Орбан и популизам у Европи

Одмах преко границе са Естонијом, на руској територији, стоји веома видљив знак са једноставном изјавом: „Русија не познаје границе“, карактеристично руско самодовољно хвалисање које има за циљ да застраши мању нацију која је чврсто стајала уз Украјину у њеном тренутном рату са Русијом; рату којим је Русија јасно ставила до знања да не поштује границе суверених нација. То је упозорење свакој нацији у њеној близини – балтичким државама, Финској, Пољској, Словачкој, Мађарској, Румунији, Молдавији, Казахстану, Азербејџану, Јерменији, Грузији.

Нације у близини Русије где би сукоби могли настати као резултат њених империјалистичких тежњи. Аутор слике: Питер Хермес Фуријан

Растућа забринутост обузела је и Европу изнутра у облику десничарског популистичког расположења израженог, посебно у неким источноевропским земљама. Пример је Мађарска, чланица Северноатлантског савеза (НАТО) и Европске уније (ЕУ), где је нелиберална владавина уступила место де факто ауторитарној владавини и прешла у пропутиновски табор. Упркос томе што је искусила разарања прошлих агресија суседних ауторитарних режима, посебно нацистичке Немачке и Совјетске Русије, владајући политички режим Мађарске изабрао је да следи пут којим своју нацију још више усклађује са криминалним режимом који поново угрожава добробит континента. Чини се да човечанство заиста није способно да научи будуће генерације о штети коју наноси ауторитарно вођство, бирајући да се понаша по сопственим правилима, а не по правилима преовлађујуће мудрости у управљању. То подсећа на превише уобичајену рефрен: „Није требало да дође до овога... а ми смо дозволили да се то деси.“

Десничарска популистичка идеологија, поред свог социјалног и фискалног конзервативизма, поистовећује се са неонационализмом. Она тежи рестриктивним имиграционим политикама и користи аутохтоне верске и културне призвуке како би ојачала своју популистичку платформу која често промовише претерано ревносну потребу за расном чистотом. Покрет стиче наклоност кроз реторику против естаблишмента, произведене антиелитистичке осећаје и противљење спољним утицајима. Екстремистичко крило користи јавне дезинформације како би подржало своју агенду и субверзију демократске владе са циљем стварања неповерења у њене институције. Опасност настаје када покрет добије моћ владе и трансформише се у ауторитарни режим, чинећи то или од самог почетка као одговор на произведену претњу, као што је био случај са паљењем Рајхстага 1933. године у нацистичкој Немачкој, или методично као у нелибералној демократији која постепено поткопава успостављене институције намењене ублажавању неправилне употребе такве моћи.

Методе су познате. Јавне вести и мишљења су ограничени на државне медије и поуздане медије, јавне или приватне, посвећене подржавању владине пропаганде. Судство је подређено именовањем партијских лојалиста. Владина законодавна власт је ослабљена ограничавањем броја места, док се преостала места попуњавају члановима владајуће странке кроз изборне злоупотребе. Државна безбедносна организација је реконфигурисана и претворена у инструмент који служи потребама владине извршне власти, а не у агенцију посвећену јавном и националном благостању. Коначно, врховна власт је дата високо централизованој владиној извршној власти кроз уставну реформу, чиме се успоставља правна атрибуција.

Мађарски Виктор Орбан је интригантан пример политичке трансформације када околности приморавају на промене платформе како би боље одговарале нечијем успону на власт. Управо је воља за моћи та која пречесто надјачава жељу за служењем, замењујући је жељом да се служи другима. Када та моћ постане апсолутна, она брзо почиње да еродира темеље правилног управљања и, са њим, благостање друштва. Историја 20.века нам пружа неколико примера који то илуструју, од Мусолинија, Стаљина, Тоџа и Хитлера до Мао Цедунга, Пол Пота, Идија Амина и сада Владимира Путина у овом новом миленијуму.

Орбан се појавио на политичкој сцени 1989. године као члан Фидеса („Савеза младих демократа“), антикомунистичке либералне студентске организације, када је земља још увек била под совјетским јармом као нација Варшавског пакта. Пркосни говор у којем се позивало на напуштање земље совјетским трупама у знак позива на веће самоопредељење довео је Орбана у јавност. Године 1992. постао је потпредседник Либералне интернационале, глобалне организације либералних политичких партија основане 1947. године. Године 1993. постао је председник Фидеса, а касније је био председник Одбора за европске интеграције од 1994. до 1998. године. Орбан је у то време био усмерен на ближе повезивање са Западом, настојећи да се удаљи од репресивне руске сфере утицаја. Године 1996. постао је председник Мађарског националног комитета Нове атлантске иницијативе (НАИ), организације са седиштем у оквиру Америчког института за предузетништво и посвећене јачању демократија које се протежу преко Атлантика.

Парламентарни избори 1994. године у постсовјетској Мађарској показали су се као прекретница за Орбанову Демократску странку када је завршила на трећем месту и када се Мађарска социјалистичка партија (Magyar Szocialista Part; MSZP), бивши комунистички ентитет под Ђулом Хорном, вратила на власт. Резултат је подстакао Орбана и Фидес да усвоје центристичкију десничарску конзервативну платформу. Неповерење у Хорнову социјалистичку владу због непопуларних фискалних и пензионих реформи донело је успех Фидесу на изборима 1998. године. Освојивши само 148 од 386 места у Народној скупштини, Фидес се ујединио са Независном странком малих пољопривредника која је освојила 48 места и Мађарским демократским форумом са 17 места како би формирали већинску коалициону владу.

Административне промене су уследиле под Орбановим вођством у одсуству било каквог стварног страначког договора, што је резултирало смањењем броја седница које је могла да одржи Народна скупштина, законодавно тело земље. Ово се догодило упркос оптужбама да ће тај потез смањити законодавну ефикасност парламента и његов надзор над владиним акцијама. Поред тога,

Орбан је учврстио већу моћ унутар канцеларије премијера и покушао да замени парламентарну процедуру која захтева двотрећинску већину гласова процедуром која захтева просту већину. Потоњу је поништио Уставни суд. Убрзо је бирократија постала политизована са већом централизацијом контроле и именовањем партијских лојалиста на кључне административне позиције. Први знаци Орбанових намера у влади и његове склоности ка извршној власти већ су се појављивали на прелазу миленијума.

Мађарска се 1999. године, заједно са Пољском и Чешком, придружила НАТО-у. Године 2000, Фидес се разишао са Либералном интернационалом и придружио се Европској народној партији (ЕПП), транснационалној политичкој странци десног центра основаној 1976. године, која је до 1999. године постала највећа странка у Европском парламенту. У међувремену, унутар владе коју је предводио Фидес одвијали су се мањи скандали који су укључивали шеме подмићивања везане за војни уговор и сумњиве пословне праксе, што је довело до распада владајуће коалиције. Орбанова влада је такође оптужена да је користила контролу над Националним одбором за радио и телевизију како би унапредила своју политичку агенду и малтретирала независне емитере. До избора 2002. године, коалицију коју је предводио Фидес претекао је МСРП, који је у то време још увек имао довољан утицај на медије. МСРП ће задржати коалициону владавину и на наредним изборима 2006. године.

Национални референдум из 2003. године, током администрације коју је предводила MSZP, гласао је за придруживање ЕУ. Мађарска је добила пријем у ЕУ следеће године, коначно завршивши своју интеграцију у европску заједницу, како економски тако и војно. Такође 2003. године, Фидес се удружио са десничарском, конзервативном Хришћанско-демократском странком (Kereszténydemokrata Néppárt; KDNP) и постао Фидес-KDNP како би боље одговарао својој ревидираној страначкој платформи. На изборима за Европски парламент 2004. године, Фидес-KDNP је заправо освојио 47,4% гласова , а 12 његових кандидата је изабрано за чланове Европског парламента (MEP), што је знак његове отпорности која је и даље унутар Мађарске.

На предизборном билборду Фидес-КДНП пише: „За рат. Левица би нас увукла у рат.“ Орбанова порука тврди да би опозиција у Мађарској довела нацију у сукоб са Русијом заузимањем става уз ЕУ и НАТО у подршци Украјини. Са сопственим режимом уплетеним у корупцију и у сукобу са Западом због рата, Орбан је угрозио изгледе за будуће финансирање од стране ЕУ, истовремено повећавајући енергетску зависност од Русије, нације која се није добро припремила да пружи финансијску помоћ Мађарској. Будимпешта, Мађарска (јул 2023). Фотографија: Ракетир

Пресудни геополитички тренутак на европском пејзажу догодио се када је Декларација са самита НАТО-а у Букурешту 2008. године објавила да ће и Грузија и Украјина бити разматране за чланство, што је узнемирило Владимира Путина и подстакло Русију да исте године нападне Грузију. Руско-грузијски рат је избио када је Русија отворила директне односе са сепаратистичким руководством у самопроглашеним независним републикама Абхазији и Јужној Осетији унутар Грузије, које међународна заједница није признала као такве. Орбан је осудио руску агресију, иако се убрзо након тога његов став према Русији и Истоку значајно променио, остављајући многе да разјасне мистерију која стоји иза трансформације.

Глобална финансијска криза из 2008. године, која је настала у Сједињеним Државама (САД), променила је геополитички пејзаж, стварајући сумње у финансијску стабилност Запада и навела неке попут Орбана да се окрену ка Истоку, а посебно Русији. У то време, Орбанов економски саветник, Ђерђ Матолчи, наводно га је убедио да ће глобална финансијска криза из 2008. године довести до померања светске економије са Запада на Исток. Пре кризе из 2008. године, руски бруто домаћи производ (БДП) је порастао за 6,4% у 2006. години, а затим је 2007. године достигао највећи процентуални раст од 8,1% од пада Совјетског Савеза 1991. године, а затим је порастао за још 5,2% у 2008. години.

Орбан је изгледао посебно очаран Путиновом контролом над пословном елитом своје земље. Крајем 2009. године, непосредно пре предстојећих парламентарних избора у Мађарској, путовао је у Русију и Кину како би се састао са Путином, односно Ђинпингом, и обојица су га топло дочекали иако је у то време био само лидер опозиције.

У овом тренутку је неопходан корак уназад како бисмо обратили пажњу на инцидент који се догодио 1994. године у постсовјетској Мађарској, када је Фидес тежио већем значају на политичкој сцени. Овај догађај је можда био почетак низа догађаја који ће имати утицаја на Орбанов став према Русији 2008. године. Познати руски мафијаш и политички утицајни човек, Симеон Могилевич, организовао је испоруку велике количине готовине оперативцу у Будимпешти. Посредник одговоран за трансфер био је члан Могилевичеве мреже и сам осумњичени трговац оружјем и дрогом, Дитмар Клодо. Видео снимак испоруке готовине у руке Виктора Орбана снимљен је непознато у затвореном простору и предат је Могилевичу на чување. Као што је типично у таквим круговима, оваква врста поседа би се сматрала корисном уколико би власнику била потребна као полуга да се извуче из још увек непознате несигурне ситуације.

Дакле, управо се 2008. године указала управо таква прилика када се Могилевич нашао у озбиљној правној опасности због оптужбе за утају пореза у Русији. У замену за слободу, наводно је предао компромитујуће видео снимке руској Федералној служби безбедности (ФСБ) и самим тим их предао Путину. Упркос детаљима који су наведени, инцидент тек треба да буде потврђен тренутно недоступним архивским доказима унутар ФСБ-а. У супротном, на Западу је доступна изјава коју је потписао Клодо , којом се потврђује предаја готовине

Релевантност таквих информација које имплицирају Орбана у трансакциони аранжман са руском мафијом изгледа као можда само једна од бројних рањивости које су наводно документовале руске обавештајне службе, а које су на располагању Путину. Чини се да друге могу разоткрити Орбана и његовог таста, Иштвана Леваија, као доушнике мађарске државне безбедности када је Мађарска била под совјетским утицајем. Све у свему, постојање таквих компромитујућих обавештајних података у Путиновим рукама представља проблем за Орбана када се узме у обзир савез његовог режима са Русијом који се догодио донекле нагло 2008-2009. Низ догађаја треба посматрати у пуном контексту других значајних догађаја који су се у то време мењали и који су могли утицати на померање ка истоку.

Мађарска јавност је, до избора 2010. године, била уморна од владајуће владе коју је предводила Народна партија за социјални рад (MSZP) и њеног премијера Ференца Ђурчања, који је поднео оставку 2009. године усред скандала око лошег управљања националном економијом. Орбанова партија Фидес-КДНП вратила се на власт, сада освајајући уставну већину у парламенту. Његова „кампања мржње“ из 2010. године, како је названа, имала је мало везе са политичком агендом, већ је била обележена ксенофобичном реториком везаном за имигранте, расистичким увредама, хомофобичним слоганима и позивима на поновно увођење смртне казне, карактеристикама које су узбуркале јавно расположење. Од почетка свог режима, Орбан је избегавао економске политике ЕУ и усвојио ставове које су фаворизовали мађарски националистички кругови који су дуго негодовали Европи због спровођења Тријанонског споразума из 1920. године којим су окончана непријатељства између Мађарске и савезника након Првог светског рата.

Споразум је значајно смањио предратну територију Мађарске, уступајући Словачку и Рутенију Чехословачкој, Хрватску новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која ће касније постати Југославија 1929. године, а Трансилванију Румунији, стварајући иредентистичко расположење међу многим националистима.

Политичка мапа Мађарске, са ознакама њених националних граница са суседним државама, важним градовима са главним градом, Будимпештом, и рекама и језерима. Мађарска је остала земља без излаза на море још од Тријанонског споразума (1920). Аутор слике: Петер Хермес Фуријан

Управо током овог другог мандата, Орбан је објавио своје намере не само да одустане од примене западне економске идеологије, већ и да опонаша и унапреди везе са Русијом, Турском и Кином. Нови економски план подразумевао је смањење буџетског дефицита кроз опорезивање и реструктурирани пензиони план. Уведен је банкарски порез на укупну имовину и спроведена је значајна национализација банкарског сектора како би се смањила зависност од страних банака. Међутим, такве државне банке у политички доминираној влади имале су вероватноћу да усмере кредитирање оним ентитетима које режим фаворизује. Слично томе, стратешка имовина попут нафте почела би да се национализује , а затим усмерава ка преферираним приватним ентитетима. Национални монополи су успостављени у неким секторима, поткопавајући конкуренцију, као што је то случај са стварањем нове мреже продавница дувана која би омогућила породичне пословне могућности. Као што се и могло очекивати, лојалисти странке Фидес-КДНП су преференцијално добијали концесије за дуван , а они са везама са опозицијом су изричито искључени из разматрања. Уведена је „Шема финансирања за раст“ (FGS) која обезбеђује владине кредите за ублажавање нагомиланог дужничког терета малих предузећа изазваног рецесијом 2008. године.

Економски раст је уследио са повећањем БДП-а од 3,5% до првог квартала 2014. године, уз значајно смањење буџетског дефицита испод 3% БДП-а до 2013. године, што је најнижи ниво у посткомунистичкој историји Мађарске. Још једна изборна победа 2014. године пружила је Орбану додатни политички мандат да настави са својом економском политиком, проширујући свој систем за управљање дуговима како би укључио делимично преузимање кредитног ризика од стране централне банке и обезбедио помоћ у отплати дуга рањивим домаћинствима. Програми јавних радова створили су могућности запошљавања за мање образоване раднике.

Даље окретање ка Русији постало је очигледно кроз значајно стратешко партнерство за проширење нуклеарног постројења, уз кредит који је Русија одобрила у износу од 13,9 милијарди долара, што је износило 12% БДП-а Мађарске. Електрана са своја четири реактора би требало да обезбеди 40% мађарских потреба за електричном енергијом. Споразум са Русијом из 2022. године, под сличним условима, односи се на изградњу два нова реактора у Мађарској. Испорука природног гаса из Русије у југоисточну Европу, укључујући Мађарску, долази преко новоизграђеног гасовода Турски ток који заобилази Украјину, ускраћујући јој транзитне накнаде које су се раније наплаћивале пролазом преко претходно оперативног гасовода. Забрињавајуће за Мађарску сада је ослањање на Русију за своје енергетске потребе, како кроз испоруку фосилног горива, тако и кроз технолошку подршку за своју нуклеарну индустрију.

Са својом новоуспостављеном и дуготрајном законодавном моћи над наредним изборним циклусима и успесима на изборима 2014, 2018. и 2022. године, Орбан је изменио устав земље у своју корист и значајно смањио број парламентарних места како би осигурао задржавање електоралне већине своје странке, слично као што су биле сличне намере у Путиновој Русији. Антисемитизам се увукао у текућу политичку реторику, заједно са Орбановим противљењем западноевропској лезбејској, геј, бисексуалној, трансродној и квир (ЛГБТК) „пропаганди“ и ксенофобичним ставовима према имигрантима. Такође је себи заслужио приписивање „предатора слободе штампе“ због свог репресивног става према независним медијима, изградивши државно медијско царство које реагује на „истину“ како је тумачи странка. Контрола над 80% мађарских медија је у рукама владајуће странке, док су други приватни медијски извори потпуно ућуткани. Ширење било каквих „лажних“ информација је криминализовано, а независни новинари су прислушкивани и узнемиравани.

Поред Орбановог противљења пружању помоћи Украјини, његовог одбијања да се придржава санкција ЕУ према Русији и отворене подршке Путиновом оправдању за илегалну инвазију на суверену државу, он је учествовао у текућем европском проблему миграната промовишући проток илегалних миграната из Мађарске на суседне територије Украјине и Србије. Стварање граничних криза олакшавањем масовне миграције људи из зона захваћених сукобима ка Европи и САД једна је од Путинових омиљенијих шема хибридног ратовања, чији је циљ дестабилизација нација стварањем друштвеног раздора. Такав је био случај када је његова друга регионална марионета, белоруски председник Александар Лукашенко, покушао да присилно пропусти муслиманске мигранте на граници Белорусије и Пољске 2021. године, уочи инвазије на Украјину.

Даље забрињава могућност излагања поверљивој преписци ЕУ и НАТО-а руским обавештајним службама када се она стави у руке путинисте попут Орбана. Орбанов режим је 2013. године почео да дозвољава странцима да купују „обвезнице за боравак“ за 300.000 евра. Оне су, заузврат, давале могућност да купе једну од мађарских „златних виза“ за додатних 60.000 евра како би добили улазак у Шенгенску зону ЕУ. Програм би наводно омогућио агентима руске Спољне обавештајне службе да се представљају као страна земља како би добили улазак у ЕУ. Програм је ступио на снагу 2013. године и завршио се четири године касније тек након приговора ЕУ, али не пре него што су компаније блиско повезане са Орбановом странком Фидес зарадиле око 41 милион евра. Будимпешта, иначе, изгледа да је постала регионално логистичко средиште за руске обавештајне службе, а мађарска национална безбедносна агенција, наизглед, није претерано забринута због доказа о руском хаковању сопственог Министарства спољних послова од 2012. године.

Шта рећи о томе где се Мађарска налази након 13 узастопних година ауторитарне владавине под Орбановим режимом? Према Транспаренси интернешенел, Мађарска се сада сматра оном са најгорим резултатом корупције у ЕУ. Није изненађујуће да је Русија, позната по одсуству одговорности владе, рангирана и даље знатно горе од Мађарске, са једним од најнижих резултата у Источној Европи. Орбанове уставне промене из 2011. године централизовале су извршну власт, ослабиле Уставни суд смањујући његов ауторитет над извршном влашћу владе, ограничиле грађанске слободе, ограничиле слободу говора и, посебно, потиснуле независну штампу.

Застрашујући пример ауторитарног вођства постао је очигледан лошим управљањем пандемијом COVID-19 када је, након што је прво игнорисао проблем, Орбанова склоност ка недостатку транспарентности омогућила да поткопа правилан процес праћења ширења болести. Тиме је ометао способност процене ефикасности здравствених регулаторних захтева и капацитета здравствених ресурса потребних за решавање растуће кризе. Затим је успео да профитира из ситуације регрутовавши дугогодишњег пријатеља и бившег монтажера гасних и водоводних цеви, Лоринца Месароша, као трећу страну, да преузме задужење за наручивање респиратора, комплета за тестирање и машина за израду маски из Кине, што би подржало напоре у борби против пандемије. Странка Фидес је пријавила трошкове за ове потрепштине од 210 милиона форинти (684.000 америчких долара), док су суседне земље успеле да плате само еквивалент од 21 милион форинти, купујући од истог извора. Ово се догодило у контексту тога што је ЕУ пружила значајна средства Мађарској као подршку њеној економији током пандемије и неопходне куповине које су биле подразумеване за борбу против ње.

Да би проблем био још гори, тестирање на COVID је било обавезно да се врши само када су клинички знаци већ били неоспорни, што је спречило праву процену стварног броја заражених и наставак ширења болести. Док је Центар за контролу болести (CDC) проценио да ће умрети само 0,5% до 1% заражених, последица тога што су Мађарска сада пријавила бројке указивале на то да 5% до 50% заражених умире. Када је пандемија изгледала већа претња него што се сматрало, Орбанов парламент, којим контролише Фидес, гласао је за усвајање закона којим се ствара ванредно стање , што му омогућава да влада декретима. Баш као што је био случај са Путином, пандемија је виђена као лак пут за даље учвршћивање власти. Ово је Орбану дало овлашћење да суспендује парламент ако сматра да је то потребно и да затвори свакога ко шири информације које режим сматра лажним. Штавише, то је Орбану пружило прилику да спроведе ограничења азила, да се меша у независне медије, дискриминише ЛГБТ+ заједницу и поткопа права жена. Нови закон је усвојен 2,5 месеца касније, окончавајући ванредно стање, али је и омогућио влади да поново уведе власт декретом кад год прогласи ванредно стање у јавном здравству. Нејасноћа закона је природно повећала могућност прекорачења и злоупотребе моћи владе.           

Како је број случајева COVID-19 порастао, што се и очекивало у одсуству адекватног праћења пандемије, Орбан је затворио границе Мађарске у септембру 2020. године, наводећи страну контаминацију као узрок, уместо да призна сопствено лоше управљање ситуацијом. Тиме је угушио туристичку индустрију која је посебно користила Будимпешти, без икаквог разлога осим да можда казни њеног градоначелника, Гергеља Карачоња. Карачоњ је 2019. године неочекивано победио актуелног политичара Фидеса у трци за градоначелника, превазилазећи методе које је Фидес уобичајено користио како би осигурао свој континуирани утицај на главни град. Затварање границе је такође послужило Орбановој жељи да још једном ограничи азил за странце у Мађарској, поново заобилазећи владавину права коју је успоставила ЕУ.

Орбанов план за повећање владине контроле над економијом укључивао је значајну национализацију банкарског сектора, што је подигло ризик од политички утицајних пракси кредитирања у корист владајуће странке. Такви аранжмани обично занемарују одговарајуће регулаторне процедуре, што доводи до отворене и уобичајене корупције. ЕУ је уложила значајна средства у оживљавање посрнулих економија источноевропских земаља како би створила самоодржива предузећа способна да се такмиче регионално и глобално. Нажалост, овај напор је отворио могућности корумпираном режиму попут Орбановог да преусмери новац на побољшање сопствене ситуације и ситуације својих појединачних чланова и лојалиста, уместо да омогући значајан континуирани раст унутар нације. Такав је био случај у Орбановој Мађарској где је скоро 70% раста БДП-а потицало из фондова ЕУ.

Режим је посебно користио инфраструктурне пројекте, надувајући цене материјала и плата радника како би преварио ЕУ за 30% до 40% примљеног новца. Поново се име Лоринца Месароша, блиског пријатеља Орбана, појављује као срећни корисник. Бивши монтажер цеви се преобразио у власника грађевинске компаније и дошао у посед права на 486 милијарди форинти (2,43 милијарде америчких долара) јавних уговора између 2010. и 2017. године, од којих је 83% дошло из ЕУ.

Значајна година у Месарошевој срећи била је 2018. када је додељено уговора вредних преко 245 милијарди форинти (906 милиона америчких долара), од чега је више од 90% финансирано из средстава ЕУ. Да бисмо ово ставили у перспективу, очекивало би се да већи и много искуснији извођачи радова у Западној Европи зараде еквивалент од 300 милиона форинти са истим могућностима. Са платом од 30 милијарди форинти (84 милиона америчких долара) годишње током једне деценије, Месарош је постао један од два најбогатија човека у Мађарској. Компанија у власништву његовог потомства такође је добијала уговоре за пројекте јавне инфраструктуре, један без тендера од фудбалске фондације на чијем је челу сам Месарош. Иначе, компанија је имала изузетан, неки би рекли неприродан, успех у освајању јавних тендера високе вредности, остварујући дневну добит од преко 3.000 евра.

Орбанов зет, Иштван Тиборч, сувласник компаније специјализоване за технологију уличне расвете (Elios Innovativ Zrt), био је 2016. године под истрагом Европске канцеларије за борбу против превара (OLAF) због низа неправилности и „сукоба интереса“ у уговорима за 35 пројеката јавне расвете које је финансирала ЕУ. Неколико ових пројеката додељених између 2011. и 2015. године имало је само једног понуђача, а понуде су изгледале као да су биле припремљене на начин који је омогућио компанији да победи. ЕУ је наставила истрагу након што је сама Мађарска одустала од истраге упркос извештају OLAF-а који је дао снажне доказе о „преварним неправилностима“ у вези са злоупотребом средстава ЕУ.

На предизборном билборду Фидес-КДНП пише „Очувајмо мир и безбедност Мађарске“, што је можда покушај да се тврди да Орбан, прелазећи ограду између ЕУ и Русије, жели да одржи равнотежу између Запада и Истока, уместо да се расправља о томе шта је добро, а шта лоше. Будимпешта, Мађарска (март 2022). Фотографија: Ракетир

Нико није достојнији универзалне осуде, а још више кривичног гоњења, од Владимира Путина. Неколико чланова његовог режима, укључујући руску војску, стварне прекршиоце ратних конвенција и починиоце злочина у Украјини и Сирији, заслужују сличну казну какву је спровео Међународни војни трибунал на Нирнбершким суђењима 1945-1946. Поред Русије, оне нације које су сада такође под де факто ауторитарним вођством, а које су се удружиле у подршку Путиновом подухвату, доказују да су сличне по начину на који се понашају на домаћем плану и својим деловањем геополитички. Подједнако је значајна привлачност неких популистичких покрета на другим местима, укључујући САД, Канаду и Европу, који су се заљубили у атрибуте ауторитарне владавине. Њихови аргументи стварају илузију да свемоћна централна извршна власт има већу способност да пружи решења за заједничке друштвене проблеме са већом и непосреднијом ефикасношћу. Нешто од овога може бити тачно, али свакако не све, и пут напред ретко на крају слути на добро за то друштво и његову нацију.

Деца нацистичке Немачке демонстрирају поздрав „Зиг Хајл“ као израз „глајхшалтунга“ у којем су сви облици друштва, кроз своје институције, обавезни да се прилагоде нацистичкој идеологији коју диктира њена пропаганда. Фотографија: meunierd

Пад бољшевичке Русије у своју искривљену верзију комунистичке владавине 1920-их и 1930-их подлегао је стаљинистичкој диктатури и није се много боље снашао ни под совјетском влашћу након тога, све до неизбежног распада Совјетског Савеза 1991. године. Заљубљеност у комунизам постала је очигледна не само у Кини већ и широм Запада, укључујући САД, где је Волтер Дјуранти из Њујорк тајмса извештавао о Стаљиновој причи о успеху док је совјетска Украјина претрпела глад 1932-1933. године која је убила милионе људи за време његовог владавине. И тако се чинило са италијанским Бенитом Мусолинијем и његовим фашистичким следбеницима 1920-их и 1930-их, када је он у почетку донео промене које су изгледа пружиле оно што је популистичко расположење обећало. Италија ће се наћи у ситуацији да се сврстава уз нацистичку Немачку и закорачи у понор Другог светског рата. Његова одмазда дошла је јавним погубљењем Мусолинија 1945. године. Двадесете и тридесете године 20. века затекле су Немачку у вртлогу националистичког популистичког покрета који је износио друштвене проблеме за које се чинило да има спремно решење у Хитлеровој нацистичкој доктрини. На сличан начин, нацистичка идеологија је покренула покрете у САД и Британији, дајући подстицај идеји да ауторитарни идеали обећавају боље исходе од онога што је дотична нација у свом тренутном стању пружала.

Сто година је прошло од настанка горепоменутих злосрећних политичких покрета, и стигли смо до још једног рата у Европи који је починио још један руски ауторитарни владар који је, случајно, производ претходне совјетске злоћудности. Реторика испуњена мржњом, корупција, дезинформације, издаја, ратоборност и смрт прате ове режиме који се предуго држе на власти, довољно да обуздају обећање бољег живота за генерације које долазе. Жеља Виктора Орбана да игра на Западу, а да се придружи Истоку, је сасвим очигледна и примораће његову нацију на зависност од још корумпиранијег руског режима који на крају неће марити за њену добробит.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2024. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.