Руска дезинформација и непријатност истине – 1941. и 2022

Префронтална област људског мозга пружа му способност просуђивања, увида, расуђивања и планирања. Потребне су јој опсежне везе са асоцијативним областима мождане коре распоређеним по целом мозгу које тумаче информације прикупљене нашим чулима на начин који се може разумети на основу прошлог искуства. Ове друге области су у великој мери довеле до величине људског мозга у његовом садашњем облику током миленијума. Међутим, оно што ствара нијансу људске интеракције и оно што ће варијабилно оркестрирати крајњи одговор на ситуационе догађаје у нашим људским пословима јесте веза коју префронтална област дели са лимбичком мрежом. Овај други ентитет, наравно, посредује у памћењу и емоцијама и тако нас подсећа на наше односе са другима, наша задовољства и невоље и обликује наше предрасуде. Овај подухват кола је основа нашег интелекта и креативности; неки би рекли да је то начин и место где Божанско улази у нас да би пружило инспирације и тежње које воде човечанство. Исто тако, то је подлога на којој су наши поступци вођени мржњом, обманом, издајом и осветом. То је основа начина на који схватамо обману и наводимо друге да чине злочине гротескно погрешним идејама о супериорности над онима које сматрамо мање вредним и рационализујемо криминално понашање кроз пропаганду која дехуманизује нашег ближњег.

Ако неко живи у друштву у којем намерно ограничавање слободног предузетништва током дужег периода даје централизованом ауторитету могућност да ствара различите перцепције стварности, да ли се ум и обмањивача и превареног мења у том процесу? Да ли се природа начина на који се понашање посредује у централном нервном систему неких појединаца заправо мења током времена? Стварање лажних наратива, искривљавање политичке стварности, индоктринација оних који су подложни одређеним предрасудама и ширење таквих активности путем друштвених медија служе сврси скретања осећања са легитимне и часне сврхе. Уместо тога, усмерава их ка постизању циљева оних малобројних који су створили искривљења и који се, на крају, коначно покажу да нису замишљени лидери. То је питање ауторитаризма јер је ретко, историјски гледано, а чини се још више у данашње време, видети вођство ове врсте које води нацију ка исходу који се сматра вредним губитака које је претрпела, срамоте коју је наследила и кривице за коју на крају мора да плати.

Тржни центар Ретровил у Кијеву, Украјина, након руског ракетног напада, март 2022. Напад је резултирао вишеструким цивилним жртвама и један је од десетина хиљада забележених руских ратних злочина.

Ово је сцена која се одвијала за Русију током њене инвазије на Украјину. Она је сведок познатих елемената онога што смо почели да сматрамо најгорим од човечанства – неселективно уништавање градова, масовна погубљења, отмица деце, расељавање милиона цивила, силовање, присилна проституција и мучење, што је недавно истакнуто дивљаштвом одсецања глава затвореницима. Гола истина која стоји иза ове руске инвазије је да је она потпуно неоправдана. Оптужбе Русије да Северноатлантски пакт (НАТО) напредује ка њеној граници, угрожавајући њену безбедност регрутујући нације у своје крило, делују посебно лажно када се узме у обзир перспектива тих нација које се налазе на тој граници. Оне су превише дуго трпеле историју угњетавања под утицајем Русије унутар сфере власти њеног комунистичког режима током 20.века . Није било потребно никакво принудно деловање од стране НАТО-а да прихвати те нације у свој домен јер је то била заштита коју су тражиле. Свака нација је имала на уму своју безбедност и није имала аспирације да поново проживи деценије репресивне управе коју је изазвао лоше осмишљен систем централизоване власти у Москви. Са обновљеном претњом ауторитарне Русије коју су показали њени поступци у Украјини, и Шведска и Финска су следиле тај пример са потпуно истим схватањима сопствене безбедности.

Идеја да је Украјина сада нација под утицајем нацистичког режима којим руководи председник јеврејског порекла и насељена растућом јеврејском популацијом која мирно живи поред Украјинаца, деловала би као сценарио за комедију да није заправо још једна тактика регрутовања осећања руског народа у другу сврху. Илузије о нацистима на граници Русије служе као подсетник на њен „Велики отаџбински рат“ који је вођен да би се ослободила од нацистичке окупације током Другог светског рата и тако постаје рефлексиван позив на акцију, ослобођен терета провере његове истинитости. Владимир Путин је помешао оживљену идеју националног империјалистичког права са дубоко укорењеним духовним осећањем руског хришћанског православља, ископан из деценија совјетске репресије, како би створио нови запаљиви вид руског шовинизма. Сада је једноставно засипати становништво невероватним сценаријима претећих нациста и покренути војну кампању како би се потврдило право место Русије у историји.

Путинов лик на транспаренту коришћеном током мирних демонстрација против Путина и руског рата у Украјини.

Иронија у свему овоме усредсређена је на руски вртлог десничарског екстремизма са његовим неонацистичким и белим супрематистичким активизмом који је очигледан већ више од деценије и који је неговао Путин. Вагнер група, паравојна плаћеничка организација, била је ангажована у служби Путиновог режима, предузимајући мисије у Африци, Јужној и Централној Америци, Сирији и највидљивије у Украјини где су учествовали у преузимању Крима 2014. године. И њој и Руском царском покрету (РИП), који је већ означен као терористичка организација, обезбеђују се објекти за обуку у Русији и средства за спровођење њихових активности кроз издашно финансирање од стране ентитета блиско повезаних са режимом.

Владимир Путин, бивши официр КГБ-а и познавалац утицаја који дезинформације могу имати на оне који су подложни таквим порукама у Русији и другде, успео је да спроведе кампању како би убедио неинформисане међу нама да су његови поступци заиста оправдани. Што се тиче саме Русије, задатак је лакши када се јавно неслагање суочава са затвором, када добро познати апарат државне безбедности ућутка сваки ентитет који се противи режиму и када се елиминише право новинарство, и када је само државним медијима дозвољено да преносе вештачку стварност коју је курирао режим. За глобалну публику ван Русије, Путин се бави наративом који искривљује историју у великој мери на начин на који преправља руску прошлост као повезану са пореклом Украјине,наравно, без помињања Украјине. То је онда основа његовог аргумента да Украјина уопште није посебан ентитет, већ је увек била само фуснота у историјском развоју саме Русије; импликација је да он сада враћа територију која је одувек била Русија.

У још једном изванредном подвигу гаслајтинга, сада осмишљеног да дискредитује Запад, Путин се вратио историји порекла Другог светског рата како би скренуо пажњу са руске сарадње са нацистичком Немачком 1939. године и њиховог координисаног напада на Пољску који је заправо покренуо рат. Уместо тога, како Путин жели да нас увери, Запад, тачније Француска и Британија, присилили су Русију на савез који је финализован пактом о ненападању Молотов-Рибентроп. За Путина, све је то имало везе са одлуком Британије и Француске да избегну савез са Стаљиновом Русијом како би створили коалицију против Немачке. У ствари, њихово оклевање је више имало везе са Стаљиновим претходно изреченим намерама да поткопа капиталистичке владе Европе и идентификује негативне елементе у сопственом режиму како би уништио оне који би покушали да зауставе ширење комунизма. Стаљиновим речима, „Немилосрдно ћемо истребити свакога ко делом или мислима угрожава јединство социјалистичке државе“. Путин није много детаљније објаснио природу руског „пакта о ненападању“ потписаног са Немачком, тачније зашто је то захтевало руску инвазију на Пољску са истока; зашто се осећала обавезном да изврши масакр 22.000 пољских војних официра, владиних званичника, политичара, академика и свештенства у Катинској шуми; зашто је окупирала балтичке државе; и зашто је одлучила да нападне Финску. Потоњи фијаско довео је до избацивања Совјетског Савеза из Друштва народа, преседан који би Уједињене нације (УН) могле узети у обзир за тренутну руску издају Повеље УН инвазијом на Украјину. На крају, није било у питању то да су Британија и Француска оставиле Русију на хладном, већ је то било Стаљиново уверење да би било најбоље за Русију и за комунистичку ствар да капиталистичке нације Европе исцрпе једна другу у рату, док Русија остане заштићена својим пактом о ненападању са нацистичком Немачком. Стаљину би тада било лакше да уведе совјетски комунизам у празнину која би настала таквим ратом и да освоји континент уз мање трошкове.

Руска застава и нацистичка застава представљене као једна те иста на протесту против руске инвазије на Украјину, фебруар 2022. године, у Амстердаму.

Путин је потом оптужио саму Пољску да подстиче Запад да се не сврста са Совјетском Русијом, упркос томе што је Запад имао довољно разлога да заузме такав став. Критиковао је одлуку пољских лидера тог времена да побегну из земље, остављајући свој народ да трпи последице комбиноване нацистичко-руске инвазије. Испоставило се да је пољска влада остала нетакнута, јер да је пала у руке руских снага, могла би доживети исту судбину као и њихови сународници у Катинској шуми. Када су се нацисти коначно окренули против СССР-а 1941. године, сам Стаљин је побегао од инвазије у своју приватну дачу и остао тамо више од недељу дана након што је наредио својим снагама да остану на свом месту, остављајући свој народ са сазнањем да је његова дипломатија пропала без икаквих гаранција о плану акције. Једноставно читање Хитлеровог „Мајн кампфа“ требало је да пружи Стаљину довољно упозорење да његов пакт о ненападању неће трајати, чак и када није обраћао пажњу на друге лидере који су га упозоравали на исту претњу. Велики део руске трагедије у рату са нацистичком Немачком проистекао је из њене неприпремљености, недостатка адекватног војног вођства и ужасне војне тактике. У првих 10 дана нацистичке инвазије, 400.000 руских војника је погинуло, а исти број је заробљен. До краја рата, Русија је имала 6,75 милиона војних и 7,2 милиона цивилних жртава, док је Украјина, као део Совјетског Савеза, претрпела 1,65 милиона војних и 5,2 милиона цивилних жртава. Још 14 милиона совјетских војника је рањено.

Немачка артиљерија код Стаљинграда 1942. године.

Русија је тврдила да је победила у Другом светском рату предузевши кампању која је почела заузимањем Стаљинграда, а затим поновним заузимањем њене територије коју је освојила Немачка. Велики део овог последњег може се приписати Стаљиновој огромној неспособности као вође, која се већ манифестовала много пре рата наметањем његовог Великог терора (1936-1938), како је постао познат. У његовој параноји због перципираних претњи унутар сопственог режима, 22.705 војних официра је убијено или је на други начин нестало; међу њима је стрељано 80 од 101 војног врха. Још око 11.000 је отпуштено, остављајући Совјетски Савез углавном у надлежности млађих официра. Иако се у Русији мало говори о покретању северноафричке и италијанске кампање у јулу 1943. године, а затим и инвазији савезничких снага на Нормандију у јуну 1944. године, као могућим доприносима победи у Европи, већина историчара би такође признала велики утицај ових последњих догађаја на окончање сукоба.

Најоткривеније у Путиновој критици Запада у вези са Другим светским ратом јесте његов недостатак признања подршке од 11,3 милијарде америчких долара која је дата Совјетском Савезу кроз Закон о зајму и закупу Сједињених Држава. Ова сума се преводи на приближно 180 милијарди америчких долара у данашњој валути. Ови напори су обезбедили значајне количине ратног материјала и опште робе за одржавање Совјетског Савеза у његовим ратним напорима. У то је било укључено 13.000 тенкова, 14.000 авиона и 400.000 џипова и камиона. Обрнута ситуација, иронично, била је на снази 1939. године са почетном сарадњом Русије са нацистичком Немачком у којој је деловала као њен највећи добављач хране, сировина и нафте, поред тога што је обезбеђивала приступ међународној роби која иначе није била доступна Немачкој због ограничених бродских путева.

Ипак, Путин наставља реторичку „нацистичку нарацију“ у свом најновијем говору 9. маја, којим је обележен крај руског „Великог отаџбинског рата“, користећи је да промовише идеју да се Русија поново мора борити против сличних нацистичких претњи у Украјини и повезује то са напредовањем НАТО-а на својим границама. Наравно, учешће Немачке у НАТО савезу сада некако улепшава идеју да садашње околности понављају ситуацију која се одиграла пре више од 80 година. Ова лабаво конфигурисана логика, артикулисана у кратком стиху који превиђа значајне недоследности, чини се довољном да активира погрешно усмерен патриотски жар који сада подстиче мржња. Помешајте ово са укорењеним осећајем руског права и сцена је спремна за овековечење неопходне подршке рату.

Откриће стравичних чинова руског геноцида над Украјинцима у Бучи. Украјински форензички полицајци ексхумирају тела цивила у Бучи, на периферији Кијева, април 2022.

Али да ли ће се ово наставити са млађим, информисанијим генерацијама Руса које су наводно склоније да размисле о предложеној нарацији и дођу до другачијег закључка. 2022. године, прве године руског рата у Украјини, процењује се да је милион Руса, углавном младих, побегло из своје земље схвативши да неће имати прилику да се врате. Како некада означена „специјална војна операција“ постаје „рат“ који сви остали већ прећутно прихватају, хоће ли „нацистичка нарација“ коначно надживети своју корисност јер је једноставно превише смешна за одржавање. Хоће ли боља природа млађег Човека, одређена тим компликованим неуронским мрежама унутар људског ума, омогућити ресетовање његовог биланса како би се видео бољи крај овом непотребном ужасу?

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.


Једна мисао о „Руске дезинформације и непријатност истине – 1941. и 2022. године“

Коментари су затворени.