Путинови планови за империју наспрам Путиновог страха од надирања НАТО-а

Током протекле године појавио се низ есеја о акцијама Северноатлантског савеза (НАТО) у подстицању одлуке Владимира Путина да изврши инвазију на Украјину, суверену државу, у покушају да преузме њену владу са очигледним циљем спречавања њене асимилације у оквиру НАТО-а. У суштини, постепено и намерно задирање НАТО-а у Русију било је суштина ствари. Путинов декларисани циљ, међутим, био је да денацификује и демилитаризује Украјину јер ју је видео као претњу Русији и свим етничким Русима у Украјини. Још увек нисмо видели јасан аргумент који оправдава оптужбу и накнадне акције, а који не би посрамили његов режим и Русију пред већином света.

Владимир Путин, 2022. Кредит: тодесблеи

Украјина никада није била претња Русији нити је икада изјавила да ће бити. Пре скоро три деценије, одлучила је да се одрекне целог свог нуклеарног арсенала и припадајућег оружја у замену за гаранције да ће њен суверенитет бити заштићен, како је договорено у Будимпештанском меморандуму (1994) који су потписале Русија, Сједињене Америчке Државе (САД) и Уједињено Краљевство. Исто тако, украјинска влада није прогонила етничке Русе у источној Украјини, нити је било неразумно да Украјина захтева да украјински буде њен званични национални језик. Никада није било покушаја да се руски језик или култура елиминишу из друштва, нити било које друге етничке припадности. Ово последње је било у оштрој супротности са вековним покушајем царске Русије, а потом и Совјетске Русије, да поткопају украјински језик и културу кроз процес русификације. Коначно, идеју да су Украјину преплавили нацисти и да је водио екстремистички режим оповргава чињеница да је народно гласање 2019. године подржало центристичку проевропску странку. Десничарски екстремистички елементи никада нису имали никакав утицај на владине послове у протекле три деценије независности Украјине од распада Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).
,
тврдње које оптужују НАТО за заверу ради унапређења његовог утицаја на источну Европу и угрожавања руских граница не узимају у обзир значајну историју источне Европе 20. века под руском хегемонијом. Све такве тврдње су Русију сматрале жртвом у овом питању, али су некако превиделе жељу неколико земаља у близини Русије које траже безбедносне гаранције против будућих репресивних руских режима попут оног у царској Русији из 19. века или совјетској Русији из 20. века. Аргумент овде није да се суверена Русија сматра жртвом ширења НАТО-а, већ да бројне суверене источноевропске земље, укључујући балтичке државе и сада Финску, заслужују исто разматрање. Зашто смо склони да бранимо Русију и тражимо њено смиривање, а другим земљама ускраћујемо њихову оправдану жељу за безбедношћу против земље која је покушала да их покори? Подсећања ради, НАТО одржава принцип колективне одбране и управљања кризама за своје чланице, како би одговорио на спољну агресију која се води против било које од његових чланица и како би помогао у суочавању са унутрашњим опасностима. Није ту да би водио рат из било ког другог разлога. Све што преостаје јесте да се Русија понаша на начин који захтевају њени неколико прошлих споразума о поштовању граница других земаља.

Преувеличане дезинформације у вези са обећањима датим Русији током распада и коначног краја СССР-а у вези са даљим ширењем НАТО-а у источној Европи захтевају посебну пажњу. Ствар се односи на самит 1990. године између председника Џорџа Х. В. Буша и совјетског председника Михаила Горбачова, на којем је, између осталог, разматрано поновно уједињење Немачке. Горбачов је прихватио идеју да ће поново уједињена Немачка постати део НАТО-а као свој избор. То је било у складу са принципом који је утврдила Конференција о безбедности и сарадњи у Европи, потписана у Хелсинкију 1975. године, на којој је проглашено да су нације слободне да се савезују са другима када сматрају да је то потребно. Није било разговора о даљем ширењу НАТО-а, према речима и Горбачова и његовог министра спољних послова, Едварда Шеварднадзеа, како је пренео Роберт Зелик, бивши државни подсекретар који је био присутан за столом. Оно што је заправо договорено укључивало је уверавање да НАТО неће наоружавати источну Немачку, и то није учинио. Слично томе, када су 1996. године вођени разговори о уласку бивших земаља Варшавског пакта у НАТО током Клинтонове администрације, Русија није имала примедби.

Оснивачки акт НАТО-Русија о међусобним односима, сарадњи и безбедности, потписан 1997. године, наставио је да ствара мапу пута за сарадњу, уверавајући Русију да НАТО одржава одбрамбени став који не представља директну војну претњу. На Римском самиту Савета НАТО-Русија 2002. године, сам Путин није изразио никакву забринутост у вези са проширењем НАТО-а. Двадесет година касније, Финска, са својом границом од 830 миља са Русијом, придружила се НАТО-у и једва да је изазвала реакцију Русије, осим што је министар спољних послова Сергеј Лавров поменуо: „Да видимо како се њихова територија користи у пракси у Северноатлантском савезу.“ Јасно је да је сама Украјина била права прекретница за Путина, а то се више односи на оно што је Збигњев Бжежински, бивши саветник за националну безбедност током Картерове администрације, изјавио у својој књизи („Стратешка визија: Америка и криза глобалне моћи; 2012“): „Не може се довољно нагласити да без Украјине Русија престаје да буде империја, али са Украјином поткупљеном, а затим и подређеном, Русија аутоматски постаје империја.“

Стратешка вредност Украјине за Русију и Путинова склоност да је посматра као да је остала вазална држава су оно што је водило његову агенду. Путинов режим је константно покушавао да изврши утицај на Украјину мешањем у њене политичке и владине послове до тачке која је довела до Мајданске револуције 2013-2014. До ове друге је дошло када је проруски председник Украјине, Виктор Јанукович, издао своју изборну платформу у којој је намеравао да настави са споразумом о придруживању Европској унији (ЕУ). Уместо тога, он је пристао на Путинову понуду за спасавање украјинског државног дуга и смањење цене руског гаса, супротно жељама велике већине Украјинаца. Јануковичева влада је до тада већ била препозната као репресивни режим са оптужбама за корупцију и јасним изражавањем проруских расположења. Посебно, Јануковичево порицање Холодомора, глади 1932-1933, геноцидног чина који је изазвао Стаљин у настојању да елиминише украјинске земљопоседнике који су у то време чинили велики део антисовјетске опозиције, била је увреда за становништво која такође неће бити опроштена.

Мајдан, како је револуција названа, није имао никакве везе са НАТО-ом. Штавише, ни ЕУ ни САД нису имале никакву улогу у оркестрирању или финансирању догађаја који је срушио Јануковичеву владу и натерао председника да побегне у Русију ради сигурног уточишта. Ипак, Русија је покушала да окриви посебно владу САД искривљујући вести о финансирању масовних протеста, тврдећи да је у ту сврху обезбеђено 5 милијарди долара и оптужујући тадашњу помоћницу државног секретара Викторију Нуланд да је манипулисала догађајима који су се одвијали. Горе наведена акумулирана америчка улагања у Украјину су, у ствари, извршена још 1991. године, када је Украјина први пут стекла независност. Средства су била намењена да помогну Украјини да постигне стабилну и безбедну демократску управу и да промовише грађанско учешће. Није било никакве везе са догађајима који су довели до Мајдана нити његовог извршења.

Украјина се сама кретала ка ЕУ и Западу, и то је било довољно да Путин схвати да је, упркос чињеници да Украјина, као суверена нација, има право на самоопредељење, то једноставно превише за руског демагога и империјалисту да прихвати, посебно за оног чије су идеје о империјалној Русији остале најважније. За њега, ово би оправдало његов упад на Крим 2014. године ради очувања стратешког војног присуства Русије и, убрзо након тога, упаде у источну Украјину где су сепаратистички покрет подстицале и подржавале руске паравојне снаге. Оно што би сада уследило укључивало је неискрени покушај решавања спорова у источној Украјини Минским споразумом и Путиново срамотно преправљање украјинске историје као фусноте историје велике Русије. Последично промовисање идеје да су два народа заправо једно никада се не би поклопило са украјинским националним осећањима, као што то не би учинило ни историјски. Што се тиче овог другог, акције које је Путин предузео у овом нехуманом рату са неселективним бомбардовањем цивилне инфраструктуре делују прилично супротно његовом израженом осећању.

Такође се стиче утисак да је Путин у раним годинама свог председништва био склон Западу, можда чак и његовим демократским идеалима, и да га је НАТО, својом упорношћу у придобијању земаља у своје крило, приморао да се понаша другачије. Да би се некога разуверио у ову заблуду, летимичан преглед тих година би пружио другачију перспективу о карактеру и намерама овог бившег официра Комитета за државну безбедност (КГБ). Путин се попео на чело владе Бориса Јељцина 1990-их и постао директор Федералне службе безбедности (ФСБ), која је заменила старији КГБ СССР-а. Постао је премијер током каснијих година Јељцинове владавине као председника, када су се и Јељциново здравље и политички статус погоршали. За Путина, релативно непознатог у Русији, спознаја његовог успона створила је потребу за већим признањем његових талената како би стекао наклоност народа и касније задржао председничку функцију. Прилика се указала усред очекиване транзиције која би му омогућила да то учини.

Понављајући проблем чеченске побуне унутар Руске Федерације узнемирио је регион Кавказа и, 1999. године, када су исламски побуњеници из републике прешли у суседни регион Дагестан како би подржали сепаратистички покрет и угрозили руску контролу, била је потребна одређена акција. серија бомбашких напада , од којих је најзначајнији био у две стамбене зграде у близини Москве, у којима је погинуло више од 230 људи. Два друга бомбашка напада догодила су се у удаљенијим градовима, у којима је погинуло још 81 особа. Процењује се да је у овим инцидентима повређено и око 1.000 људи. Убрзо након тога, Путин, који је у то време био директор ФСБ-а, а недавно је постављен за премијера, окривио је Чечене и заклео се на освету у изјави која је привукла пажњу становништва због њиховог језика. На Северном Кавказу је спроведена масовна ваздушна кампања. Напад на главни град Чеченије, Грозни, био је посебно познат по својој бруталности и губитку више од 8.000 цивила. Немири у Дагестану и Чеченији су на крају били угушени и успостављен је марионетски режим како би се осигурала континуирана стабилност у региону.

Пети бомбашки напад на стамбене зграде у Рјазању, југоисточно од Москве, у време претходних бомбашких напада требало је да се догоди, али се није догодио. Сумњиве активности у том подручју у то време упозориле су локалну полицију која је открила експлозив у подрумском стану и ухапсила три оперативца за које се утврдило да су агенти ФСБ-а. Експлозивни материјал је идентификован као исти онај који је коришћен у претходна четири бомбашка напада на стамбене зграде. О овом догађају су извештавали медији и појавила се сумња у вези са релевантношћу налаза у односу на претходне догађаје. До тада је Путин задржао председничку функцију на руским изборима у марту 2000. године, добивши признање за интервенцију у чеченској побуни. Основана је владина комисија да истражи случај, али до 2002. године, са чеченском побуном добро обузданом и растућим економским изгледима, учврстила се руска равнодушност. Покушаји да се ствар покрене су угушени. Ово се десило упркос неким добро медијски познатим убиствима, укључујући тровање полонијумом-210 бившег официра КГБ-а, Александра Литвињенка у Лондону, и новинарке Ане Политковске, која је пронађена упуцана у лифту. Обоје су били ангажовани у откривању истине о Путиновој умешаности у догађаје који су укључивали бомбашке нападе. Иако јаки примарни докази указују на Путинову умешаност у целу аферу, коначна пресуда још увек није донета којом би се ствар окончала.

Ови догађаји служе као подсетник на природу диктатора који настоји да оправда, кроз процес замагљивања и дезинформација, акције које спроводе његови агенти од времена када је почео да преузима власт. На крају крајева, аргументи да су НАТО и САД криви за рат који тренутно водимо имају за циљ да промовишу идеју да је Русија некако жртва напора НАТО-а да је неутралише и да немају никакву основу.

„Руска победа донеће са собом обећање сталне нестабилности у региону. Убрзаће даље одбрамбене припреме земаља дуж целе западне границе Русије, док ће истовремено ојачати њене источне везе са Кином.“ Извор: kosmozoo

Посвећујући се највећој војној кампањи у Европи од Другог светског рата и, успут, претрпевши огромне жртве, излажући сопствену нацију економској несигурности и чинећи бројне злочине који се не могу превидети, Путин нема другог избора него да настави свој рат док не дође до тачке у којој може да сачува образ пред својим народом и задржи власт. Да није било недавних догађаја који откривају неред у његовој сопственој војсци, овај други сценарио је можда био очекиван. Путин никада није био неко ко је имао било какве друге тежње за себе или за Русију осим да спроводи агенду која је имала мало везе са Западом. Он је остао иста особа током своје каријере официра КГБ-а, па све до свог председничког мандата.

Шта ће се онда десити у вези са исходом овог рата? Руска победа донеће са собом обећање континуиране нестабилности у региону. Убрзаће даље одбрамбене припреме земаља дуж целе западне границе Русије, док ће истовремено ојачати њене источне везе са Кином. Подстаћи ће слично мислеће ауторитарце у суседству да се понашају у складу са тим и убедиће друге да буду мање склони промоцији демократских вредности. То би могло да промени динамику односа јужне и централне Азије у сарадњи са Русијом и даље од Запада. Русија ће градити на свом обновљеном статусу и наставити да буде ентитет који се прогања широм света док настоји да поткопа владе рањивих земаља и искористи њихове природне ресурсе.

Запад мора да извуче закључак о вођењу преосталог дела овог рата којим се поништава руска ратоборност и војни авантуризам и у потпуности враћа територија Украјине како би се могла одредити њена будућност. НАТО се у потпуности ангажовао у овом напору да би одбранио интересе својих држава чланица у источној Европи, препознајући стварну претњу која постоји у региону, а не ону произведену коју су идентификовали руски пропагандисти и коју овековечују „корисни идиоти“ у медијима, политичари који траже релевантност као лажни стручњаци, корпоративни типови са личним интересима на уму, па чак и неки академици међу нама.

Ауторска права @Kost Elisevich, MD, PhD 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.


2 коментара на тему „Путинови планови за империју наспрам Путиновог страха од надирања НАТО-а“

Коментари су затворени.