Често, када нам падну на памет помисли на источну Европу, Варшавски пакт или једноставно оне нације непосредно западно од старог Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР), управо Пољска избија у први план. Откако је скинула ланце свог социјалистичког постојања совјетског типа и повратила истински осећај самоопредељења, Пољска се најавила свету на начин који сугерише да је спремна да предводи. Она и говори и делује смело и диктира своју судбину.
Првобитно препозната као територија унутар словенског етнолингвистичког језгра Европе као спој словенских племена у шестом веку, еволуирала је у јединствену државу са својим првим територијалним владаром, Мјешком I, у 10.веку . Ово се поклопило са сличном еволуцијом суседне државе, Кијевске Русије, у данашњој централној Украјини где су се Викинзи населили дуж реке Дњепар. Тамо су савладали и помешали се са локалним словенским племенима и остацима номадских азијских народа да би на крају утврдили порекло онога што ће постати Украјина која је прихватила хришћанство 988. године.

Династији Пјаст, која је настала успоном Мјеска I, приписује се формално оснивање Пољске на дан њеног примања хришћанства 966. године. Династија је окончана смрћу Казимира Великог 1370. године када је круна пала на главу Луја I, краља Угарске и сина Казимирове сестре Елизабете, која се удала за анжувинског краља Угарске, Карла I. Лујева ћерка, Јадвига, на крају је изабрана да наследи пољски престо након Лујеве смрти, што је била жеља пољских племића тог времена. Јадвигин брак 1386. године са Јогајлом, великим војводом Литваније, који ће постати Јагајло од Пољске, довео је до оснивања моћне уније Пољске и Литваније. Ова унија ће на крају постати Пољско-литвански комонвелт (1648-1764), једна од највећих европских земаља од 16.до 17.века , која се простирала на 400.000 квадратних миља, укључујући већи део територије данашње Украјине.
Низ ратова, укључујући сукобе са козачким Хетманатом у Украјини, Шведском и са Османским и Руским царством, исцрпео је њену снагу и на крају уништио економију Комонвелта. Источне украјинске територије су прво изгубљене у корист Руског царства. Унутрашњи сукоби унутар Пољске, тада доминантног ентитета у оквиру Комонвелта, довели су до слабљења вођства. Руске снаге су постепено преузеле велики део преостале територије на истоку, док су јој централноевропске силе претиле из других праваца. Претрпела је низ од три поделе између 1772. и 1795. године које су донели њени суседи, Краљевина Пруска и Аустроугарско и Руско царство. Ово је ефикасно елиминисало суверени статус и Пољске и Литваније за наредних 123 године.
Упркос подели, пољски национализам је наставио да се манифестује кроз неколико устанака током 19.века . Најзначајнији пример овог пркоса било је учешће око 100.000 пољских војника у Наполеоновој инвазији на Русију 1812. године. Мање од две деценије касније, још један устанак (1830-31) против руског империјализма је угушен, а уследио је диктаторски руски режим под новоуспостављеним руским вицекраљем, Иваном Паскевичем, од 1832. до 1856. године. Још један неуспели устанак избио је током пруске поделе 1848. године, а затим поново 1863. године током руске поделе, што је резултирало даљом строжом руском контролом. Већи део Руске револуције 1905. године заправо се догодио током поделе Пољске у Русији са масовним штрајком, изазваним првенствено погоршањем економских услова унутар Царства, а поклопио се са обновљеним позивима на независност Пољске. До 1907. године, немири су угушени, али су се на Балкану јављали нови сукоби који су коначно резултирали исходом који су Пољаци дуго желели.
Први светски рат (Први светски рат) довео је до пораза Немачке и колапса Аустроугарске и Руског царства, а самим тим и до поновног успостављања Пољске као независне републике 1918. године. У раним фазама Првог светског рата, пољски националиста Јозеф Пилсудски (1867-1935) је правилно предвидео пораз Централних сила Осовине и колапс Руског царства, оних ентитета који су одузели суверенитет Пољске више од једног века раније. Организовао је пољску војну силу, Пољске легије, посебно да би се супротставио руским снагама на источном фронту и уверио Британију и Француску да Пољаци неће ступати у сукоб са њиховим снагама. Упркос свом кратком постојању током Првог светског рата, легије су постале део митологије у причи о оснивању модерне Пољске.
Сукоб са Русијом настављен је и након Првог светског рата у Пољско-совјетском рату (1919-21) око територијалних спорова дуж источне границе Пољске. Владимир Лењин (1870-1924), бољшевички вођа који је у то време настојао да свргне Привремену владу Русије, такође је имао квазиимперијалистичке планове да помогне међународним комунистичким напорима у преузимању контроле над другим европским владама као део већег међународног покрета. Он је независну Пољску видео као препреку у овој околности. Када су руске снаге престигле данашњу Литванију и Белорусију у свом напредовању ка западу 1919. године, пољске снаге су успеле да контролишу Источну Галицију у данашњој Украјини. У савезу 1920. године са украјинским снагама које је предводио националиста Симоне Петљура, Пољаци су покренули источну офанзиву која је заузела Кијев, али је руска контраофанзива потиснула савез назад на пољску територију. Даљи руски напредак, међутим, није успео и проглашен је прекид ватре, што је резултирало Ришким миром из 1921. године којим је утврђена источна граница Пољске и који је трајао до совјетске инвазије на Пољску 1939. године на почетку Другог светског рата. Након стварања Друге пољске републике (1918-39), Пилсудски је постао шеф државе (1918-22), а затим министар војних послова (1926) све до своје смрти 1935. године. Био је први од многих храбрих Пољака током 20.века који су оставили свој траг на пољском самоопредељењу.
Последице Другог светског рата за Пољску донеле су схватање да ће она, заједно са својим осталим источноевропским и балтичким суседним земљама, бити заробљена иза гвоздене завесе која се, како је рекао Винстон Черчил, протезала од пољског града Шчећина на Балтичком мору до Трста у североисточној Италији на Јадранском мору. Наредних 46 година, од 1945. до 1991. године, видеће је не само под политичким утицајем Москве, већ ће се трансформисати у комунистичку државу до 1952. године, како је захтевала Совјетска Русија у овом новом светском поретку. Као таква, трпела би последице преузимања државне економије засноване на совјетском моделу, што је карактеристично довело до ограниченог раста, државног дефицита и паралишуће инфлације. Њен прелазак на тржишну економију након распада СССР-а 1991. године провео је Пољску кроз деценијску борбу која је довела до тога да њен бруто национални производ (БДП) коначно порасте на одговарајући глобални стандард, а систем приватизације великих предузећа сазри до тачке у којој је до 2012. године приватни сектор контролисао више од 80% БДП-а.
Али совјетска репресија је почела много пре краја Другог светског рата инвазијом Русије на Пољску 17. септембра 1939. године, у складу са споразумом између ње и нацистичке Немачке у пакту Молотов-Рибентроп потписаном 23. августа 1939. године. У то време, Стаљин је сматрао да ће инвазија нацистичке Немачке на Пољску увести Енглеску и Француску у рат са Немачком, док ће Русија остати заштићена својим новим споразумом са нацистима. Предвиђао је да ће растућа криза војно исцрпети капиталистичке земље све док Совјетска Русија не буде могла да преузме велики део Европе својом верзијом комунизма. Совјетске војске су заузеле преко 50% тадашње Пољске, која је обухватала делове данашње западне Белорусије и Украјине. Стога је етничка припадност скоро 14 милиона људи који су насељавали ову територију била 38% Пољака, 37% Украјинаца и 14,5% Белоруса. Током наредне скоро две године, нацистички Гестапо и руска тајна полиција, НКВД (превод Народни комесаријат унутрашњих послова), координирали су планове за брутално сузбијање пољског отпора.

Током исте јесени 1939. године, Совјетска Русија је, користећи изнуђивачку тактику, приморала балтичке државе Естонију, Летонију и Литванију да потпишу „споразуме о узајамној помоћи“ који су јој омогућили да успостави војне базе на њиховим територијама. Оптужбе о завери ових земаља против Совјетске Русије довеле су до директне инвазије, након чега је уследило инсталирање марионетских комунистичких режима. Потоњи су потом тражили пријем у СССР као коначни исход добро извршеног плана Москве да преузме суседне нације и апсорбује их у СССР, план познат данашњој тактици у Украјини. Председници Естоније и Летоније су затворени и на крају умрли у Сибиру. Покренуте су масовне депортације „државних непријатеља“ како би се започео процес денационализације и елиминације културе и језика, типичан за програме русификације спроведене на другим местима.
У Пољској, совјетске снаге и НКВД (Совјетска тајна полиција) затвориле су 250.000 пољских бораца у совјетским гулазима где су многи страдали од сиромаштва. Војни официри су једноставно убијени, као у озлоглашеном масакру у Катинској шуми, где је погубљено око 22.000 људи, укључујући приближно 14.500 официра, заједно са владиним административним званичницима, академицима и стручњацима. Иронично, инцидент и место злочина открили су нацисти након инвазије на источну Европу и СССР. Нису губили време откривајући ово међународној заједници, али детаљна истрага није покренута све док Представнички дом Сједињених Држава није основао Маденову комисију 1951. године. Потоња је закључила да је НКВД заиста одговоран за погубљења. Налазе је јавно објавила Обамина администрација 2011. године.
За Совјете, сваки отпор је тумачен као „контрареволуционаран“, као да се њихова идеологија сада треба сматрати инхерентном окупираној нацији и њеној новоуспостављеној влади. То је омогућило НКВД-у да настави са хапшењем пољске интелигенције, укључујући државне службенике, свештенство, научнике и, искрено, свакога ко је представљао претњу совјетској власти. До завршетка почетног двогодишњег периода совјетске окупације, пре нацистичке инвазије на територију, процењено је да је око 100.000 Пољака било затворено, док је најмање додатних 150.000 умрло.
Када се плима окренула против Совјетске Русије нацистичком инвазијом на СССР 22. јуна 1941. у операцији Барбароса, 30. јула 1941. потписан је споразум између Русије и Пољске, споразум Сикорски-Мајски. Њиме је омогућено пуштање пољских ратних заробљеника из совјетских логора и амнестија пољским грађанима, што је омогућило њихово регрутовање у пољски војни корпус под британском војном командом. Током овог периода и током недељу дана након нацистичке инвазије на територију под совјетском контролом, Стаљин се повукао у своју дачу и тамо оклевао пијући, одбијајући да прихвати да га је Хитлер издао, упркос неколико претходних упозорења која су му дата. До тренутка када се вратио у Москву, велики део западних територија СССР-а је био прегажен, било је огромних војних и цивилних жртава, велике количине наоружања, укључујући авионе, уништене су, а огромне комуникационе мреже су биле поремећене. Војска је била у расулу и без угледног руководства, што је углавном била последица Стаљинове параноје која је довела до владавине терора крајем 1930-их, у којој је неколико високих војних команданата у Русији смењено.
Нацистичко откриће гробница у Катину 1943. године, повезујући Совјетску Русију са масовним погубљењем пољских војних официра и грађана, довело је до раскида споразума Сикорски-Мајски. У овој критичној фази рата, када су Руси разбили нацистичке снаге у бици код Стаљинграда и започели напредовање ка западу, искористили су свој утицај код савезника да би поставили просовјетску марионетску владу са седиштем у Москви која би диктирала пољске државне послове у егзилу. Накнадна совјетска инвазија на Пољску, док су се друге савезничке снаге приближавале са запада, означила је завршне фазе Другог светског рата и омогућила наставак масовних депортација Пољака за које се сматрало да се супротстављају совјетској идеологији. Улазили би у удаљене радне логоре у СССР-у где би њихов идентитет био изгубљен за свет. Унутар Пољске, лоше дисциплинована руска војска је иначе наставила да крши норме грађанског понашања, на начин који се данас види у Украјини, не само неоправданим затварањем и мучењем цивила већ и силовањем безбројних Пољакиња. И приватна и пољска државна имовина је одузета и прерасподељена, што је пореметило економију. У Пољској је сада уведен програм присилне колективизације пољопривредног земљишта и конфискације усева ради испуњавања државних квота. Исти програм је довео до катастрофалних последица у Украјини почетком 1930-их и суочио се са очекиваним падом пољопривредне производње у Пољској.
Нова Привремена влада Републике Пољске, коју су основали Совјети, оставила је утисак да је земља поново суверена држава упркос томе што је остала под совјетском војном окупацијом до 1993. године. Насилна борба за истинску независност водила се крајем 1940-их са одлучним пољским подземљем. НКВД је наставио да буде активно ангажован у лову на дисиденте и њиховој депортацији у Сибир у десетинама хиљада. Вође Пољске подземне државе су киднаповане 1945. године од стране НКВД-а и доведене у Москву да би се подвргле инсценираном суђењу на којем су лажно оптужене за сарадњу са нацистима и супротстављање совјетским снагама. Осуђени су на затворске казне које неки нису преживели или су касније једноставно убијени. Истражно одељење Пољског института националног сећања, под називом Комисија за гоњење злочина против пољске нације, спровело је ревизију овог суђења од 2003. до 2009. године, али извештавање је остало неубедљиво због одбијања Војног тужилаштва Руске Федерације да сарађује.
Новоосноване социјалистичке владе седам земаља Централне и Источне Европе које се налазе источно од Гвоздене завесе склопиле су Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи са СССР-ом 1955. године. Варшавски пакт, како је постао познат, такође је успоставио одбрамбени савез против Северноатлантског пакта (НАТО), иако се чинило да је то више поприште унутрашњих војних сукоба него конфронтације са Западом, што се лако видело у Источној Немачкој 1953. године, Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. године. У Пољској је антикомунистички устанак у Познању 1956. године био први од неколико протеста против услова рада и живота, несташице хране и основног дохотка. У основи ових фундаменталних питања био је захтев да се настави курс ка бољем управљању, а не оном заснованом на совјетском руском моделу. Догађај је захтевао војну интервенцију коју је предводио совјетски генерал Станислав Поплавски, а резултирао је неколико смртних случајева, стотинама рањеника и неколико стотина хапшења.
Гдањски устанак 1970. године пратиле су демонстрације у другим градовима у знак протеста због цена хране, што је поново захтевало војно гушење. Овом приликом, промена режима у Пољској, предузета уз одобрење Москве, сматрала се неопходном како би се смириле тензије, јер иако су протести били повезани са друштвеним и економским условима, поново се развио подтекст политичког активизма у пољском друштву. Масовни покрет, предвођен Унијом солидарности под вођством Леха Валенсе 1980-81. године, избио је у Гдањску и постао је озбиљан изазов пољском комунистичком режиму и његовим подређеним односима са Совјетском Русијом. Промена руководства унутар Пољске уједињене радничке партије спроведена је на захтев Москве, а генерал Војћех Јарузелски је доведен да уведе ванредно стање. Разматрана је војна интервенција са земљама Варшавског пакта, али су планови повучени наводно због притиска САД од стране Картерове администрације против такве акције, истовременог и веома проблематичног учешћа Русије у совјетско-авганистанском рату (1979-89) и претње ескалацијом побуне широм Пољске. Унија је у то време имала 10 милиона чланова и представљала је трећину радно способног становништва Пољске. Ратно стање је на крају довело до успостављања пољских безбедносних и војних снага, што је окончало покушаје демократизације земље. Међутим, мање од деценије касније, Валенса ће постати председник Пољске (1990-95).
Убрзо након што је сукоб у Пољској почео, претња ширења неслагања у другим земљама Варшавског пакта је ублажена силом и повећаном домаћом репресијом. Совјетска државна безбедност, тада позната као КГБ, затворила је или протерала дисиденте широм СССР-а и распустила Хелсиншку групу у Москви која је пратила поштовање хуманитарних одредби Хелсиншког споразума (1975) од стране Русије. Појединачни апарати државне безбедности у земљама Варшавског пакта радили су у сарадњи са КГБ-ом како би срушили сваку идеју о демократизацији и људским правима. Смрт Леонида Брежњева у новембру 1982. довела је до смене краткорочних лидера, са Јуријем Андроповим који је преминуо у фебруару 1984. и Константином Черњенком у марту 1985. Када је дошао ред на Михаила Горбачова, Совјетска Русија и СССР су били у економском паду, а руски дебакл у Авганистану био је јасно видљив свету. Озбиљне реформе су биле на реду, али су са собом довеле само даље унутрашње неслагање и покушај државног удара 1991. године. Потоњи ће довести до коначног распада СССР-а током мандата Бориса Јељцина као лидера Русије. Јељцинова оставка 31. децембра 1999. године резултирала је успоном Владимира Путина на место лидера Русије у новом миленијуму и наставком ауторитарне владавине, пркоса међународним правилима понашања и отвореног криминала.
Варшавски пакт је формално распуштен 1. јула 1991. године након што је совјетски Политбиро у марту 1989. године тајно донео одлуку да се више не спроводи комунистичка владавина у Источној Европи. Током свог времена као комунистичке државе, Пољска је постојала као Пољска Народна Република, једнопартијска држава којом је владала Пољска уједињена радничка партија. У земљи је постојала стална унутрашња борба са демократским снагама, што је довело до бројних хапшења опозиционих лидера и функционера од стране тајне полиције и убиства најмање 22.000 људи од 1947. до 1989. године. То је било наслеђе неуспелог ауторитарног режима инспирисаног комунизмом, којим је даљински управљао подједнако мањкав и на крају умирући систем власти. У току је нови план за замену овог другог, али сада под маском империје како би се повратила прошла слава, можда боље перципирана него спровођена, јер је и он био гротескно мањкав. Његов сада већ добро успостављени лидер, Путин, јасно је ставио до знања своје намере у вези са Украјином, ма колико неоправдане биле. Тиме угрожава стабилност суседних земаља, не само Пољске, већ и других у источној Европи и балтичком региону које су превише упознате са руском агресијом и репресијом и не желе ништа од тога.

Везе Пољске са Украјином су знатно ојачале у протеклој години због подршке коју је пружила Украјини у војном смислу и због великодушности коју је пружила прихватајући више од 1,5 милиона украјинских избеглица и пружајући им смештај већ више од годину дана, обезбеђујући им основне потребе, медицинску негу, посао и место за одгајање и образовање њихове деце. У складу са успоном Пољске као демократије која контролише своју судбину, са снажном економијом и све моћнијом војском, она је преузела водећу улогу у изражавању подршке строжим санкцијама против Русије, пружајући већу војну помоћ Украјини по глави становника него друге нације, осим балтичких земаља, и подстичући друге нације попут Немачке да учине више истог. „Нећемо само гледати како Украјина крвари до смрти“, биле су речи пољског премијера Матеуша Моравјецког.
Две суседне нације, Пољска и Украјина, деле заједничко етнолингвистичко порекло и заједничку историју, издржале су међусобне сукобе, суочиле се са заједничким непријатељем на својој граници и претрпеле огромну трагедију коју је тај непријатељ починио. У последње време између њих две се природно створила веома посебна веза, довољно да се идеја о политичкој унији појавила у предлогу Далихора Рохача из Америчког института за предузетништво, својеврсној конфедерацији. Пољска је чланица Европске уније (ЕУ) и НАТО-а. Украјина је добила статус кандидата за ЕУ и заслужује да се размотри као чланица НАТО-а. Својом храброшћу, одлучношћу, стратешким прорачунима, лидерством и иновацијама, доказала је своју оштроумност за ратовање. Ко је не би желео за партнера у војном сукобу? Штавише, њени поморски и копнени објекти на Криму пружили би НАТО-у широке одбрамбене капацитете.

Обнова Украјине идеално би се могла финансирати великим делом кроз заплену руске стране имовине, како државне тако и приватне. Сама реконструкција ће помоћи у стварању јачих односа са Европом и Сједињеним Државама укључивањем индустрије у њеним различитим облицима у уговорне аранжмане. Нови трговински односи унутар Пољско-украјинске уније, и између ње и ЕУ и остатка света, потврдили би њено место као моћног ентитета у источној Европи. Такође би створила праведнију равнотежу унутар саме Европе, као и снажно присуство у глобалној заједници. Подршка Запада, а посебно Сједињених Држава, дала би пројекту потребан подстицај. Када се једном успостави након пораза Русије, Пољско-украјинска унија би била снажно средство одвраћања од сваке даље руске агресије и подсетник Русији куда лоше одлуке могу довести.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
Још једном, вау. Хвала вам.
Нажалост, овом опису недостају неки догађаји, наиме опис зашто је Хмељницки (козачки) устанак успео када су други козачки устанци пропали. Такође нема описа терористичких активности ОУН (укључујући убиство Пјерацког и Головке) и, можда најважније, описа злочина геноцида који је починила ОУН-УПА над Пољацима. Пољаци под немачком окупацијом, беспомоћни, неспособни да се бране од стране организације чији су вође тесно сарађивали са Трећим рајхом.
Овде нема расправе о питањима која је покренуо недавни коментар у вези са историјом пољско-украјинских односа од 17. до 20. века, у вези са догађајима који су овде поменути. Историја овог времена на територији данашње Украјине обележена је значајним насиљем изазваним неколико фактора који се односе на територијалну доминацију, националистичка осећања и екстремистичке елементе. Многи, са обе стране, биће склони да се расправљају, а можда чак и оправдају неке или све предузете акције, и оваква врста дискурса ће се сигурно наставити до касно у ноћ. То не значи да није било нечег доброг што би се могло рећи о заједничком постојању Пољака и Украјинаца у проблематичном региону западне Украјине, од чега су се неки делови дотакли моје породице и остали су у сећању.
Али намера овог есеја тиче се онога што предузимамо сада у 21. веку и потребе да се позабавимо заједничком претњом још једног ауторитарног режима који је себи поставио агенду да поново изврши утицај на своје суседе. Не можемо порећи оно што је у нашој прошлости, али мора постојати извесна сагласност о томе шта је добро за нашу заједничку будућност.