Кључ ауторитарне владавине у 21.веку је обмана, скривање од озбиљне контроле, док се истовремено намеће прогресивна контрола над друштвом разним средствима, укључујући и успостављање тајне полиције која би спроводила заштитне ограде које спречавају укидање те контроле. Па ипак, настају околности у којима црни лабуд отима ту контролу, доносећи са собом сазнање о прошлој обмани, појачано свим невољама које су остале нерешене у тој прљавој афери. Ово је прича о ауторитарној Русији која се стално понавља – бољшевичка револуција 1917. године, распад Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) – прича која је поново на путу да оконча корумпирани режим на неки катастрофалан начин.
Јавно расположење
У раним фазама „специјалне војне операције“ (СВО) Владимира Путина у Украјини, руско јавно мњење је било у великој мери наклоњено војном плану Кремља. Анкете су константно показивале више од 70% подршке инвазији, слично врсти наклоности која је показана према незаконитој анексији Крима 2014. године. Образложење које су навели многи присталице ове „неизбежне мере“ агресије, како је названа, била је потреба за „одбраном од Северноатлантског савеза (НАТО)“, што је деловало помало извештачено, јер се и НАТО дефинисао као одбрамбена организација. Ово расположење подвлачи ефикасност државне пропаганде која покушава да оправда рат као да је Русија жртва, баш као што покушава да убеди јавност у Путинову мисију да „денацификацира“ Украјину и заштити руски говорни народ источне Украјине од фашистичког угњетавања. Таква реторика је чак успела да убеди и неке од мање образованих чланова Представничког дома Сједињених Држава (САД) у исту бесмислицу. Међутим, међу руским присталицама рата није неуобичајен ни страх од негативних последица због изговарања било чега што је супротно режиму и урођена пасивност међу Русима проистекла из историјског схватања да је покорност држави често била очекивање.

Свакако је било масовних антиратних протеста широм Русије до почетка марта 2022. године, а руска полиција је већ ухапсила око 13.500 активиста у првих неколико недеља. Више од 5.000 је приведено у 69 градова током једног дана протеста само 6. марта. До априла је ухапшено више од 15.000 демонстраната са пријавама о злостављању и каснијем губитку посла због њиховог учешћа. До средине јула је приведено 16.000 демонстраната у 200 руских градова. Протести су добили више пажње ван Русије због медијске цензуре, потпуног укидања независних медија, замагљивања путем пропаганде и гашења друштвених мрежа, чиме су се догађаји изоловали једни од других унутар земље. Већина Руса, иначе, имала је мало свести о било каквим владиним ограничењима за новинаре, активисте или критичаре Путина. Од оних малобројних који су били свесни, 73% је било забринуто због таквих акција, схватајући личну изолацију која долази са таквим мерама.

Бројни добро пријављени инциденти, познати јавности, о релативно истакнутим Русима који неспретно „падају“ са балкона и прозора горњих спратова или, што је просечније, низ степенице, сведоче о последицама непромишљених изјава у знак протеста против руске инвазије на Украјину. Оглашавани су и мање насилни исходи. Чинило се неопходним, убрзо након инвазије на Украјину, да руске власти драматично ескалирају цензуру слободе говора као део кампање репресије, криминализујући ширење „лажних информација“ у вези са војском и намећући новчане казне или затворске казне до 15 година. Они који су били познати по одређеном нивоу рецидива или можда одређеном друштвеном рангу или занимању дочекани су очигледно насилнијим крајем.

До септембра 2022. године, шест месеци након почетка рата, 20% Руса није се слагало са ратом. То су вероватно били млади људи из градова који су подржавали антипутинове опозиционе личности и били су боље упознати са западном културом. Редовно наметнута војна обавеза у Русији добила је ново значење за ову омладину након објаве Путинове „специјалне војне операције“ (СВО) у Украјини. Руске оружане снаге су рутински регрутовале мушкарце полугодишње, а пролећни регрут је обично заказан од 1. априла до 15. јула. Појединци старости од 18 до 27 година били су регрутовани на годину дана обавезне војне службе. Међутим, крајем лета 2021. године, локалне регионалне администрације су такође почеле да дистрибуирају информације о упису у резервни састав руске борбене војске, нудећи значајне финансијске подстицаје за три године службе. Још значајније је да пролећна регрутација објављена рано 18. фебруара, уместо да се чека април у припреми за још увек ненајављену руску офанзиву. Законом од 22. фебруара резервистима је тада прописано да се морају јавити без примања обавештења о регрутовању од регионалних власти како би се убрзала мобилизација уколико буде потребна у случају ванредног стања.
Дана 21. септембра 2022. године, проглашена је „делимична“ мобилизација 300.000 војних резервиста упркос претходним вишеструким порицањима руских власти. Одлука је донета као одговор на то што је Русија претрпела један од својих најгорих пораза у седам месеци борби на североистоку Украјине. Опште истраживање објављено 29. септембра показало је да све већи број Руса сада сматра да се једногодишња војна операција више не одвија „по плану“, павши са 73% на 53%, при чему је 47% пријавило значајно повећану анксиозност због својих околности. Додатних 13% се идентификовало као љуто. Док је у фебруару само 28% Руса сматрало да ће бити проглашена потпуна мобилизација широм земље, тај проценат се сада повећао на 66%.

До краја септембра 2022. године, постајало је јасно да су етничке мањине, којих у Руској Федерацији (РФ) има 193 према попису из 2010. године – Татари, Бурјати, Тувани, Чечени, Башкири, Авари и други – несразмерно регрутоване у руску војску у односу на Русе који живе у већим градовима попут Москве и Санкт Петербурга у европском делу Русије. Чак су и Казахаси који прелазе границу ради рада у Русији из суседног Казахстана и други мигранти са недавно стеченим руским држављанством били присиљени да се пријаве. Смртност бораца етничких мањина премашила је смртност градских Руса из Москве за више од 100 пута. Ово је изазвало пораст националних покрета међу неколико етничких мањина које су углавном распоређене у 21 републици унутар РФ и које чине око 20% њеног становништва. Раније жалбе везане за недостатак слободе говора и вероисповести и образац неинвестирања у заједнице етничких мањина поново су се појавиле, додатно појачавајући људске губитке које су претрпеле њихове популације.
Дискриминаторни став Русије према етничким мањинама је, заправо, остао нерешен током целог Путиновог мандата као председника, са његовом повећаном централизацијом власти унутар Москве и ускраћивањем права која су им дата на њиховим територијама. Велики нереди избили су у јануару 2024. године у Републици Башкортостан, у јужном региону Уралских планина у Русији, изазвани територијалним споровима. Они су се надовезали на дуже трајно неслагање са дискриминаторном политиком Русије у вези са етничким питањима, а предводио их је Фаил Алсинов, башкирски националиста и политички активиста. Ситуација се недавно погоршала кривичним гоњењем Алсинова и његовом казном на четири године. Етнички сукоб, понекад са смртоносним последицама, ушао је чак и у саму руску војску, са извештајима о регрутима Туванцима, турском народу староседелачком у Сибиру, који се суочавају са етничким Русима на фронту због расних питања.
Две потпуно чеченске војне јединице, чеченски мировни батаљон Шеик Мансур и батаљон Џохар Дудајев, боре се заједно са Украјинцима против руске инвазије. Сећања су дубока у знак сећања на украјинску јединицу која је помогла Чеченима против Русије 1999. године током Другог чеченског рата, када је Путин покренуо бруталну кампању која је десетковала њихов главни град, Грозни. Две друге јединице, батаљон за специјалне намене Министарства одбране Чеченске Републике Ичкерије и чеченски мировни батаљон Хамзат Гелајев, формиране су недавно. Још једна јединица из суседне Републике Дагестан, добровољачки батаљон Имама Шамила Дагестана, такође се недавно придружила. Заједнички циљ тражења независности од репресивног режима у Москви је основа заједничке мисије свих ових група.
Ерзја народ, етничка група од око 800.000 људи који живе у руској Републици Мордовији, 560 километара југоисточно од Москве, такође је слао добровољне борце да се боре за Украјину. Република је део Лиге слободних народа, скупа антипутиновских етничких мањинских група које се противе рату и посвећене су распаду РФ са намером да се велика копнена маса трансформише у независне демократске нације. Заиста је тежак задатак реконструисати значајан део евроазијског пејзажа, али многи сматрају да је за то дошло време.
Форум слободних народа Русије окупио се у Шведској у децембру 2022. године на четвртом састанку Лиге слободних народа од почетка рата како би издао декларацију којом се Русија проглашава „банкротираном државом“. Декларација о независности Карелије, велике републике на северозападу Русије са преко 500.000 становника, која чини око половине руске границе са Финском, била је једна од две током исте конференције. Друга је била за независност Сибирске конфедерације , која случајно садржи већину руских ресурса фосилних горива на својој источној територији. Постојање форума служи као подсетник да тињајуће незадовољство подстакнуто широко распрострањеним етничким негодовањима може послужити као катализатор за побуну под правим околностима, као што је историја показала у Русији. Да ли ће се Русија као федерација распасти или не због таквих околности, још увек је отворено питање, али не може да настави овако како јесте. У супротном, право питање за Русију сада се врти око тога како би се могла нормализовати и постати функционално предузеће у глобалној заједници која је углавном сматра нефункционалном и претњом. То би могао бити виши циљ.
И сами етнички Руси показали су слично незадовољство Путиновим режимом. Пажња Руса је постала више усмерена на социоекономске услове, јер нова реалност захвата нацију – повећани трошкови живота, губитак уштеђевине, несташица комерцијалних производа, смањење здравствене заштите и критичан недостатак радне снаге, између осталих проблема који муче нацију. Уз то долази и недостатак самопоуздања и резигнација према потреби да се носи са менталним тешкоћама у друштву које није добро опремљено за управљање психолошким стресом. Замор од рата је уследио, а нова анкета показује да се 58% јавности противи другој мобилизацији, а 74% каже да би подржало крај рата „сутра“. Само 18% је и даље на страни режима. Избегавање регрутације постало је много већа реалност у руском друштву и у сваком случају ће угрозити будуће напоре мобилизације. Протести жена, и мајки и супруга, избили су због дужине распоређивања њихових синова и мужева, броја жртава и начина на који се осуђеницима дозвољава да буду ослобођени након само шест месеци службе на фронту. Ожалошћене мајке стварају веома лошу јавну слику на месту попут Русије, лекцију коју је научио совјетски режим Русије током рата у Авганистану 40 година раније.
Млади Руси су почели да напуштају Русију у значајном броју 2020. године, много пре Путиновог рата, разочарани не само свеприсутном корупцијом владе и друштва и политичком репресијом, већ и схватајући много веће економске и животне могућности у отворенијем друштву негде другде. Избијање рата и накнадна мобилизација дали су додатни подстицај овом тренду, тако да је до пролећа 2023. године 1,3 милиона Руса, углавном млађих од 35 година, напустило своју земљу доносећи са собом доста талента и стручности у неколико области, заједно са 30 милијарди долара капитала. Процењује се да је око 100.000 стручњака за информационе технологије (ИТ), који чине 10% технолошког сектора, сада напустило земљу током овог рата. Одлив мозгова исцрпео је будући потенцијал Русије за иновације, поред губитка радне снаге. Путинов мандат као лидера током протекле две деценије довео је до смањења научног и инжењерског особља од 25% из водећих руских института, поново са значајном ескалацијом након инвазије на Украјину. Око 50.000 научника је отишло само у претходних пет година.
Од Руса који су остали, неколико њих је изразило своје незадовољство због регрутације и објаве мобилизације отвореним насиљем. Од избијања рата у фебруару 2022. године, а посебно након прве мобилизације у септембру 2022. године, догодио се низ напада усмерених углавном на центре за регрутацију, али и на владине зграде, полицијске станице и центре за обуку, којих је до пролећа 2023. године било 138. Молотовљев коктел је био омиљено средство изражавања у 62% случајева, а други облици подметања пожара коришћени су у додатних 32%. У неким случајевима је било повезаних инцидената убода ножем и пуцњаве. До јануара 2024. године 220 напада . Плашећи се да изговори помисао на другу мобилизацију, режим је једноставно наставио са ескалацијом регрутације, континуирано регрутујући преко 30.000 људи месечно. У складу са напорима регрутације, жеља за дезертерством се удвостручила током јесени 2023. године.
Саботаже Руса који протестују против Путинове инвазије на Украјину углавном су биле усмерене на возове и железничке пруге и наставиле су се током већег дела протекле две године, а скоро 150 Руса суочило се са кривичним пријавама у том процесу. Сличне акције су у Белорусији извршили антируски герилци реагујући на учешће своје земље у помагању транспорта руских трупа преко њихове територије у Украјину. Антиратна, антипутинова руска мрежа, Роспартизан, недавно је известила о паљењу седишта руског 70.моторизованог пука у Чеченији, иако група није преузела одговорност.

Необично велики број мистериозних пожара, са и без експлозија, догодио се широм Русије у складиштима нафте и муниције, војним постројењима, рафинеријама, војним базама, зградама владиних министарстава, електранама и хемијским постројењима, складиштима, трансформаторским подстаницама, цевоводима и црквама. Такође су приписани руским партизанима, понекад помешаним са украјинским и/или другим етничким елементима, који припадају бројним групама – Националној републиканској армији (НРА), Легији слободе Русијеи Атешкој партизанској легији. Један од драматичнијих пожара захватио је огромно дистрибутивно складиште од 70.000 квадратних метара у Санкт Петербургу, проузроковавши 122 милиона долара . Сумња се усмерила на интерни спор радника који је можда изазван прекомерним војним ангажовањем складишних радника у објекту.
Међународна легија страних држављана у Украјини састоји се од више од 2.000 бораца који се боре за Украјину. То су Руси, Белоруси, Грузијци, Пољаци, Бразилци, Колумбијци, Канађани, Американци, Британци, Израелци, Турци и Нигеријци, да неки признамо. Већина регрута из Русије или, боље речено, РФ, долази са Северног Кавказа или региона са већинским муслиманским становништвом, али неки су, изразито, антипутинови етнички Руси који су извршили упаде у Русију. Формирани су у три јединице, Легију Свободе Русије, Руски добровољачки корпус и Сибирски батаљон. Руска опозициона организација, Форум Слободне Русије, коју је основао шаховски шампион Гари Каспаров, прикупила је средства за ове борбене групе. У крајњој линији, групе гледају даље од сукоба у Украјини како би подржале промену режима у Русији успостављањем много шире мреже сарадника унутар и ван земље.
Атентат аутомобилом-бомбом на Дарју Дугину, 29-годишњу ћерку истакнутог руског Путиновог савезника и ултранационалистичког политичког коментатора Александра Дугина, у августу 2022. године, организовала је НРА и извршен је у предграђу Москве. Дугина је сама била коментаторка на државној телевизији, промовишући антизападну, националистичку реторику, а истовремено је водила веб-сајт United World International, који је био део већег пропагандног подухвата под називом Пројекат Лахта, који припада руској Агенцији за интернет истраживање. Потоња је ангажовала онлајн тролове постављене да се мешају у америчке изборе покушавајући да радикализују политичке разговоре у јавности. НРА је искористила прилику преузимања одговорности за атентат на Телеграм каналу Роспартизанда објави и свој манифест у којем је Путина прогласила „узурпатором власти и ратним злочинцем... који је покренуо братоубилачки рат између словенских народа и послао руске војнике у сигурну и бесмислену смрт“.
Нема бекства од сазнања које продире у Русију да њен рат у Украјини и даље узрокује неприхватљиве борбене губитке, како у људству тако и у наоружању, и погоршава економске изгледе, док Украјина усмерава поглед ка директном осакаћивању руске нафтне и гасне индустрије како би погоршала утицај међународних санкција. Путинов недостатак пажње посвећен домаћим бригама Русије, жртвујући своје империјалне планове, сада ће постати основа за растуће јавно незадовољство које је само по себи постало вишеструки проблем. Његова неспособност да се позабави погоршањем благостања руског друштва у целини не може се превазићи фанатизмом ултранационализма и реториком мржње. Али постоје и други елементи у глобалној динамици који ће додатно повећати шансе за критичан слом у Путиновом свету. И зато, има још тога да се деси.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.