Пре годину дана, почео је рат у размерама какви нису виђени од Другог светског рата – очекивао се претпостављени сценарио „медвед против миша“. Али ствари су убрзо кренуле страшно по злу за медведа. Председник и његова супруга нису побегли, већ су остали код куће са својим народом док је нација била нападнута. Обични грађани су се окупили у територијалну одбрану како би бранили своја села, градове и места. Музичари, плесачи, канцеларијски радници, пољопривредници, домаћице и други су научили уметност ратовања, наоружали се у складу са тим и импровизовано правили експлозивне направе; партизански покрет је поново распламсао, подсећајући на историју дуго укорењену у овој земљи. Војска се борила и повратила много од онога што је првобитно изгубљено. Током ове посебне године, земља је много претрпела – животи су изгубљени, деца отета, породице расељене. Почињени су злочини – масовна погубљења, силовања, мучења, уништавање домова, болница и енергетских ресурса, све у циљу задовољавања жеље деспота да обнови царство које је историја већ одлучила да одбаци.

За агресора, не само да се миш подигао да би срушио очекивања лаке победе и глорификације режима коме је потребна валидација, већ је сукоб на одговарајући начин преименован у напад на демократију и криминално дело за које освајач мора бити позван на одговорност. Велики део глобалне заједнице био је запаљен голим варварством напада и ујединио се око ове осуде. Ово је сада требало да буде став за демократске принципе против ауторитарног режима који заслужује изолацију. Уместо да разбије НАТО, рат га је ојачао. Његови партнери су се ујединили и мобилисали своје ресурсе како би одбили непријатеља који се неоправдано наметнуо против суверене нације и на светској сцени. И суседне земље и оне даље у иностранству показале су своју хуманост, прихватајући и бринући се о многим расељеним породицама које су биле приморане да беже од терора.
Напори које је међународна заједница уложила да подржи Украјину одржали су борбу која је била потребна за отпор. Оружје које је обезбеђено способној и одлучној војној сили показало се као оно што је потребно за борбу у рату који се може добити. Ово је брдо на којем ће Украјина стати; њена отпорност је сада неоспорна. Да би остатак света разумео, то је брдо на којем зли режим мора бити срушен како би се почело са обнављањем међународног поретка мање оптерећеног ауторитарним шемама које служе његовој дестабилизацији. Тек тада Русија може да покуша да пронађе пут којим може да поврати свој интегритет и способност да функционише као чланица глобалне заједнице.
Као и код сваког континуираног напора, јавна подршка је кључна за одржавање неопходног владиног финансирања. Упркос очигледним аргументима у тренутним околностима привођења криминалаца пред лице правде, обезбеђивања демократских вредности, смањења претње ауторитарних режима и окончања финансијског одлива у циљу руског мешања на глобалном нивоу, постоје снаге које се залажу за прекид подршке Украјини. Најновији напор уследио је након Минхенске конференције о безбедности са проруским антиратним демонстрацијама одржаним у Минхену и Вашингтону. Стотине посматрача привукло је овај последњи догађај који се, иронично, одржао код Линколновог споменика. Међу захтевима који су постављени био је позив на прекид финансирања Украјине, јер је то резултирало убиством десетина хиљада људи, расељавањем милиона људи и претњом нуклеарног рата. Ништа није речено о чињеници да је Русија извршила геноцид над украјинским цивилним становништвом, регрутовала криминалце да се боре као плаћеници у овој инвазији, искорењивала масе цивила пред растућим терором и претила сувереној држави уништењем ако се не покори вољи деспота. Уместо тога, изнети су аргументи за изградњу „света који свакој особи гарантује слободу од рата и империје уместо урушавајућег хегемонистичког светског поретка САД“. Све је то веома похвално, али како се гарантује слобода када ауторитарни режим попут оног Владимира Путина бира да изврши злочин против човечности? Неколико говорника-учесника овог догађаја који подржавају такву бесмислену реторику финансирао је Кремљ преко телевизијске мреже Russia Today (RT) са седиштем у Москви; други, укључујући мање познате политичке личности које су се појавиле на догађају, изразили су проруска и пропутинова осећања у прошлости са лоше формулисаним и лоше информисаним сугестијама о америчкој промоцији тренутног сукоба.
Russia Today, често цитирани главни пропагандни медиј руске владе, привукао је пажњу 2014. године када је једна од његових водитељки са седиштем у Вашингтону, Лиз Вол, објавила оставку у етеру, оптужујући RT да је „део Путинове пропагандне мреже“ и да „улепшава Путинове поступке“. Она је напоменула како RT „промовише спољну политику некога ко је управо извршио инвазију на земљу, а затим лаже о томе“. Дејвид З. Морис је у часопису Fortune известио да је „RT пружио платформу за разне маргиналне теорије или једноставно лажне наративе у америчком јавном дискурсу“. Убрзо након руске инвазије, RT је изгубио већину своје глобалне кабловске и сателитске покривености и престао са радом почетком марта 2022. године.
Руски пропагандни напори, препуни лажних оптужби, дезинформација и самовиктимизације типичних за Путинов режим, избледели су у поређењу са стварношћу ситуације која се појавила у Украјини. Видео снимци и коментари безбројних страних дописника показали су руску бруталност на лицу места са намерним циљањем цивилне стамбене инфраструктуре, злочинима почињеним широм источне и централне Украјине и патњом коју је изазвало масовно расељавање цивила, изложеност и губитак живота. Поред овога, ту су и прикази херојства и достигнућа на фронту, спонтане песме пркоса у подземним склоништима метроа, старија Украјинка која гледа доле и проклиње руске војнике, хиљаде страних бораца који стоје поред Украјинаца да се супротставе освајачу, људи који излазе из уништених кућа љући и пркоснији него раније и, на крају крајева, разочарани руски војници који се питају шта заправо постижу овим ратом.
Неколико платформи друштвених медија пружило је безбројне снимке уништавања руског наоружања, како на копну тако и на мору. Снимци из ваздуха омогућени свеприсутним дроновима приказали су снимке активне борбе, неке вешто помешане са музиком која емотивно истиче елементарни пркос Украјинаца који као да прожима целу линију фронта. Неуспех руске војне стратегије, примећен и у микрокосмосу ових анегдота на бројним Твитер налозима и у општим проценама војних стручњака, бацио је повољно светло на начин подршке која се пружа нацији која се борила против тираније – подсетник на принципе на којима стоје саме САД.

Страни медији су активно пратили ову ратну причу, детаљно описујући не само свакодневне околности постојања у оваквом окружењу, већ и стварајући перспективе живота у овом сукобу. Јединствен и добро изведен документарац о НФЛ 360 причи о Украјинској лиги америчког фудбала, аутора Кајла Бранта, дочарао је причу о играчима који су постали борци у рату и персонализовао природу посвећености коју су обични људи и спортисти имали према својим породицама и земљи. Документарац „Фронтлајн“ пратио је расељене породице које преживљавају под земљом у Харкову, а екипе хитних служби које раде у ратној зони подсетиле су све на непосредне опасности од неселективног гранатирања цивилних објеката. Други, уз помоћ Асошијејтед преса, спровео је преглед ратних злочина руске војске, посебно у кијевском предграђу Буча. Аманда Масијас из ЦНБЦ-а извештавала је о отмици и притварању украјинске деце уз помоћ програма присилног усвајања широм Русије. Најмлађе дете идентификовано у таквом програму имало је 4 месеца; подједнако узнемирујуће је било и војно регрутовање деце од стране Русије, чак и од 14 година. Више Јутјуб прича идентификовало је сличне ратне злочине у које су умешана деца. Ове презентације настављају да извиру из овог сукоба, утапајући покушаје руских агенција и њихових „корисних идиота“ у иностранству да прикажу своје самозадовољне фантазије о виктимизацији.
Недавна посета председника Бајдена Украјини додатно је потврдила наратив о томе шта је овај рат поново постао симбол. Ауторитарни режими прошлог века, а сада и овог садашњег, покушали су да се наметну међународном поретку како би га прилагодили својој вољи. Они не успевају на рачун сопствене земље, јер на крају морају бити позвани на одговорност и трпети последице. Свет који се мења, са својим технолошким ресурсима који се развијају и платформама друштвених медија, пружа прилику да се буде и информисан и дезинформисан, да се разуме историја која је основа истине или једноставно да се прихвате реторичке и неосноване атмосфере јер могу одговарати нечијим предрасудама. Проток времена током сукоба намеће замор и жељу да се види крај. Слаби одлучност и подстиче неке ка спремним решењима. Омогућава починиоцу злочина да стекне предност и избегне одговорност. Заиста, тако Путин види Запад.
Многи на Западу виде овај рат као дуготрајну аферу, која ће се вероватно привремено завршити неким обликом компромиса, само да би се поново покренула у будућности. Друга перспектива би тврдила много другачије – ауторитарни режим који је војно и економски поражен, његови лидери прогоњени и изведени пред лице правде, а повређена земља обновљена. Најважније је да би таквим превратом свет могао да схвати да се од намерне агресије ратом може очекивати сличан крај и да је дошло време да се ова лекција научи. Нека сви деспоти ово схвате и буду позвани на одговорност. Цака је у томе да се овај рат дефинитивно заврши уз одговарајућу војну подршку која ће бити пружена да би се поразио агресор и да медији наставе свој рад на промоцији истине и контроли лажи.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.