Постојао је веома доследан образац реторичке атмосфере међу истакнутим руским званичницима који су промовисали идеју да су угрожени задирањем грешног Запада са његовим демократским идеалима на њихове границе. Реторика не би била страна Оту фон Бизмарку пре 150 година када је жалио што се мора суочити са Русима са њиховом „непредвидивом глупошћу“. Међутим, порука је углавном, ако не и у потпуности, намењена конзумирању од стране руског становништва које, нажалост, или верује у бесмислице које избацују државни медији, или је приморано да једноставно вуче конопац као што су то чинили вековима. Путин је искористио подструју руског национализма поистовећујући га са духовном вером нације, да би подсетио на њену историјску борбу, најскорије, против нацистичке Немачке. Борба сада, како Путин жели да Русија то види, јесте да се спасе од Украјине, до сада непознатог бастиона неонацизма очигледно познатог само њему, који је такође одлучио да се сврста са Западом и његовом претпостављеном свеприсутном декаденцијом. Продор и гнев изговора имају за циљ да прикрију апсурдност поруке, али не успевају да разумеју оне који разумеју њену намеру.
Путинов прави фокус је, наравно, био много једноставнији. Он би више волео суседни копнени коридор за Русију кроз источну Украјину, повезујући је са Кримом, како би задржао стратешки војни локалитет који укључује велику поморску базу са приступом Средоземном мору. Његов проблем се усредсређује на чињеницу да суверена нација, Украјина, стоји на путу. Та иста нација, речима Збигњева Бжежинског, је „важан простор на евроазијској шаховској табли“ који Путин мора да заузме како би задржао одређени ауторитет на обе стране. Постојали су дуготрајни напори да се русификује источни део Украјине, посебно промоцијом руских миграција у овај простор и, током протекле деценије, успостављањем сепаратистичког покрета који је сада магично постао кауза célèbre за Путина.
У свом уводном реторичком говору пре почетка рата против Украјине, Путин је рекао следеће:
„Упркос свему овоме, у децембру 2021. године смо поново покушали да се договоримо са Сједињеним Државама и њиховим савезницима о принципима обезбеђивања безбедности у Европи и о неширењу НАТО-а. Све је било узалуд. Став САД се није променио. Нису сматрали да је потребно преговарати са Русијом о овом важном питању за нас, настављајући да теже својим циљевима и занемарујући наше интересе.“
Путин је преформулисао ситуацију у источној Европи у ону која не узима у обзир невољност тих земаља старог Варшавског пакта да се поново уђу у руску сферу репресије која би угрозила њихов суверенитет, самоопредељење и национално благостање. Веома видљиво брутално сузбијање слободне воље у неколико земаља Варшавског пакта током совјетске ере, њихов потпуни економски пад и ограничења културног изражавања током четири деценије уткани су у њихова национална сећања. Није да се НАТО наметнуо истим тим земљама; већ је опција обезбеђивања стратешког одбрамбеног савеза против могућности да постану жртве још једног руског ауторитарног режима навела да се придруже листи чланица НАТО-а. Руска проглашена жртва не би требало да има приоритет над добробити суседних земаља. Подсећања ради, НАТО остаје одбрамбена организација и није на Русији да одлучује која суверена нација може да изабере да се придружи организацији.

Путиново непосредније оправдање за покретање напада на Украјину гласило је следеће:
„Што се тиче ситуације у Донбасу. Видимо да су снаге које су извршиле пуч у Украјини 2014. године, преузеле власт и држе је кроз лажне изборне процедуре, одустале од мирног решења сукоба. Осам година, осам дугих година, чинили смо све што је могуће да решимо ситуацију мирним, политичким средствима. Све је било узалуд.“
„Пуч“ из 2014. године, на који Путин више пута помиње, заправо је био одлука украјинског парламента којом се позива на нове председничке изборе када је претходни проруски председник, Виктор Јанукович, одлучио да напусти своју функцију и побегне у Русију у време протеста Евромајдан. Иронично, протест је покренуо Јанукович који је погазио своје изборно обећање да ће се придружити Европској унији (ЕУ) након што је позван на састанак са Путином на којем му је понуђена понуда коју није могао да одбије.
„Снаге“ које су извршиле „пуч“ вероватно су имале везе са Сједињеним Државама и њиховим учешћем у пружању подршке демократским институцијама, укључујући смернице у вези са правилним спровођењем изборног процеса. Није било финансирања политичких странака од стране САД нити мешања у процедуралне аспекте избора, за разлику од онога што је било очигледно са руске стране. Њени агенти су се инфилтрирали у канцеларије украјинске владе током претходне администрације, а проруској Партији региона у Украјини пружена је руска подршка у њеној изборној кампањи. Нови избори 2014. године, које су међународни посматрачи сертификовали као фер, ускратили су Русији њеног преферираног кандидата и поставили Петра Порошенка за председника Украјине. Он је потом потписао споразум о придруживању ЕУ, а наследио га је, на још фер изведеним изборима, Володимир Зеленски на изборима 2019. године.
Убрзо након председничких избора 2014. године, руски паравојни оперативци су се брзо преселили на Крим и избили су „спонтани“ добро оркестрирани, проруски протести. Административне зграде су заузете, у ономе што би се сада заиста могло назвати пучем, што је кулминирало нелегитимном анексијом територије од стране Русије. Сличан процес се одвијао у источној Украјини, што је резултирало стварањем самопроглашених независних Доњецке и Луганске Народне Републике. Тако је Путин силом постигао оно што није могао политичким махинацијама. Дошло је до дуготрајног оружаног сукоба око ових последњих сепаратистичких региона, а Украјина је уложила напоре да задржи контролу.
Путиново ламентирање због „осам дугих година“ личне борбе у којој је покушано „све што је могуће да се ситуација реши мирним, политичким средствима“ заправо се сводило на сепаратистичке (тј. руске) захтеве да Украјина одустане од свог суверенитета над њиховим „републикама“ додељивањем „посебног статуса“. Такво законодавство би руском посредничком праву вета обезбедило право вета на спољну политику Украјине и на крају не би гарантовало будући покушај сецесије. Како се 2021. година ближила крају, тако је нестајало и Зеленскијево поверење у руске намере, што је довело до напуштања Минског споразума II. Сада је Путину преостало да предузме коначну војну акцију како би на крају осигурао оно што је желео.
Путин сада изненађујуће користи ауторитет Повеље Уједињених нација (УН) да покрене своју „специјалну војну операцију“:
„У том смислу, у складу са чланом 51. дела 7. Повеље УН, уз одобрење Савета федерације Русије и у складу са споразумима о пријатељству и узајамној помоћи које је Дума ратификовала 22. фебруара са Доњецком Народном Републиком и Луганском Народном Републиком, одлучио сам да покренем специјалну војну операцију.“
Након што је прво покушао да легитимише проглашење две сепаратистичке независне републике које су у очима УН и даље сматране унутар суверене територије Украјине, Путин је створио утисак „пуча“ изазваног страним утицајем и наставио је да инвазира суверену нацију под тим изговором користећи ауторитет Повеље УН. Дрскост овог нивоа „газлајтинга“ могла је само да изазове глобално неверовање, што је, са изузетком неколико истомишљеничких ауторитарних режима, и учинио.
Путин закључује јасним стављањем до знања да је његов јавно декларисани циљ тежња демилитаризацији и денацификацији нације која никада није представљала претњу Русији и чију демократски изабрану владу предводи украјински Јеврејин чији су чланови породице били жртве Холокауста:
„Сврха ове операције је да се заштите људи који се већ осам година суочавају са понижењем и геноцидом који је починио кијевски режим“... „У том циљу, настојаћемо да демилитаризујемо и денацификацијемо Украјину, као и да изведемо пред суд оне који су починили бројне крваве злочине против цивила, укључујући и грађане Руске Федерације.“
Тешко је схватити шта Путин мисли под „понижењем“ када сепаратисти у Донбасу, уз подршку руских паравојних елемената од 2014. године, спроводе оружану кампању кршећи Мински споразум II. Тврдња о „геноциду“ који је Украјина починила над етничким Русима, наравно, је неоснована, иако јесте телеграфски показала размере злочина које су касније починиле руске војне и паравојне снаге, посебно након њихове инвазије на Украјину 2022. године. Идеја да се Русија, наоружана нуклеарним оружјем, осећала обавезном да „демилитаризује“ Украјину која се одрекла свог нуклеарног арсенала у Будимпештанском меморандуму из 1994. године, истиче се посебном исмевањем чак и пре него што се размотре релативне величине конвенционалног наоружања између две земље.
Коначно, националистичко осећање постоји у Украјини још од времена Руског царства и добило је већи замах током совјетске ере када је успостављени партизански покрет реаговао на стаљинистички геноцид над Украјином 1930-их. Елементи овог покрета наставили су да се боре против руског утицаја у Украјини током 20. века, па све до 21. Украјински ултранационалисти данас заправо чине око 2% становништва. Они су дошли у први план од 2014. године, поново као одговор на руско застрашивање, а најзначајнији од њих је Азовски батаљон који је бранио од руске опсаде Мариупоља прошле године.
Руси су дуго причали о покушају дехуманизације Украјинаца називајући их нацистима у вези са њиховим противљењем совјетском режиму током светског рата и након њега. Искривљавање историје од стране руске пропаганде никада не признаје Стаљинов савез са Хитлером на почетку рата и његово учешће у инвазији на Пољску, нити признаје да је Украјина претрпела највећи терет нацистичке инвазије на Совјетски Савез, изгубивши више становништва од било које друге нације.
Било би најбоље да Путин погледа око себе и препозна далеко веће ултранационалистичко присуство унутар сопственог подухвата. Неки од њих се заправо називају нацистима. Руска паравојна група, Русич, формално је основана у Санкт Петербургу 2014. године и учествовала је у оружаним активностима у Донбасу 2014-15. године. Руски царски покрет, основан такође у Санкт Петербургу 2002. године, пружао је паравојну обуку неонацистима и белим супрематистима у Европи. САД су га означиле као „глобалну терористичку организацију“. Чланови његове Царске легије такође су били присутни у Донбасу 2014-15. године. Вагнер група је руска приватна плаћеничка компанија коју су основали самозвани нацисти, Алексеј Милчаков и Јан Петровски, а финансира је Јевгениј Пригожин, руски олигарх. Чини се да ова група нема никакву изражену идеологију; пре је криминални ентитет са десничарским екстремистичким тенденцијама, а руско Министарство одбране је и наоружава и обезбеђује објекте за обуку. У ствари, 80% њених војника у Украјини је регрутовано из затвора. Укључена је широм света у уговорне услуге углавном са афричким и латиноамеричким владиним клијентима и као стварна војна јединица и у Сирији и у Украјини. Министарство финансија САД сада ју је правилно означило као „транснационалну криминалну организацију“ која чини злочине где год је распоређена.
Бивши руски председник (2008-12) и премијер, Дмитриј Медведев, који је од 2020. године заменик председника Савета безбедности Русије, поново се сматра кандидатом за председника уколико Путин случајно падне са балкона. Он се свакако убраја међу најзабавније честице у Путиновој непосредној орбити због свог живописног језика, погрешно информисане реторике и на крају као карикатуре руског шовинизма. Једна од његових значајнијих интернет порука упоредила је рат у Украјини са светом битком са Сатаном и подсетила све који су одлучили да прочитају његову поруку да је „Кијев велики мали руски град унутар Руског царства у коме су људи увек мислили и говорили на руском“. У својој недавној празничној поруци Украјинце назива „лудим нацистичким наркоманима“.

Ове изјаве захтевају мало појашњења јер су тако отворено апсурдне, али указују на заједничку тему у актуелној руској реторици, а то је да се Украјинци сматрају „Малим Русима“, некако мање важним бићима, сељачком породицом, која говори изопаченим обликом руског језика. У стварности, из етнолингвистичке перспективе, територија Украјине се заправо налазила унутар првобитног географског језгра словенске домовине која се простирала од данашње централне и источне Пољске, јужне Белорусије до северозападне Украјине, а не Русије. Медведев поглед на руску историју, како га је Путин описао у свом есеју на ту тему лета 2021. године, утемељен је у веровању да се она једноставно развила из региона првобитно са центром у Кијеву и да је била приморана да се помери на север у 13. веку монголском инвазијом тог времена. Украјинска историја је, заправо, остала на месту где је била и још увек јесте, настављајући да се развија у свој садашњи облик у наредним вековима. Стекла је свој идентитет као нација не као територија коју су окупирали „Мали Руси“, како је Руско царство одлучило да назива Украјинце, већ кроз дугу историју борбе против тираније. Процес покушаја русификације Украјине, од 18. века, у нешто што она није, доживео је неуспех. Ако постоји нација коју треба омаловажавати, то је Русија, јер је прекршила законе грађанског друштва и окове људског пристојности.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.