Молдавија, нација од 2,62 милиона становника, дели границу дугу 759 миља са Украјином на југозападу ове друге. Изашла је из бурне историје у 20.веку , стекавши независност 1991. године од Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР), само да би јој поново претио руски ауторитаризам и империјалистички тежње док улази у 21.век. Земља поседује проруску сепаратистичку територију на истоку, ситуација слична оној у суседној Украјини, која је сада у отвореном сукобу са Русијом, а такође слично оној у Републици Грузији, коју је Русија напала 2008. године из сличних разлога. Образац је прилично познат и подвлачи намеру Русије да поврати територију коју је историја некако прогласила својом.

Молдавија датира своје порекло као признатог територијалног ентитета из средине 14.века , тада познате као Кнежевина Молдавија. До средине 16.века , преузело ју је Османско царство које ће контролисати већи део југоисточне Европе, Блиског истока и Северне Африке све до њеног пораза у Првом светском рату. Један од бројних ратова између ње и Русије резултирао је анексијом Бесарабије у источној половини Молдавије од стране Руског царства под царем Александром I 1812. године. Река Дњестар је обележавала источну границу анектиране земље са данашњом Украјином. Након предаје Русије Централним силама Осовине током Првог светског рата и руског грађанског рата који је уследио, Бесарабија је стекла независност 1918. године и постала Молдавска Демократска Република. Затим се придружила суседној Румунији са којом је била етнолингвистички повезана. Године 1922, СССР, који су чиниле Русија, Белорусија, Украјина и територије данашњих република Грузије, Јерменије и Азербејџана, основан је након што су Лењинови бољшевици победили у руском грађанском рату.
До почетка 20.века , значајан број људи који говоре румунски (42%) остао је на источној обали реке Дњестар у суседној Украјинској ССР, па је 1924. године СССР прогласио аутономну територију као Молдавску Аутономну Совјетску Социјалистичку Републику (АССР). Територија је обухватала данашњу Транснистрију (2.606 миља)и Подиљски рајон (4.475 миља)данашње Украјине. Ово је био чисто вештачки назив совјетских власти како би се пројектовало просовјетско пропагандно расположење преко реке Дњестар у бивши руски посед, Бесарабију, која се асимилирала унутар Румуније. Заиста, Руси су имали даље аспирације на Балкану изван саме Бесарабије. То ће се остварити у предстојећем сукобу Другог светског рата.
Између 1924. и 1940. године, под Стаљином, Молдавска АССР је била индустријализована и доживела је значајан прилив руских радника и њихових породица. Глад је дошла 1925. године и избили су антисовјетски устанци који су захтевали долазак руских трупа. Хиљаде сељака и фабричких радника је убијено током сузбијања немира. Катастрофална колективизација пољопривредног земљишта која се догодила у Украјини и другде у СССР-у крајем 1920-их и почетком 1930-их довела је до даље смрти десетина хиљада људи од глади и депортације око 2.000 породица у централну Азију. 1937-38. године, Стаљинова Велика чистка у СССР-у манифестовала се у Молдавској АССР репресијом и погубљењем интелектуалаца који су заступали или су само били осумњичени за антисовјетска или антистаљинистичка осећања. Румунски утицај на молдавски језик је сузбијен, а употреба латиничног писма, каква се практиковала у Румунији, забрањена је, замењујући га ћириличним писмом руског стила. Ове акције нису биле непознате током стаљинистичког времена, када је очигледна русификација постала политика чији је циљ био елиминисање националних идентитета.
Године 1939, пре избијања Другог светског рата, потписан је Пакт о ненападању Молотов-Рибентроп између Русије и нацистичке Немачке, који је требало да траје десет година. Омогућио је Стаљиновим снагама да нападну Пољску са истока убрзо након Хитлеровог упада на западну границу Пољске. Руси су се такође спустили на југ како би повратили Бесарабију 1940. године. Одређене земље са етничком украјинском већином, па чак и неке са већинским румунским становништвом, сада су анектиране назад у оквире Украјинске ССР. Исте године, СССР је прогласио нову републику, Молдавску Совјетску Социјалистичку Републику (ССР), која је обухватала претходно основану Молдавску АССР, тачније Придњестровље. Руска окупација Бесарабије је привремено укинута 1941. године када су нацистичке снаге извршиле инвазију на територију и преузеле СССР у операцији Барбароса. Након пораза Немачке 1945. године, Молдавска ССР је враћена, поставши једна од 15 република које ће чинити СССР до 1991. године. У послератном периоду, Стаљинови прогони су се наставили даљим депортацијама хиљада молдавских породица у централну Азију и Сибир, слично ономе што се догодило у Украјинској ССР и посебно на Криму.
Након неколико деценија русификације, подаци пописа за Придњестровље показали су пад етничког румунског становништва са 44% на 33% између 1926. и 2015. године, док је етничко руско становништво порасло са 14% на 34%. Совјетско војно присуство је поново успостављено 1956. године, а седиште му је првобитно било у Кишињеву, главном граду Молдавске ССР, а затим се преселило у Тираспољ, главни град Придњестровља, 1980. године. Молдавски националистички настројења почела су тајно да се манифестују већ 1969. године, али су потиснута, а затим ублажена значајним улагањима Совјетске Русије у републику. Талас национализма поново се јавио крајем 1980-их, стварајући немире, посебно у проруском Придњестровљу. Молдавски језик је званично усвојен 1989. године, а писани језик је поново попримио латинични облик, удаљавајући се од русификоване верзије. До 1990. године, вођене су дискусије о отцепљењу од СССР-а, што је навело локалне конзервативне совјетске званичнике да прогласе проруску територију Придњестровље посебном „Придњестровском Молдавском ССР“ (ПМР). Ово последње је одбио Михаил Горбачов, тадашњи генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, који је већ био започео свој план за реформу политичког и економског система СССР-а (тј. „перестројку“).
У мају 1991. године, молдавски парламент је променио име своје републике у Молдавија након што је одбио да учествује на референдуму о Совјетском Савезу раније те године, на којем је требало да се одлучи о организационој структури 15 република бившег СССР-а. До тада, СССР је био у процесу распада и коначно је престао да постоји у децембру 1991. Молдавија је већ прогласила независност у августу 1991. Није изненађујуће што је избио грађански рат између молдавске владе у Кишињеву и сепаратиста у раније проглашеној ПМР, коју су подржавале руске снаге. Рат је завршен 1992. године, али не пре значајног распоређивања руске артиљерије и трупа. Мировне снаге молдавских, руских и придњестровских трупа формиране су у оквиру Заједничке контролне комисије. Након неког времена, на територији је створена Оперативна група руских снага (ОГРФ) и стављена под команду Московског војног округа 1995. године. Наводно је ОГРФ служио у оквиру Заједничке контролне комисије, али његова стварна мисија није у потпуности разјашњена с обзиром на дужину времена колико је остао на свом месту. Она чува велики депо који садржи 22.000 тона војне опреме и муниције из совјетског доба у северном Придњестровљу. Временом се догодило неколико промена у њеном саставу због преименовања и промена јединица, довољно да је коначан број руског војног особља у Придњестровљу и даље тешко утврдити.

Уједињене нације сматрају Придњестровље делом Молдавије, али га је Парламентарна скупштина Савета Европе у марту 2022. године признала као под војном окупацијом Русије. Русија је пристала да повуче своје снаге са молдавске територије у Будимпештанској декларацији Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС) из 1994. године, али то није учинила и одлучила је да игнорише Лисабонски документ ОЕБС-а из 1996. године о том питању. Русија је поново обећала на самиту ОЕБС-а у Истанбулу 1999. године да ће повући своје снаге из Молдавије и Грузије до краја 2002. године и поново то није учинила. Подсетник Парламентарне скупштине Северноамеричког пакта (НАТО) послат је 2008. године без одговора. Русија је 2016. године објавила да ће имати потешкоћа у уклањању свог наоружања из Придњестровља преко онога што се сада сматра непријатељском територијом у Украјини. То је, наравно, била сопствена заслуга Русије због њене војне подршке сепаратистима у источним областима Украјине. Генерална скупштина УН усвојила је 2018. године резолуцију којом се захтева од Русије да безусловно повуче своје трупе из Молдавије, али је она поново одбила да то учини. Након 28 година непопустљивости, цивилизованом свету је постало јасно да Русија има агенду за задржавање војних снага у Молдавији сасвим одвојено од своје „мировне“ мисије.
Владимир Путин је био де факто лидер Русије од 2000. године до данас, упркос бесмисленом периоду са Дмитријем Медведевим као председником (2008-2012). Путинова илегална инвазија на Украјину и рат који је уследио усмерили су пажњу на Молдавију, а посебно на њен проруски сепаратистички регион, Придњестровље, као опционо стратешко место за руску агресију на Украјину. Међутим, историја је показала да постоји одлучан интерес за реасимилацију Молдавије у целости унутар руске сфере утицаја. Тек недавно, 2021. године, проруска молдавска влада под вођством Игора Додона срушена је од стране прозападне Партије акције и солидарности Маје Санду. Статус кандидата за чланство у Европској унији (ЕУ) додељен је 2022. године, као признање демократских реформи које су биле у току у земљи. Заједно са ЕУ, Сједињене Државе и НАТО су се заинтересовали за безбедност Молдавије и увели мере за супротстављање неизбежним покушајима Русије да преузме њену владу. Штавише, председник Џо Бајден се недавно састао са Санду у Пољској како би потврдио одлучност Сједињених Држава у подршци суверенитету Молдавије.
Недавно, и ефикасно, по команди, украјинска обавештајна служба открила је детаљан руски план за државни удар како би се свргнула Сандуова прозападна влада и одвратило надолазеће демократско преобраћење Молдавије. Руски, црногорски, српски и белоруски држављани су очигледно требали да уђу у Молдавију како би подстакли антивладине протесте против реформи и дестабилизовали владину власт са намером да се на крају успостави проруски режим који подржавају придњестровски сепаратисти и стална војна снага. Даља потврда завере уследила је убрзо када је портпарол Кремља, Дмитриј Песков, покушао да одбаци претњу тврдећи да је у питању „антируска хистерија“ и упозоравајући Молдавију да буде „веома, веома опрезна“ – све то прилично подсећа на његова порицања предстојећег напада Русије на Украјину 2022. године, када се украјинска влада дефинитивно окренула Западу уз подршку свог народа.
Познати образац субверзије постао је посебно очигледан у спољним пословима током Путиновог мандата као лидера садашњег руског ауторитарног режима. Искривљавање истине и отворене дезинформације су основа језика ове владе. Њени оперативци – Песков, Сергеј Лавров, Дмитриј Медведев – да набројимо само неке, отворено шире пропаганду, поричу намере и проглашавају све врсте апсурда како би поткопали стварност која се одвија. Многи други, како у Русији тако и Путинови следбеници у Сједињеним Државама и другде, преузели су ову праксу како би користили Русији, самом Путину или само себи. Реторика је понављајућа и свеприсутна на друштвеним мрежама, телевизијским мрежама и у влади. Инфилтрација владиних канцеларија, подршка проруским опозиционим странкама и коришћење агената руске Федералне службе безбедности, Федералне службе безбедности (ФСБ) и војне обавештајне службе, Главне разведивачке управе (ГРУ), доприносе механици процеса. Ове последње агенције се обично баве организовањем масовних протеста, владином и политичком шпијунажом, стратегијама дезинформисања и атентатима као додатним алатима који се примењују појединачно или заједно када је то потребно.
Процес русификације суседних земаља одвијао се вековима, али је појачан током совјетске ере 20.века . Претежно руске енклаве су се успоставиле на одређеним територијама и пружиле су подлогу за сепаратистичке покрете које је Путин ефикасно користио у Јужној Осетији и Абхазији у Републици Грузији, на Криму и у источним областима Доњецка и Луганска у Украјини, а сада у Придњестровљу у Молдавији, за успостављање квазиаутономних република унутар сваке нације. Настали хаос створио је разлог за увођење „мировних“ снага, наизглед на сталној основи, састављених од руске војске са или без паравојних елемената, више да би се подсетиле владе ових наводно суверених нација на непосредно присуство Русије. Свака даља очигледна „провокација“ против руских трупа или грађана ових новооснованих „република“, као у случају операције „под лажном заставом“, послужила би као изговор за одмазду и свргавање владе.
Република Грузија је сада под лупом ЕУ након што јој је 2022. године одбијен статус кандидата за чланство, док је исти додељен Молдавији и Украјини. Анкета из августа 2022. године идентификовала је да 47% Грузијаца жели потпуно прозападну спољну политику, док додатних 31% жели исто, али одржава добре односе са Русијом; само 2% је било посвећено искључиво проруској политици, а додатних 7% жели исто, али одржава добре односе са ЕУ и НАТО-ом. Чак 75% је подржало чланство у ЕУ; ипак, њихов бивши премијер и садашњи политички моћник, Бидзина Иванишвили, остао је двосмислен по том питању, док је његова странка „Грузијски сан – Демократска Грузија“ била одлучно проруска у својој реторици, својим акцијама и политикама.
Иванишвили је стекао значајно богатство пословањем док је био у Русији, успевши да прода своју имовину по тржишној вредности и врати се у Грузију 2012. године, све то уз задржавање добрих односа унутар Путинове клептократије. Постао је политички утицајан, основао је сопствену странку и постао премијер 2012-13. на платформи која је наизглед имала прозападне тежње, али и ону која је тежила нормализацији односа са Путиновом Русијом. Као каснији председник странке, задржао је неутралан став, дозвољавајући својој странци да усмерава изразито проруско расположење, супротно жељама грузијског народа. Садашњи председник странке, Ираклиј Кобахидзе, познат је по својим негативним коментарима и према Западу и према Украјини током прошле године, а истовремено је премијер Ираклиј Гарабашвили одбио захтев ЕУ за реформу правосуђа због прекомерног утицаја који су Иванишвили и друге елите у његовој странци имале на правосудни систем.
Недавни масовни улични протести избили су у главном граду, Тбилисију, у знак противљења предложеном парламентарном закону којим би се од свих агенција које примају више од 20% финансирања из страних извора захтевало да се региструју као страни агенти. Сматрало се да је то слично закону у Русији који је Кремљу дао могућност да гони невладине организације и независне новинаре. Закон је повучен са вероватном намером да се преформулише у другачијем облику, али су протести настављени како би се осигурало да се закон у потпуности укине. Председница Саломе Зурабишвили, независна посланица која није иначе повезана са Грузијским сном – Демократском грузијском партијом, честитала је демонстрантима говорећи у име воље народа. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров, међутим, имао је другачији, али познат став о том питању, оптужујући Запад за подстицање немира у Грузији слично као што га је оптужио за подршку протестима на Мајдану који су срушили Јануковичев режим у Украјини 2014. године.
Изгледа да Путинова идеја о територијалном поседу унутар суседних суверених држава почива на томе да ли су те исте територије претходно биле потчињене од стране Руског царства или СССР-а. Идеја о самоопредељењу демократски изабране суверене државе изгледа да нема никакве везе са Путиновим империјалистичким начином размишљања или његовим шовинистичким ставом према судбини Русије. Репресивна природа Путиновог режима је добро препозната широм региона и манифестовала се народна воља да му се одупре. Мора се одржати како би се окончала ова дуготрајна борба.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.

Једна мисао о „Молдавији и Путиновој тактици“
Коментари су затворени.