Калињинградска област – време је за отцепљење?

Једна необична балтичка територија – Калињинградска област („област“ се односи на административни регион у Русији) – налази се изоловано, одвојено од саме Руске Федерације, а од ње је одвојена Литванијом на североистоку и Пољском на југозападу, обе чланице Северноатлантског савеза (НАТО). Као таква, то је ексклава, површине 15.100 km² , окренута ка Балтичком мору на северозападу. Литванија и Пољска деле границу, дугу 64 миље на супротној страни, која употпуњује затварање Калињинградске области на југоистоку, одвајајући је од Белорусије, блиског савезника Русије. Ова пољско-литванска граница је иначе дефинисана проблематичним Сувалкским коридором који је предложен као „екстратериторијална“ рута за трговину робом и материјалом са Русијом.

Калињинградска област, која се налази на обали Балтичког мора. Извор: PeterHermesFurian

Оно што чини ову посебну границу интересантном јесте последица руске инвазије на Украјину. Као одговор на кршење међународног права, Европска унија (ЕУ), којој припада Литванија, увела је санкције које су довеле до тога да сама Литванија затвори своје границе за одређену робу којом тргује Русија или за транспорт материјала који је другачије означен. Са својим стандардним самоправедним сценаријем негодовања, Русија је запретила Литванији одмаздом, која, очигледно, још није формулисана. Међутим, има ту још нечега, јер Калињинградска област има стратешки војни значај за Русију. Она представља једину зимску луку без леда за руску морнарицу на Балтичком мору; то јест, док климатске промене не утичу на то.

Попис из 2021. године идентификовао је број становника од 1.029.966, што је пад у односу на 1.165.000 идентификованих пописом из 1950. године, који је у то време био само половина броја на истој територији када је била део Немачке пре избијања Другог светског рата. Њен главни град, Калињинград, раније Кенигсберг, показао је значајан пад стопе раста са врхунца 1960-их, када је у просеку износио 3,60%, на 0,41% у 2023. години. Тужна прича која је у основи трагедије Калињинградске области почиње након Другог светског рата са Потсдамском конференцијом у јулу 1945. године, када су савезнички лидери предали тадашњи Кенигсберг, главни град Источне Пруске, и његову суседну територију под административну контролу Совјетске Русије.

Одлука о коначном распоређивању територије требало је да буде донета након стручне процене границе и накнадне одлуке Коначног споразума у ​​вези са Немачком, који је уследио тек у септембру 1990. У овом потоњем споразуму, дозвољено је поновно уједињење Западне и Источне Немачке, уз искључење Источне Пруске, између осталих источнонемачких територија. Граница Немачке са Пољском остала би онаква каква је већ била договорена. Важно је напоменути да није дата никаква формулација којом би се потврдило право на анексију онога што је сада Калињинградска област Русији. Слично томе, претходни Закон о војној предаји који се односи на безусловну предају свих немачких снага савезницима, потписан у мају 1945. године, гарантовао је да ниједна окупирана немачка територија неће бити аутоматски анектирана од стране победника.

Историјски гледано, постоји неколико примера таквог преседана којим се ускраћује право на анексију, тако да, према међународном праву, нема много тога што би се могло аргументовати у прилог руском захтеву за територију којом је „администрирала“ искључиво за своју корист. Руси су остали прилично неми по овом питању и сада би захтевали право на продужено окупирање територије као одговарајући одговор на било који тренутни приговор. Али онда, како нелегитиман захтев у свом пореклу оправдава оправдан захтев у каснијем датуму? Штавише, како се ова ситуација не би разматрала у ширем контексту од већег значаја који има везе са преседаном у арени међународне јуриспруденције и правом на претходно становање? Више о томе касније.

Заслуге: PeterHermesFurian

Како се све ово догодило? Руско напредовање на Немачку са истока 1944. године, док је Други светски рат ишао својим неизбежним током. То је резултирало војном окупацијом Источне Европе, укључујући територију Источне Пруске, тада дела Немачке, са главним градом, Кенигсбергом. Јосиф Стаљин је већ показао своје интересовање за стицање града и територије око њега због његовог стратешког значаја као поморске луке са целогодишњим приступом Балтичком мору. Занимљиво је да је нагласио потребу за осветом над нацијом која је починила рат против Русије. Инвазија је изазвала значајне губитке живота у Русији и, заправо, у великом делу западног дела Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Много тога другог се можда може приписати Стаљиновом недостатку одбрамбене припремљености и неспособном управљању његове војске у вези са вођењем рата на источном фронту. Можда најнечувенија била је његова подршка нацистичкој Немачкој на почетку Другог светског рата, кодификована Пактом о ненападању Молотов-Рибентроп из 1939. године, а након чега је уследила руска инвазија на Пољску и Румунију са истока.

Када је административна контрола над Кенигсбергом и околном територијом, тада названом „Мала Литванија“, предата Русима, Стаљин је брзо претворио Кенигсберг у руску енклаву какву је намеравао да буде. Ово је заправо почело пре краја рата када су, без икаквог стратешки оправданог разлога, Руси наставили уништавање града копненим путем. Радек Сикорски, бивши пољски министар спољних послова и садашњи посланик Европског парламента, најбоље је описао злочин у његовом правом контексту: „седам векова историје нестало је у диму за једну недељу гранатирања...“ и „до тада је одлука о уништењу Источне Пруске и додели Кенигсберга Совјетском Савезу већ била донета“.

Неколико стотина хиљада Немаца и Литванаца, оних који нису побегли од руског напада, касније су умрли од глади, оскудице и болести или су депортовани у Сибир где су доживели готово исти крај. Други су једноставно протерани у Немачку. Укупно је преко милион првобитних становника касније замењено људима транспортованим из северне и централне Русије, чиме је започео процес русификације територије. Ово је, историјски гледано, био добро увежбан образац доминације над територијом која је заузета унутар Руског царства 18.и 19.века и од стране Совјетске Русије током већег дела 20.века . Значајни примери такве политике укључују русификацију источне Украјине и, можда, у бољем поређењу са њеном оштрином, геноцид над татарским становништвом Крима.

Намерно подривање и потпуно елиминисање регионалне културе, језика и коначно наслеђа територије попримило је много облика. Германски називи градова, варошица, улица и институција, укључујући и називе места, промењени су у руске верзије. На овај начин, Кенигсберг је постао Калињинград, назван по старом бољшевичком револуционару, Михаилу Калинину, који је постао председник Централног извршног комитета Совјетског Савеза и који је згодно умро 1946. године када је требало изабрати одговарајуће имењак за оно што су Руси сматрали својом новостеченом територијом. Уништење градске инфраструктуре претходним савезничким бомбардовањем из ваздуха и накнадном руском артиљеријом током последњег месеца Другог светског рата додатно је унапређено напорима за обнову који су сада сравнили са земљом већи део онога што је остало. Шарени градски пејзаж града замењен је сивим бетоном из совјетског доба, типичним за руски нагласак у то време на велике, огромне и доминантне владине зграде, простране стамбене комплексе и индустрију.

Калињинград, Русија. Заслуге: Алекс Потемкин

Убрзо након тога уследило је јако војно присуство са доласком велике поморске јединице која је искористила предности дубоке морске луке у Балтијску. Руси су недавно распоредили копнене балистичке ракетне системе кратког домета „Искандер“ на територији и сада остаје питање да ли су распоређени нуклеарни капацитети. Стварање таквог војног присуства на најзападнијем делу Руске Федерације учинило је Калињинградску област оправданом стратешком метом на европском терену акције уколико Русија сада угрози суседне нације, као што је то вероватно данас.

Прошло је скоро осам деценија од завршетка Другог светског рата и преузимања „административне“ власти од стране Совјетског Савеза над данашњом Калињинградском областју, али само 33 године од времена Коначног споразума о односу са Немачком 1990. године. Континуирана административна контрола Русије над територијом претпостављена је јер је призната као наследник СССР-а након његовог распада 1991. године. Исти аргумент је омогућио Русији да задржи стално место у Савету безбедности Уједињених нација (УН), што јој даје право вета по питањима од кључног глобалног значаја, посебно када се то односи на њену сопствену кривицу за садашње злочине у Украјини. Правни ауторитет за ову одлуку је доведен у питање, али није у потпуности решен, остављајући УН у моралној дилеми с обзиром на неколико кршења међународног права од стране Русије.

Исто тако, не постоји сагласност у вези са трајањем административне контроле територије од стране стране власти у погледу њене накнадне анексије од стране те власти. Британска управа Кипром након 35 година, на пример, завршила се када је Лозански споразум утврдио кипарски суверенитет 1923. године; ствар је касније потврдио Стални суд међународне правде 1937. године. Штавише, слично разматрање је посвећено захтеву традиционалног становништва територије као у случају насељавања Гибралтара. Овде је раније шпанско становништво раселила Британија 1704. године, с обзиром на стратешку војну предност територије у то време. Упркос територијалном плебисциту који је спровела Британија 1967. године, који је показао изразито повољан глас за наставак британске власти, Генерална скупштина УН је снажно осудила ту акцију и позвала на пренос суверенитета Гибралтара назад Шпанији.

Рејмонд Смит је у свом чланку из 1992. године о статусу Калињинградске области тврдио да би легитимно решење било да сама Литванија преузме право анексије онога што се историјски називало „Малом Литванијом“. Територија је, на крају крајева, суседна Литванији и, што је још важније, њено становништво је раније било доминантно чији су становници били Литванци. Својим претходним споразумом у Коначном споразуму из 1990. године, Немачка се одрекла законског права на територију Калињинградске области и стога, изгледа, нема даље право на њу. Сада преостаје да Литванија изјави претходну тврдњу изнету у Тилзитској декларацији из новембра 1918. године од стране Националног савета пруске Литваније да сама Литванија преузима своје историјски етнографске границе и укључује Малу Литванију у свој домен. Велики део литванског становништва има право, чак и у свом данашњем генерацијском облику, да се врати на територију са које је присилно депортован, према Хашкој конвенцији из 1907. године и каснијој Универзалној декларацији УН о људским правима из 1948. године.

Докови у Калињинграду, Русија, у сумрак. Извор: Алекс Потемкин

Новије анализе демографије града Калињинграда показале су да је он временом постао мање повезан са Русијом. Смена неколико генерација унутар Калињинградске области, заједно са смањеном миграцијом са територија унутар саме Русије, резултирала је хомогенизованијим друштвом са мање веза које га повезују са његовим пореклом. Аутохтоно друштво се неизбежно развило тако да је до 1993. године 97% становника већ било рођено на тој територији. Монолитно пузање околне европске културе и начина живота се, током деценија, такође успоставило. То је у оштрој супротности са репресивним друштвом Русије које се већ успоставило током совјетске ере, али је сада настављено током Путиновог режима са својом очигледном пропагандом, сумњивим судским праксама, репресијом слободе говора и новинарског изражавања.

Пропаганда, тако позната у данашњем руском друштву, има много мању способност да продре у начин размишљања грађана Калињинграда и његове околине. Постоје стални подсетници на релативно бољи квалитет и разноврсност хране, производа за животни стил и забаве доступних у европским земљама дуж његових непосредних граница. Слобода говора, уметничког изражавања и новинарског подухвата имају тежину у друштву без обзира на прогласе ауторитарне владе. Његово претварање у руски војни логор и, последично, његово непосредно циљање у одмаздном удару НАТО-а против било какве руске агресије такође вероватно неће учинити његову домовину омиљеном.

Руска нелегитимна инвазија на Украјину прошле године, кршећи Повељу УН, довела је до тога да постане изопштена у међународној заједници. Санкције ће дуго мучити њену економију и последично ће се одразити на економску добробит Калињинградске области. Вести о руским злочинима у Украјини, које је недавно објавила Независна међународна истражна комисија о Украјини Комисији УН за људска права, њена војна неспособност, проглашење Украјине од стране Европског парламента терористичком државом и оптужница против Путина као ратног злочинца од стране Међународног кривичног суда вероватно ће додатно обојити утисак Русије код калининградског друштва и можда ће га натерати да размисли о својој оданости таквој држави. Наравно, ту је и недавна јавна срамота због срамотног покушаја Русије да се сада прогласи жртвом „русофобије“ након што је свету дала све разлоге да је гледа са гнушањем.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.


Једна мисао о „Калињинградска област – време је за отцепљење?“

Коментари су затворени.