Национални идентитет је нешто урођено, сковано на начин довољан да људима различитог порекла, и генерацијама које следе, пружи прилику да обликују себе и своју нацију у континуирани ентитет који се држи истих принципа који су изнедрили ту нацију. Остварење таквог идентитета често се потврђује националном трагедијом и накнадном посвећеношћу да се она превазиђе окупљеном снагом народа нације. Такође се остварује континуираном посвећеношћу руководства нације да се придржава принципа који су првобитно постављени и да говори истину о тим принципима пред народом. Устав је намењен да буде опипљив подсетник нацији и њеном руководству на ову посвећеност.
За царску Русију, царску аутократију, такав формални документ није постојао неколико векова, све до 1906. године, након револуције претходне године. Чак ни тада, није се трудио да дефинише права народа нити је дао било какву представу о принципима грађанске правде. Свргавање царске власти Бољшевичком револуцијом 1917. године донело је Устав Совјетског Савеза из 1924. (Лењин), након чега је уследио Устав из 1936. (Стаљин), а затим и Устав из 1977. (Брежњев). Свака ревизија је укључивала извесно поштовање слободе говора, окупљања и вероисповести, поред одређених друштвених права и „дужности свих грађана“. Никада није било очигледно да је било које од ових права поштовано. Моћан механизам државне безбедности осигурао је да је слобода говора потиснута од самог почетка, да је неслагање кажњавано, а алтернативне политичке идеологије и странке забрањене. Строге казне за наизглед релативно мање прекршаје изричиване су уз сумњив судски надзор. Вансудска погубљења, расељавање великог броја људи у удаљене регионе и отворени геноцид унутар Совјетског Савеза били су норма за совјетско руководство које је напустило своје одговорности и није марило за добробит свог народа.
Уставна реторика се мало променила у садашњим околностима у погледу принципа утврђених или права која су дата народу Руске Федерације (РФ). Нити је руководство земље учинило много да промени перцепцију да се одлучује да се не придржава утврђених принципа проглашених у уставу. Шта би заправо руски народ требало да осећа према својој земљи и свом националном идентитету када може само да гледа на недела својих вођа и срамоту коју су себи и нацији нанели њихови злочиначки поступци?
Деветог новембра 2022. године, нешто више од седам месеци након његове илегалне инвазије на Украјину под изговором одбране Русије од претње непостојећег нацистичког режима на њеној граници, Владимир Путин се осетио обавезним да поучи Русе о томе како би требало да се осећају према себи.
У свом декрету, он обликује своју визију за Русију као преобликовање њених традиционалних вредности из прошлости – породице, цркве и земље. На површини, могло би се помислити да су то похвални основни циљеви док се не размотри контекст и стварна сврха прогласа. Русија, према Путину, мора да постави морални стандард кога би свет требало да се придржава како би се супротставио напорима Сједињених Држава (САД) и њиховом настојању да поткопају не само руску идеолошку чистоту већ и морал свих других народа. Путин појашњава овај осећај чистоте као поштовање Русије према светости живота, људским правима и слободама, њен патриотизам и њен супериорни осећај морала и хуманизма. Изјава је значајна због свог бестидног лицемерја у светлу прошлогодишње „специјалне војне операције“ у Украјини због које је Русија изазвала међународну осуду.
Путин је поново усмерио пажњу на сликање слике моралног изопачења Запада у својој најновијој стратегији за брисање својих недела из недавне прошлости. У својој нарацији, главном међу гресима западне алијансе предвођене САД, Путин сада бира да усмери пажњу на промоцију права ЛГБТ+ заједнице коју сматра претњом традиционалним породичним вредностима Русије и за коју несумњиво постоји примитивно решење. Проблем са нацизмом изгледа да је сведен на мању претњу овом новом и сврсисходнијом бригом, оном која можда додатно оправдава Путинов рат и убијање још више младих Руса или, за њега, било које друге потрошне етничке мањине коју Путин има и која се бори за своју ствар. Коначно, у Путиновој Русији, медији ће функционисати само као средство државе за очување и јачање „традиционалних вредности“ које други могу схватити као укидање истине, ширење дезинформација и промоцију пропагандне реторике. Нестаће сваки независни ауторитет унутар државе који би доводио у питање коруптивни утицај који ће таква околност подстаћи на дужи рок.

Путинов појам „руских традиционалних вредности“ своди се на себични манифест утемељен у његовој адолесцентској фантазији о царској слави, патриотском жару, мистичном спиритуализму и руској изузетности. Он покушава да створи руски идентитет у окружењу искривљене, али добро развијене перцепције сукоба са Западом, осмишљене да промовише мржњу према другима, овековечи глобални раздор и Путинов сопствени опстанак. Његова опсесија поновним увођењем прошлости у наратив о будућности Русије остаје подједнако погрешна као што је била када је започео своје председништво владавином терора у Чеченији пре више од две деценије. Ова прошлост која је толико важна за Путина је само прошлост царске Русије и руског друштвеног поретка који ју је насељавао, што значи оне који су етнички, културно, религиозно и језички повезани са историјским појмом русизма како се развијао из својих фино-словенских корена. Ово је Путинова верзија руског идентитета која је у супротности са мултиетничком разноликошћу која се углавном манифестује на југу у региону Кавказа и широм истока где су историјски гледано земље биле доминиране народима централноазијског и монголског порекла. Да ли су ови људи склони да се осећају привучено Путиновом идејом о руском јединству с обзиром на њихову историју репресије, расељавања и ускраћивања права гласа?
Путинова Русија се прикладније назива Руска Федерација (РФ), спој конститутивних република и других административних јединица, која је некада била део много већег Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) током совјетске ере, али се распала 1991. године након мање од 70 година постојања. Заменила ју је мања Заједница независних држава (ЗНД) основана Беловешким споразумом из 1991. године, у којем би РФ преузела доминантну улогу као наследник механике трговине и безбедности која је некада била обезбеђена током совјетског времена. Ово је на крају окупило 11 бивших република СССР-а у конфедеративно удружење наводно суверених нација које је укључивало РФ, Украјину, Белорусију, Молдавију, Јерменију, Азербејџан, Казахстан, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан и Киргистан. Све су биле потписнице Алма-Атинског протокола који је предвиђао заједничку трговину уређену кроз независне мултилатералне споразуме и заједничку безбедност. Украјина и Туркменистан су, међутим, одлучиле да не ратификују Повељу ЗНД и стога нису постале пуноправне чланице. Грузија се придружила ЗНД-у 1993. године, али се повукла 2008. године у време руско-грузијског рата када је Путин прекршио руски споразум у Повељи инвазијом на суверену територију Грузије. Украјина је формално напустила ЗНД 2018. године након сличних илегалних руских упада на Крим и источну Украјину 2014. године. У мају 2023. године, Молдавија је објавила жељу да се повуче у знак протеста због руске праксе енергетских уцена и претњи њеном суверенитету. Образац непоштовања територијалног суверенитета остаје у сржи Путинове немогућности да предузме смислено решавање жалби држава чланица унутар ЗНД-а и показује његову склоност ка њиховој асимилацији назад у његов империјални домен. Иако су одређене државе остале у оквиру, чини се да је углавном ствар практичности да им се омогући да воде своје послове уз извесно обећање безбедности упркос очигледној претњи.
Иако је ЗНД брзо постао углавном нефункционално предузеће, Путин га је и даље сматрао средством за утицај на своје чланице, посебно на земље централне Азије, због претње од могућих веза и потенцијалних савезништва са суседним азијским земљама на истоку и југу. Русија је злоупотребила своју привилегију „прве међу једнакима“ унутар ЗНД-а присиљавајући трговинске односе са својим партнерима из ЗНД-а који фаворизују њен извоз како би унапредила сопствену економију. Штавише, упркос Алма-Атинском протоколу, ратови Русије са Грузијом и Украјином већ су показали преосталим земљама ЗНД-а да нема намеру да се придржава свог споразума о очувању суверенитета било које нације која одлучи да се повеже са агенцијама, као што су Европска унија (ЕУ) или Северноатлантски савез (НАТО), ван своје сфере утицаја.
Стварање Конвенције ЗНД о људским правима и основним слободама виђено је као пут којим ЗНД може да осигура индивидуалну слободу изражавања и безбедност. Међутим, извештај Комитета за правна питања и људска права Европског савета из 2001. године наводи да Конвенција ЗНД „не служи никаквој легитимној сврси осим као политичка изјава или... као режим који нуди минимум заштите људских права постсовјетским државама“. Штавише, седиште Комисије ЗНД за људска права налазило се у Минску, у Белорусији, земљи којом влада диктаторски режим који је у последњих неколико година спровео чистку сопственог цивилног друштва, приморавајући на затварање независних медија и група за људска права. Путиново наслеђе кроз његово вођство представља низ кршења људских права која су само ескалирала током тренутног сукоба у Украјини.

Шта се онда може рећи о унутрашњем стању ствари у самој РФ са њеном копненом површином од 6,6 милиона квадратних миља, која се простире кроз 11 временских зона и популацијом од 144,4 милиона? До недавно је више од 60% територије РФ било проглашено ненасељеним или једноставно ненасељеним, јер није било обрадиво земљиште због пермафроста, али климатске промене ће вероватно временом променити пејзаж. Њена доминантна географска карактеристика је северно-јужни венац Уралских планина који означава источну границу Европе и који одваја Северноевропску равницу (СЕП) на западу од Сибирске равнице на истоку. Око 75% становништва РФ живи унутар СЕП-а, где се налазе највећи градови, а који такође чини око 40% целокупне копнене масе Европе.

РФ има 83 територијално-административне јединице, од којих је 21 одређена као националне републике, свака дом специфичне неруске етничке или једноставно мултиетничке претежности, и четири додатна аутономна округа који такође садрже доминантну етничку групу. Више од 190 етничких група заједно чини више од 20% становништва и распоређене су по великој површини РФ, што је чини једном од највећих мултиетничких нација на свету. Не могу све ове етничке групе полагати право на посебно територијално присуство. Од 21 републике и четири аутономна округа који то могу, да ли постоји тако нешто као руски идентитет или чак жеља да се придржавају уредбе централне владе која их обавезује да се идентификују са таквим идентитетом? Већина националних република има јасно дефинисану јединствену етничку претежност, док у неколико њих живи више етничких народа. Укупно ове републике садрже 35 етничких група, док четири генерално мања аутономна округа садрже додатних шест. Присуство ових неруских етничких територијалних разлика подвлачи природу Русије сада као федерације, а не као истински кохезивног ентитета са заједничким идентитетом и више као трансакциони аранжман између административних јурисдикција.
Приближно 80% људи који живе у европском делу Русије, западно од Уралских планина, су етнички Руси, а етничке мањине чине фински, германски и туркијски народи. Потоњи нису само распрострањени по целој РФ, већ се налазе и у гушће насељеним подручјима северног Кавказа између Црног и Каспијског мора, укључујући републике Чеченију, Дагестан, Ингушетију, Северну Осетију, Абхазију и Кабардино-Балкарију, које су све претежно муслиманске. Постоји дуга историја репресије, депортације и пресељења широм региона која датира још од царске Русије, протежући се у совјетско доба, па све до времена Путинове владавине, током које ратни злочини, посебно у његовом бруталном рату са Чеченијом.

Резултати пописа становништва Русије из 2021. године, објављени 2022. године, показали су значајан пад броја етничких мањина. Татари, највећа етничка мањина у Русији монголског порекла, показали су пад од скоро 600.000, док је број Маријаца, Чуваша и Удмурта опао за 22,6%, 25% и 30%, респективно. Русија је, према извештајима, имала највећи вишак морталитета од 37 земаља са високим приходима у 2020. години, посебно у последњем кварталу, када је пандемија COVID-19 узета у обзир. Територије које су најтеже погођене биле су оне где су етничке мањине преовладавале и где су медицинске услуге биле најмање доступне – регион северног Кавказа (Чеченија, Дагестан, Ингушетија), јужни региони Волге и Урала, као и унутар Сибирске равнице. Кршења људских права , која се манифестују кроз занемаривање од стране државе, такође су евидентна кроз проблеме као што су одсуство закона који забрањују сакаћење женских гениталија и убиства из части жена у региону северног Кавказа, којим доминирају муслимани.
Руски Устав гарантује једнакост етничких мањина без обзира на расу, језик, порекло и вероисповест, а РФ се такође обавезала да ће се придржавати међународних споразума како би омогућила очување културе, религије, језика и традиције. Па ипак, држава је тражила средства да сузбије изразе етничког идентитета који теже очувању језика и културе мањина. Широко распрострањена дискриминација, укључујући злочине из мржње, наставља се несмањеном брзином. Традиционалне земље одређених етничких мањина су одузете и експлоатисане од стране корпоративних ентитета у сврху рударства и вађења фосилних горива. Територијална самоуправна аутохтона тела су уклоњена, а активисти су репресирани и оптужени за измишљена кривична дела. Ови ставови су остали историјски непромењени од времена царске Русије и били су веома очигледни још средином 20.века у совјетској ери када је геноцид почињен над татарским становништвом током Стаљинове диктатуре.
Поред аутохтоног етничког становништва које живи у РФ, приближно 9 милиона миграната из централне Азије живи и ради у РФ, а долазе углавном из суседних јужних земаља Узбекистана, Таџикистана и Киргистана, а мање из Казахстана и Туркменистана. Они имају безвизни приступ 90 дана и обезбеђују велики део радне снаге у општинским службама, грађевинарству, транспорту, санитарним условима и кућној нези у већини већих градова. Пошто се по својим цртама лица разликују од сиромашних Руса, исмевани су због ограниченог познавања руског језика и културе, жртвени су за друштвене проблеме, мета полиције и изложени социјалној дискриминацији и расним нападима. Многи су се суочили са претњама депортацијом без икаквог разлога. Због међународних санкција и изгубљеног запослења одласком бројних западних компанија из РФ, процењује се да се око 200.000 миграната већ вратило у Централну Азију у протеклој години. Све чешће, мигранти из централне Азије су приморани да потпишу уговоре са руским Министарством одбране како би добили руско држављанство. Намера је да се оспособе за војну регрутацију у сврху подршке руским ратним напорима у Украјини.

Најновији доказ злостављања етничких мањина у РФ је несразмерна смртност неруског војног особља које је учествовало у инвазији на Украјину 2022. године. Жртве међу етничким Дагестанцима, Тувинцима, Башкирима, Бурјатима и другим неруским народима на фронту током прве године рата нису промакле пажњи. Само током 2022. године, број жртава на бојном пољу (на 100.000) етничких мањина био је два до више од шест пута већи од броја жртава етничких Руса, којих је било 33 на 100.000 међу мртвима. Поређења ради, релативно мала и удаљена Република Тува, која се граничи са Монголијом, изгубила је 172 на 100.000; суседна, нешто већа Република Бурјатија, изгубила је 162 на 100.000, Северна Осетија у региону Кавказа, која је отцепљена од Грузије током руске инвазије на ту земљу 2008. године, изгубила је 109 на 100.000; а Горно-Алтајска Република, која се граничи са Казахстаном и Монголијом, изгубила је 102 на 100.000 становника. Из перспективе становништва ових република, жртве делују још еклатантније. Попис становништва Туве из 2021. године износио је 337.000, док је за Горно-Алтај, најмање насељену републику у РФ, пријављено да има 211.000. Мањи аутономни округ Ненецки, који се граничи са Арктичким океаном западно од Уралских планина, са популацијом од само 42.000, изгубио је више од 160 својих људи у рату, док је аутономни округ Чукотска у најекстремнијем североисточном углу РФ, са популацијом од 47.000, изгубио сличан број, сваки више него двоструко већи од упоредног броја етничких Руса.

Упркос овим неслагањима, када је дошло време за даљу мобилизацију трупа за Путинову „специјалну војну операцију“, етничке мањине су поново биле прекомерно циљане за регрутовање унутар одређених република и територија. Краснојарски крај је дом велике разноликости аутохтоног становништва Сибира међу својим становништвом од 2,8 милиона. Мобилизација овде је била 4,5 пута већа него што је заправо било проглашено у првобитно датом редоследу. Мање републике Бурјатија у јужном Сибиру и Дагестан и Калмикија у региону Кавказа обезбедиле су два до три пута већи број од првобитно проглашеног за сваку од њих. Ове акције би се могле сматрати издајом државе када се посматрају из перспективе циљаних етничких заједница због њихове изборне подршке коју су дали Путину у прошлости. Протести су се појавили и на Кавказу и у Сибиру због ових недавних незгода и оних из прошлости које су довеле до нижег животног стандарда од просечног Руса.
Још један елемент руског друштва који ће неизбежно бити последица његове будућности јесте његова младост. Дошло је до сталног пада становништва, који је само погоршан у последње три године губитком два милиона људи више него што је предвиђено трендовима у стопи наталитета, смањеним животним веком и генерално растућом стопом морталитета. Велики део тренутних околности може се приписати рату, болестима и, посебно, недавној емиграцији углавном младих људи који беже од регрутације и погоршању ситуације у вези са индивидуалним слободама. Процене Московске високе школе економије указују на вероватну потребу за компензационом годишњом миграцијом од 390.000 у РФ до краја века како би се коначно стабилизовало њено становништво. Али у тренутном стању ствари, миграција у РФ је пала са око 430.000 у 2021. на 61.900 у 2022. години, у ком случају ће се пад становништва наставити осим ако се не компензује са чак 900.000 миграната годишње за следећу генерацију.
Штавише, руска омладина је мало заинтересована за рат са Украјином и не верује у атмосферу коју Путинов режим промовише у вези са украјинским екстремистима који представљају претњу Русији. Они се не занимају државним медијима за које знају да су контаминирани пропагандном реториком и дезинформацијама које се лако могу укрстити и одбацити спољним изворима. Преко 80% Руса млађих од 30 година који живе у градским условима, имају високо образовање и изложени су првенствено друштвеним мрежама, а не државној телевизији, против су рата. Млађе генерације су више забринуте због животних услова код куће, а анкете показују да 65% оних између 18 и 24 године верује да су унутрашњи послови већи приоритет од спољне политике. Многи млади верују да сукоб са Западом само ограничава њихове могућности за путовања, образовање и економску корист. Веома су свесни неправди које пролазе некажњено и органа за спровођење закона који понекад не успевају да интервенишу у ситуацијама које се тичу оних привилегованих унутар владе или оних који су јој непосредно периферни. Ауторитаризам, без обзира колико добро маскиран, није привлачна перспектива за њих.
Шта је онда са руским идентитетом, са разочарањем младих и потребом за континуираним приливом великог броја странаца који вероватно неће делити етос усађен у просечног много старијег Руса? Како је рекао Игор Кочетков, руски писац и активиста за људска права, у свести старијег Руса и садашњег режима, „То ће бити крај јер ко ће да води ратове за нас?“ Путинов одговор на ове растуће забринутости био је повећање пропагандних напора у руским школама и циљање предшколске деце како би их навео да преузму реторику која не само да оправдава незаконити рат, већ их подсећа на његову верзију тренутне руске стварности жртве и потребе да се превазиђе порив да се прихвате западне перверзије.
Монументалан задатак се налази пред седамдесетогодишњим Путином и његовом постсовјетском камарилом. Док остарели Рус тражи сигурност у пропагандној реторици државних медија, а неки Руси средњих година могу себи приуштити самодовољно, десничарско хвалисање промовисања националистичке идеологије, руска омладина, суочена са све мањом будућношћу, окренула се спољним изворима новинарске истине и могућности путем друштвених медија. Они ће разликовати пропаганду од стварности и изабрати ову другу. На њима и свима онима који долазе однекуд је да одреде руски идентитет који говори истину о њиховој ситуацији и представља се на начин који је ослобођен Путиновог лицемерја.
На крају крајева, Путинов неуспех као лидера једноставно је произашао из његове неспособности да се придржава основних хуманитарних принципа онога што мора водити нацију, као колектив, у вечност, то јест, да говори истину ономе што чини руски дух, а не да га манипулише за своје сопствене циљеве. Није језик мржње и насиља тај који ће створити руски идентитет, већ нешто сасвим друго.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
Ово је било веома пријатно штиво – доследно је доказивало Путинову неспособност да створи било какву легитимну и животно достојну будућност за грађане федерације! Одличан наслов такође!