Дефиниција „Танкија“: појединац на крајњој левици или крајњој десници политичког спектра који се слаже са корумпираним страним ауторитарним режимима како би промовисао њихову спољнополитичку агенду, сматрајући их супериорнијим од агенде сопствене нације. (Руски превод: „корисни идиот“)
„Размишљање о стварима је тешко; зато нека стадо изнесе суд.“ – Карл Г. Јунг.
Са тим сарказмом, креће се и глобална кампања руских дезинформација у својим различитим облицима коју шире добро финансирани медијски тролови, лоше информисани новинари, политички шмекери и академици чија пристрасност превазилази границе научних истраживања: Ту наступају танкисти. Реторика је уобичајена и понавља се, дајући осећај да, упркос својој апсурдности, што се чешће говори, већа је вероватноћа да ће бити схваћена као „истина“. Да буде јасно, Сједињене Америчке Државе (САД) и Северноатлантски савез (НАТО) нису подстакли рат у Украјини како неки научници очајнички тврде, а други желе да понове. Резиме релевантних аргумената може се наћи у овој серији есеја под насловом „Путинови планови о империји наспрам Путиновог страха од задирања НАТО-а“ (1. јул 2023). Слично томе, идеја да је Украјина била нацистичко упориште које је на неки начин угрожавало суверенитет и културну чистоту Русије одражава се на Путиново монументално искривљавање историје и склоност ка дезинформацијама као средству манипулације западним осећањима. Извесни увид у ово може се наћи у есеју под насловом „Руска дезинформација и непријатност истине – 1941. и 2022.“ (10. мај 2023.).
Протеклих 21 месец рата у Украјини донео нам је бројне слике непобитних злочина које су починиле руске трупе, а који оправдавају кривично гоњење појединачних бораца, њихових официра и руководства Кремља, међу којима је и Владимир Путин. Истина нас покреће својом непосредношћу и предвиђањем онога што тек долази, с обзиром на оно што је виђено. Стога, покушаји да се извине Путинов злочин или да се оправдају разлози за задржавање украјинске територије коју је Русија освојила треба да се схвате као погрешни и неодговорни. Сплетке оних који бирају да избегну стварност руске отворене агресије и да створе илузију да су други одговорни за извршење овог терора у Украјини представљају увреду за људски интелект. Ови ентитети не нуде решење за сукоб, већ само поруку Западу и НАТО-у, посебно, да престану и одустану, знајући да Путин нема жељу да учини исто све док његова мисија обнове царства остане непотпуна.

Значајни примери ове врсте активности су покрети на Западу под називима „Бес против ратне машине“, „Мрежа за мир и правду“ и „Мир сада! Зауставите рат, зауставите НАТО“. Ови ентитети и демонстрације регрутовали су бивше и садашње кандидате Зелене странке и конзервативне либертаријанске политичке аспиранте из САД и Канаде, као и друге искусне политичаре, ширитеље руске пропаганде на друштвеним мрежама, левичарске новинаре и друштвене активисте који се осећају обавезним да дају своје мишљење о питањима о којима, у најбољем случају, имају површно разумевање. Њихове изјаве се своде на следеће:
- Нуклеарни рат је пред нама. Из оваквог схватања произилази да свака нација са нуклеарним капацитетом може, по својој вољи, да нападне суверену нацију, осећајући се сигурно да то може учинити без потребе да одговара за прекршај. Сходно томе, ово је сада свет у коме вероватно морамо да живимо. Претња нуклеарног рата постоји овде и другде и свака нација са таквим капацитетом мора сама да одговори да ли жели да ризикује самоспаљивање уколико покрене такав први удар. Хваљење личности попут бившег руског председника Дмитрија Медведева, чеченског лидера Рамзана Кадирова и почасног председника руског Савета за спољну и унутрашњу политику Сергеја Караганова, чини се да брзо ублажавају они Руси који су обдарени мало више разума.
- Домаћи проблеми захтевају финансирање. Свиђало се то некоме или не, спољна политика мора коегзистирати са домаћим проблемима у државним пословима свих нација, посебно оних великог глобалног играча као што су САД. Када нека одметнута нација одлучи да дестабилизује регион света ради територијалног добитка, ометајући дистрибуцију хране широм света, стварајући далекосежне економске сукобе и поткопавајући демократске принципе, зар нема разлога за деловање, чак и када је једино непосредно средство војска? Оно што се сматра локалним и наизглед изолованим случајем у источној Европи је, заправо, део дуге историје руског мешања и отворених упада који су угрозили глобално благостање, посебно на штету Запада и САД. Намера је да се нанесе штета САД, њиховој економији и њиховом геополитичком положају.
Русија тренутно учествује у спровођењу паравојних акција са својом Вагнеровом плаћеничком групом у неколико афричких земаља, користећи њихове природне ресурсе док истовремено подрива њихове националне интересе. Она наставља да подржава Асадов режим у Сирији како би стекао политички утицај и успоставио војне базе на Блиском истоку , док истовремено профитира и од локалних природних ресурса. Вагнерови плаћеници предузимају сличне стратешке акције у Латинској Америци и на Карибима , са присуством у Венецуели, Никарагви и Куби, бастионима антиамеричког расположења. Могло би се, дакле, питати где САД потискују ако не Украјину, заустављајући Русију на њеном прагу, помажући европским народима да се одупру руској агресији и коначно и с правом позивајући је, као и самог Путина, на одговорност.

САД су показале да, под одговорним вођством, истовремено и ефикасно воде и значајне спољне и унутрашње послове. У садашњим околностима са Украјином, не улажу ниједну од својих снага у сукоб. У том процесу, стекле су непроцењиве информације о руској војној спремности и ефикасности мера одвраћања док настоје да изведу бруталног агресора пред лице правде.
- Преговори о миру. Покушај преговора са убицом у процесу убиства и даље је проблем овде. Путин има доказани досије бруталности, заједно са непоштовањем сопственог народа. Нема намеру да сарађује ни у каквим преговорима док не постигне свој циљ; у супротном би га приморало да призна неколико злочина који су почињени и угрозило би његов режим. Штавише, он посматра напоре крајње десничарских трампистичких републиканаца у САД који се залажу за потпуни прекид помоћи Украјини. Осим ако се под „преговорима“ не подразумева предаја свих територија под руском окупацијом од стране Украјине, неће бити решења. Такав резултат би озбиљно угрозио украјинску економију и угрозио њен опстанак. Штавише, сукоб би се наставио након погодног времена како би се завршио почетни циљ рата и извршила инвазија на остатак украјинске територије. Након тога, све очи би биле упрте у Молдавију на југу, где је њена североисточна територија Придњестровље већ била под утицајем проруске фракције и где постоји мало руско војно присуство. Шта је онда са балтичким земљама?
- НАТО би требало распустити. Стварно? Говоримо о мултинационалном одбрамбеном савезу у који је велика већина европских земаља, а недавно и оне из источне Европе, сада ушла првенствено ради безбедности против једне нације, Русије, која има дугу историју ратоборности према својим суседима. Ове захтеве није ни тражио нити присиљавао НАТО, већ су слободно предузети, као што је то било њихово право према Хелсиншким споразумима из 1975. године. Једнострано разоружање у таквим размерама, како се сугерише, изложило би Европу претњи ауторитаризма у степену какав није доживљен од Другог светског рата. Реторика је више бесмислена фраза која би могла да се допадне онима који су изгубили нит историје и верују да њихова будућност може бити везана за људе попут Путина. То су врхунски тенкови.
„Један од необичних грехова 20.века који смо развили до веома високог нивоа јесте грех лаковерности. Речено је да када људи престану да верују у Бога, не верују ни у шта. Истина је много гора: верују у све.“ – Малколм Магериџ.
Ово мишљење је већ било потврђено средином 20.века када је нацистичка пропагандна машинерија почела са радом и еволуирала у данашњу индустрију друштвених медија. Ова индустрија углавном није успела да обузда раширене дезинформације са својим порицањем очигледне истине и прилично намерном поруком мржње према „другом“.
Путин је искористио употребу дезинформација и инхерентне друштвене поделе на Западу како би скренуо пажњу са својих стварних намера у Украјини, посебно у САД где је добио похвале међу медијским познатима, америчким евангелистима и републиканским политичарима. Репрезентативна демократија је у питању , јер је Путин не види само као претњу на сопственим границама већ и глобално. Њено демонтирање у САД, упоришту демократије, показало би свету да се она, а не ауторитаризам, може деградирати и уништити.
Танкији су преузели његове теме, неки намерно, други можда више вођени својим предрасудама. Друштвене мреже су, заузврат, омогућиле каналисање великог обима брзог, понављајућег и континуираног садржаја без посвећености стварности или доследности. Тиме се убрзава тенденција појединаца да се категоришу унутар одређених група, да граде део свог идентитета чланством у њима, чак и да траже оправдање за њих изван ограничења разума, као што теорија друштвеног идентитета . Затим се наставља са постављањем баријера против других група и онемогућавањем адекватног дискурса у том процесу. Са овим долази лудило које понекад обузима друштво, а посебно одређене институције.

Док је већина у Представничком дому САД недавно гласала за континуирану подршку Украјини (311:117), 69 републиканаца је одлучило да ускрати финансирање. Више од половине је изабрано на своја места у претходна два циклуса, 2020. и 2022. године, што је довољно да се покаже разарајући утицај који је претходна републиканска администрација имала на амерички идеал и принципе на којима он почива. Већина је потицала из јужних држава, а 29% ове групе представља округе у само две државе, Тексасу (11) и Флориди (9). Њихово образложење за такво гласање одражава погрешну реторику „тенковитих“ политичара. Тешко им је да пронађу основу која би адекватно поткрепила њихове тврдње – понашање непримерено онима који обављају такву функцију. Помиривање Русије, како је недавно објавила и, како је поновила историчарка Хедер Кокс Ричардсон, подсећа нас на годишњицу Минхенског споразума од 30. септембра 1938. године, када је британски премијер Невил Чемберлен трампио мир са Адолфом Хитлером дозвољавајући немачкој анексији Судета. Потоња је била део суверене државе Чехословачке, а тај потез је само подстакао Хитлеров текући план да освоји већи део Европе мање од годину дана касније, покретањем Другог светског рата. Да ли заиста мислимо да постоји разлог да верујемо да Путин неће наставити са својим империјалистичким идејама?
Популистичко расположење се увукло у национални начин размишљања овде у САД, који доводи у питање сврху пружања помоћи Украјини у њеној одбрани од незаконите инвазије у корист обезбеђивања већег финансирања за домаће проблеме. Подсећања ради, САД су на 12.месту у свету по помоћи Украјини као проценту бруто домаћег производа (БДП) са 0,33% у периоду од 24. јануара 2022. до 31. маја 2023. године. Пет земаља које су упоредно највише допринеле (0,63% – 1,26%) су оне које су највише угрожене Русијом у њиховој непосредној близини – балтичке земље, Пољска и Словачка. Овај аргумент, наравно, избегава чињеницу да је Русија коштала и да ће наставити да кошта САД много више због претње коју ствара глобално са намером да је поткопа. Нема краја овом одливу средстава, ресурса, а понекад и америчких живота, осим ако САД не одлуче да то сада позову – да позову Русију на одговорност и то учине на тлу и водама друге земље која је изабрала да се бори за њу и да то учини сама, вољом свог народа.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
Још један добар пример, Кост! С поштовањем предлажем једну малу измену: Додавање „интелектуално лењи и неодговорни“ изразу „лоше информисани новинари“.