 људи, мистериозни пожар у јулу који је изазвао значајну штету у постројењу за склапање центрифуга за обогаћивање уранијума у ​​иранском нуклеарном комплексу јужно од Техерана, и масовно цурење хлорног гаса у петрохемијском центру у провинцији Хузестан на југоистоку Ирана, као и експлозију трансформатора и пожар у електрани на југозападу Ирана, оба истог дана почетком јула. У априлу 2021. године догодио се још један напад у облику нестанка струје у електричној мрежи која опслужује постројење за обогаћивање нуклеарног урана у Натанзу. Две значајне експлозије догодиле су се у фебруару 2024. године дуж гасовода који повезују главна гасна поља у Каспијском мору са две провинције које се налазе у централном и јужном Ирану и приписане су терористичким активностима, имплицирајући арапску сепаратистичку групу у југозападном региону Ирана, али не искључујући Израел.

Пример руско лансираног иранског дрона Шахед, одговорног за безброј смрти цивила и уништавање невојне инфраструктуре у Украјини. Фотографија: Анело

Поред своје несрећне повезаности са Русијом и ДНРК, Иран је и даље у стању сукоба са сопственим народом због рестриктивне унутрашње политике режима у вези са слободом изражавања, ограничењима економских могућности и недостатком побољшања животних услова. Грађанским немирима додат је сукоб око теократске идеологије између Исламске државе Ирак и Шама (ИСИС) и сунитске милитантне групе Џаиш ел-Адл, око територијалне независности, што доприноси да Иран остаје под сталном претњом масовних убистава и циљаних атентата. Напад ИСИС-а на шиитско верско светилиште у Ширазу на југозападу Ирана резултирао је убијањем 15 и повредама 40 људи у октобру 2022. године, а догодио се убрзо након масовних националних протеста режима због убиства Махсе Амини у септембру од стране иранске „моралне“ полиције. Наводно је убијено више од 500 људи, међу којима је више од 70 малолетника, током године која је уследила. У нападу ИСИС-а почетком јануара 2024. у југоисточном иранском граду Керману, бомбаши самоубице убили су 100 људи на комеморативној церемонији. Милитанти Џаиш ел-Адл углавном су циљали иранске безбедносне снаге отмицама или убиствима граничара, бомбашким нападима самоубица и постављањем експлозивних направа. У најновијем нападу на полицијску станицу у децембру 2023. године погинуло је 11 људи, чиме је окончана година током које се догодило неколико сличних напада .

Ако оставимо по страни утицај поступака неколико страних противника, сам ниво немира у иранском друштву показује да иранско руководство није у стању да схвати реалност промена. До фебруара 2022. године, десет месеци пре смрти Махсе Аминија, 66% Иранаца је већ имало неповољно мишљење о Алију Хамеинију, великом ајатолаху и врховном вођи Ирана, чија је сопствена наклоност заправо била само 26%. У истраживању из 2022. године које је спровео Гаман, институт са седиштем у Холандији, више од 60% Иранаца желело је промену режима или транзицију из „Исламске Републике“ у поређењу са само 18% који су подржавали политички систем какав је био. Међутим, најоткривнији је био повољан став 64% испитаника према Мохамеду Рези Пахлавију, који је предводио нацију пре свргавања Исламском револуцијом 1979. године и који је фаворизовао односе са Западом.

А шта је са ставом иранског народа према Русији? Индекс перцепције демократије Фондације Алијансе демократија са седиштем у Копенхагену за 2022. годину показао је да 50% заправо има негативну перцепцију Русије, док само 15% има нешто позитивно да каже о свом северном суседу. Јасна већина иранске јавности сматра руски рат против Украјине нелегитимним, иако је подељена око тога да ли Иран треба да учини више да се супротстави рату. Недавно се појавила контроверза у вези са руском подршком тврдњама УАЕ о суверенитету над три наводно иранска острва у Персијском заливу – Великим и Малим Тумбом и Абу Мусом. Иран је сматрао да Русија стаје на страну УАЕ по овом питању кад год је одржан заједнички самит између Савета за сарадњу земаља Залива (GCC) и РФ, упркос покушајима да се извуче из тешке ситуације уверавајући Иран у свој територијални интегритет . Јавни протест испред руске амбасаде у Техерану због судбине острва одржан је, а у уводнику је остро критикован руски министар спољних послова Сергеј Лавров и постављено питање: „Како се може назвати изјава Русије и арапских земаља о три острва осим лицемерјем и двоструким стандардима у спољној политици?“ Ситуација се сматра понижавајућом за Хамнеија, док Иранци на друштвеним мрежама објављују оптужбе да су Руси „задавали нож Ирану у леђа неколико стотина година“.

Да ли може доћи до помирења са Западом као резултат неколико актуелних проблема са којима се Иран суочава у свом садашњем унутрашњем стању, односима са Русијом и утицају економских санкција, може се проценити само на основу тога како се ова питања међусобно уклапају током времена.

Народна Република Кина

Однос Кине са Русијом носи већу суптилност јер још увек нема приметне размене тешког наоружања за готовину или робу, иако се извоз кинеских полупроводника у Русију више него удвостручио од времена Путинове инвазије на Украјину. Све је више доказа да кинеска електроника проналази пут до руских система наоружања; најмање 15% ових делова је већ идентификовано у руском наоружању као што су крстареће ракете, хеликоптери, ирански и руски дронови и друго наоружање до маја 2023. године. Амерички Стејт департмент је санкционисао низ фирми у Кини због помагања руској технолошкој компанији SMT-iLOGIC да избегне санкције како би добила технологију за руски програм дронова.

У супротном, Кина је пружила Русији разноврсну несмртоносну војну помоћ у облику заштитне опреме као што су панцири и кациге, као и технологије двоструке намене. Русија је набавила посебне дронове који се могу користити за усмеравање артиљеријске ватре или опремљени термалном оптиком за ноћно осматрање, у вредности од преко 100 милиона долара само у 2023. години. Западна технологија је такође тајно пронашла пут до Русије преко кинеског канала, при чему је утврђено да више од 60% увезених компоненти у руском оружју потиче само од америчких компанија.

Овакве вести се не слаже добро са покушајем Кине да постигне политичко решење за Путинов рат, откривеним пре годину дана, у јануару 2023. године, а који се испоставио као више скуп принципа. План није дао никакве назнаке да ће се Русија повући са окупиране украјинске територије и окривио је друге нације за „злоупотребу једностраних санкција“ уместо да окриви агресора. Ова објава није добро прошла ни када је кинески амбасадор у Француској, Лу Шаје, накнадно довео у питање суверенитет бивших совјетских република у изјави у којој је навео да нације попут балтичких земаља и Украјине немају „ефективан статус у међународном праву“, а затим погрешно тврдио да је Крим „у почетку био руски“. Да појаснимо, Кримом су владали Татари више од 300 година пре него што је царски руски експанзионизам анектирао полуострво и почео да русификује територију. Совјетска Русија под Јосифом Стаљином је затим покушала геноцид над Татарима кроз глад, брутални програм депортације и масовних убистава.

На крају се испоставило да је кинеска мировна иницијатива са својим општим начелима била само покушај да се надмудри САД покушавајући да се покаже да може да посредује у великим сукобима на глобалној сцени. Русија је, наравно, позитивно реаговала јер се није појавила никаква јасна критика њене незаконите инвазије на Украјину, а иначе нису понуђена. И од тада се ниједно није појавило.

Си Ђинпинг из Кине, који је објавио своју подршку Путиновој незаконитој инвазији на суверену Украјину. Фото: TsvirPixel

Кинеско одбијање да осуди инвазију од самог почетка коштало ју је значајног дипломатског утицаја на Западу. Да ствар буде још гора, неколико дана након што подигао оптужницу у марту 2023. године, Си Ђинпинг је наставио са претходно планираном посетом Москви као демонстрацију своје подршке Русији, успостављене Путиновом ранијом посетом Пекингу у фебруару 2022. године, само неколико недеља пре инвазије. Занимљиво је да је, као да одбацује забринутост Кине у вези са употребом нуклеарних претњи у свом мировном плану, Путин у мају 2023. године најавио распоређивање тактичког нуклеарног оружја у Белорусији. Чини се да постоји више трансакциони споразум између две нације заснован на супарничком ставу према Западу него било какво стварно идеолошко разумевање које би навело Кину да се превише меша у руски рат.

Осим тога, Кина има непосредније проблеме унутар сопствених граница са којима се мора носити. Стагнирајућа економија успорила раст и очекује се силазни тренд. Економски раст је био брз за Кину која се извлачила из сиромаштва 1970-их, само да би се задржала на статусу средњег прихода, а њена експанзија се углавном успорила откако је Ђинпинг постао лидер 2012. године. Деценију пре тога је забележила просечан годишњи раст од 10,5%, док је деценија након тога у просеку износила 6,7%. Међународни монетарни фонд (ММФ) очекује да ће стопа пасти на 5,4% у 2023. години, а затим на 3,5% у 2028. години. Незапосленост младих, старење становништва, проблематично тржиште некретнина, ослабљена продуктивност и слаба потражња која доводи до слабих потрошачких цена допринели су ситуацији у којој финансијски систем није у стању да генерише исти раст кредита као раније. Владино управљање кризом изазване COVID-ом, политиком нулте толеранције, угушило је приватна предузећа и нарушило поверење потрошача. Стране компаније су се повукле из Кине, а директне инвестиције су постале негативне након 25 година.

Проблем се погоршава и слично је ономе што се догодило у Русији, јер је Кина доживела први пад становништва од 1961. године. Национални завод за статистику је пријавио узастопне падове од 850.000 у 2022. и 2,08 милиона (0,15%) у 2023. години, чиме је укупан број становника достигао 1,409 милијарди. Део пада догодио се као последица укидања мера закључавања због COVID-а у децембру 2022. године и убрзане изложености вирусу међу становништвом. Укупан број смртних случајева је потом порастао за 6,6% на 11,1 милион у 2023. години, што је највише од 1974. године. Уз то је дошло и до пада укупне стопе фертилитета, при чему је просечан број беба по жени током живота пао на рекордно низак број од 1,09 у 2022. години са 1,30 у 2020. години. Број новорођенчади у 2023. години опао је за 5,7%, са 6,39 порођаја на 1.000 људи, што је пад у односу на стопу од 6,77 порођаја у 2022. години. Пројектовани пад радне снаге и све већи терет здравствене заштите и потреба за социјалним издатцима за старије становништво прошириће фискални дефицит и повећати терет дуга у наредним годинама.

Кина ће углавном остати пажљиво посматрајућа и можда неће превише залазити у понор овог рата у Украјини, иако је до сада погрешно проценила последице одлука које је донела. Превише је варијабли које треба узети у обзир пре него што се одлучи о исходу.

Ауторитарно вођство, упркос привидној ефикасности у доношењу одлука у влади, чини се да увек уступа место једноставно лошем просуђивању, јер лидери постају склонији да преузму став непогрешивости када им се пружи апсолутна моћ која им је потребна. Мање склон да верује да постоји потреба за туђим мишљењима, режим, колико год био погрешно вођен, са својим пропагандним алатима, сада постаје једино средство да своју ништа не слутећу нацију води у неизвесну будућност. Историја је показала у оба светска рата 20.века да је унија ауторитарних режима довела до њиховог појединачног пада, али не пре него што је свет одвела у хаос, крвопролиће и тугу у размерама које никада нису биле схваћене и некако још увек несазнате.

Хоће ли они који имају средства да зауставе Путинову агресију и претњу коју она представља за Европу, а самим тим и за стабилност међународног поретка, поново несрећно пропасти? То су фактори који остају у вези са овом темом, прелазећи на следећи и последњи део.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.