Коментари појединаца који се боре за политичку релевантност у предстојећој председничкој трци изгледа да немају много везе са стварношћу глобалних послова, а више са привлачношћу бирача. Квалификованији ауторитети са разумевањем светске историје, актуелне геополитичке динамике, војне стратегије, трговинских односа, хуманитаризма и националног идентитета су погоднији за коментарисање од оних који само траже истакнутост провокативним изјавама које се претварају да показују мудрост. Када је у току ефикасан глобални напор у коме Сједињене Државе преузимају вођство у решавању кризе, свет не би требало да посматра америчку одлучност као временски условљену, а њена обећања ограничена на трајање једне председничке администрације. Не постоји гаранција осим да је добробит међународне заједнице, укључујући и саму Америку, под разматрањем и да може остати сигурна на дужи рок. Ово је посебно случај када ауторитарни режими сматрају да имају трајност и имају намеру да заувек обезбеде то стање ствари свим средствима која су им доступна, упркос ономе што нас је историја више пута учила.

Случај о коме је овде реч, наравно, тиче се инвазије Владимира Путина на суверену нацију, Украјину, његових геноцидних намера које су се манифестовале и његовом реториком и поступцима његове војске, његовим пркосом међународној владавини права и његовим непоштовањем добробити света у целини. За сваког кандидата за председника САД, преформулисање таквог понашања и околности као „територијални спор“, недовољно да би се привукла пажња Америке, или промоција као „генијалног“ или „дивног“, сугерише прво Путиновој Русији да је на правом путу не само да постигне жељени циљ потчињавања нације, већ, друго, испуни застарелу идеју националне судбине и реконституисања империје. Сада постоје елементи у америчком друштву који су одлучили да одобре овај поглед на свет, да умире агресора, тиранина, и да одобре његову тактику као тактику снажног, својеглавог вође без обзира на окрутност, па чак ни криминал. Ова осећања су супротна принципима наведеним у Уставу САД и доводе у питање њихово схватање демократије. Да ли ови људи заиста више воле Путинову Русију, државу изгнаницу, са њеном раширеном корупцијом, ограничењима индивидуалне слободе, њеном опуштеном окрутношћу и мрачном будућношћу?

Аргументи који се користе за оправдање повлачења из сукоба у Украјини прво се своде на потребу очувања средстава за домаће проблеме којих има много. Ови аргументи никада нису уравнотежени са ценом попуштања освајачу са његовим намерама да настави да ради против интереса Запада, а посебно САД. Ако се не контролишу, руске акције на глобалном нивоу доводе у питање безбедност и економију САД на начин који се манифестовао у прошлости, како скоријој тако и далекој, и наставиће да траже прилику да то чине још више у будућности. Непријатељска директна или индиректна конфронтација, као што је био случај са недавним инцидентом са дроном изнад Црног мора и циљањем америчког војног особља од стране плаћених посредника током рата у Авганистану, ескалираће услед све веће руске агресије. Појачан обавештајни надзор је неопходан како би се пружило довољно упозорења на непосредне претње. Сајбер мешање америчке приватне индустрије и изборног процеса је била превише очигледна пракса која се користи у сарадњи са другим планираним поремећајима, понекад војним.
Вагнер група, Путинова приватна плаћеничка снага, основана је 2015. године, првобитно као паравојна организација, али сада функционише као мрежа плаћеничких група, корпорација и квази-државних оперативаца. Еволуирала је у оперативно средство за спровођење руске спољне политике, извршавање војних циљева и унапређење приватних пословних подухвата на међународном нивоу. И Сирија и Украјина су значајни примери оружаног упада, док је учешће у земљама као што су Централноафричка Република, Мозамбик, Либија и Судан било у облику војне обуке владиних снага или побуњеничких елемената. У Венецуели, Вагнер је обезбедио безбедност влади Николаса Мадура док се суочавала са политичким и друштвеним немирима, као и помогао у обезбеђивању руских геополитичких и економских интереса. У свим подухватима, циљ је био успостављање зависности и стицање територијалне и економске предности. Тиме се Русија нашла у конкуренцији не само са САД већ и са Кином.
Руска претња европској безбедности сама по себи уводи још један ниво неизвесности за глобалну и америчку економију због поремећаја у трговини и ризика који представљају претњу за трговински биланс Европске уније (ЕУ) са САД и другим тржиштима. Смештај украјинских избеглица, повишене цене енергије и хране и повећана војна потрошња осетили су се широм ЕУ, а посебно у земљама близу Украјине и у балтичком региону. Дуго очекивани опоравак након пандемије је ослабљен и постао је продужен. Сходно томе, инфлација само у Европи, која је била најрањивија, порасла је са 2,6% у 2021. на 8,4% у 2022. години, а највећи део тога се може приписати трошковима енергије и хране. САД су претрпеле веће инфлаторне притиске него што би иначе био случај у тренутној клими, са изведеним ефектима, посебно на тржишту некретнина.
Што се тиче страних издатака за подршку Украјини у рату, уобичајена жалба појединих чланова Конгреса била је у облику критике износа који су САД до сада потрошиле. САД су заиста пружиле више од 75 милијарди долара помоћи Украјини за војну, хуманитарну и финансијску подршку. Војни издаци, који су се састојали од безбедносне помоћи и наоружања, чинили су 61% ове суме. Као удео у бруто домаћем производу (БДП) једне земље, од 15. јануара 2023. године, САД су на петом месту по доприносу помоћи, иза балтичких земаља Естоније, Летоније и Литваније, као и Пољске, земаља ЕУ које су највише угрожене руском агресијом. На пример, Естонија и Летонија су допринеле са 1,07% и 0,98% свог БДП-а, док су САД обезбедиле 0,37%, слично као и Бугарска и Норвешка, које су свака обезбедиле по 0,36%. Иако је велики број страних добровољаца пружио војну службу на бојном пољу, ниједна земља није била обавезна да понуди војно особље за борбене напоре. Уместо тога, те земље, посебно САД, биле су у стању да измере ефикасност свог наоружања у односу на наоружање инвазивних снага, заједно са тактичком стратегијом коју су спровеле ефикасне украјинске одбрамбене снаге са офанзивним способностима.
Катастрофалне спољнополитичке иницијативе претходне америчке администрације, са потцењивањем вредности Северноатлантског савеза (НАТО), нису само угрозиле његов опстанак као ефикасног бедема против стране агресије, већ би озбиљно поткопале напоре да се одупре тренутном сукобу. Слабљење капацитета и одлучности НАТО-а, да су се ове политике наставиле, довело би Путинову Русију до тога да захтева суверену територију за себе и да настави са агендом која прети Републици Грузији на истоку и балтичким земљама, заједно са другим источноевропским земљама од Пољске до Молдавије на западу. Чак и сада, бивши амерички председник, у својој бестидној тежњи за још једним мандатом, тврди да нуди своје, нажалост, неинформисано решење за сукоб предлажући да се украјинска територија преда. Тиме би наградио ауторитарног лидера за злочине које је починио да би је стекао. Срећом, Међународни кривични суд је барем на то указао, довољно да неки амерички политичари себи дозволе да застану пре него што пруже подршку тиранину оптуженом за међународна кривична дела са добро документованом листом почињених злочина. Остаје да ти исти политичари схвате значење рата који је Путин оркестрирао у погледу међународног поретка, а исто тако и да се Уједињене нације договоре са непослушном државом-парија унутар сопствене куће и лише је њеног ауторитета.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.