Александар Лукашенко, диктатор Белорусије и наизглед поносан на то, дошао је на власт као њен први председник 1994. године након распада Совјетског Савеза три године раније. Као прави следбеник старог совјетског режима, задржао је државно власништво над главним индустријама и стекао моћ да распусти парламент, постепено учвршћујући своју веома централизовану власт до 1996. године. Руски језик је добио еквивалентан статус белоруском, а претходно успостављене економске везе са Русијом су ојачане када су две земље формирале Заједницу 1996. године. Потоња је еволуирала у Савезну државу Русије и Белорусије потписивањем споразума 1999. године. Ова Савезна држава је формализовала интеграцију њихових економија, којој су додате и њихове обавештајне агенције и одбрана. Очигледно је да ће много слабија од њих две, Белорусија, у аранжману добити и финансијску и војну сигурност. Међутим, процес није био гладак за Лукашенка.

Већ 1996. године постојала је забринутост да ће Лукашенкова жеља за ближим везама са Русијом довести до коначне анексије од стране Русије. Избили су протести који су постали познати као Белоруско пролеће, али они нису били довољно далеко да убеде нови режим у то време. Лукашенков ауторитаризам је подстакао даље незадовољство када су опозициони лидери почели да нестају, а познати активисти су затварани 1999. године. Њих првих, Виктора Ханчара, Анатола Красовског и Јурија Захаранку, касније је убила специјална јединица Министарства унутрашњих послова. Организован је Марш слободе у Минску, главном граду, који се догодио те године у октобру, што је довело до насилног сукоба са полицијом за разбијање демонстрација и ОМОН-ом („Специјалном полицијском јединицом“). Хапшења је касније осудио Амнести интернешенел. Догађај је довео до извесног одлагања стварне имплементације Уније државе, али је њен формални статус задржан.
Белоруски центар за људска права („Вјасна“) оптужен је од стране Лукашенковог режима за „посматрање“ председничких избора 2001. године и стога је формално укинут 2003. године. Његов оснивач, Алес Бјаљацки, добио је Нобелову награду за мир 2022. године као признање за његов рад продемократског активисте и његов став о људским правима. Он је и даље затвореник савести.

Национални референдум 2004. године омогућио је Лукашенку да се кандидује за председника на неограничен број мандата са повољних 88,9% „важећих гласова“. Он је, наравно, победио на каснијим изборима, који су уследили након готово искључиве самопромоције државних медија, владиног узнемиравања противника и оптужби за фалиширање гласачких листића. Године 2005, Лукашенко је обезбедио Белорусији још једно признање од Кондолизе Рајс, тадашње државне секретарке Сједињених Држава, као „истуреног места тираније“ у друштву са подједнако значајним ауторитарним режимима, Северном Корејом, Мјанмаром, Зимбабвеом, Ираном и Кубом. Да би учврстио свој утицај на ову ретку почасну титулу, наставио је са својом склоношћу ка кршењу људских права, укључујући стални прогон чланова и волонтера Вјасне. Лукашенко је, у међувремену, такође наставио да буде председник са успешним низом реизбора 2010, 2015. и 2020. године, сваки обележен истакнутим стандардним срамотама.
Равнодушност режима током пандемије коронавируса, која је озбиљно почела 2020. године, и неповерење у изборне комисије подстакли су опозицију која је оспорила Лукашенков утицај на систем у корист Свјатлане Тихановске на изборима те године. Она је заменила свог супруга Сергеја када му је прво забрањено да се кандидује, а затим је затворен. Протести у више од 30 градова су брутално потиснути, док су се снаге безбедности, силовики, етаблирале као неопходне у решавању ситуације за све рањивији режим. Лукашенка, сходно томе, Европска унија (ЕУ) или Сједињене Америчке Државе (САД) нису признале као легитимног председника и остаје изгнаник у очима Запада. Невладине агенције су биле мета као субверзивне током целог Лукашенковог режима и, 2021. године, држава је ликвидирала више од 270 њих, укључујући све преостале групе за људска права, као и 13 новинских кућа.
Током протеклих 25 година, Белорусија је искључена из Савета Европе због својих антидемократских активности и континуираног кршења изборних норми од стране својих политичких лидера. Неколико владиних званичника је лично санкционисано и од стране САД и ЕУ због разних преступа везаних за изборне преваре, политичку репресију и отворена кривична дела. Санкције су се наставиле ширити, као што су се дешавале и током прошле године, а последње је објавила шефица Европске комисије, Урсула ван дер Лајен, због подршке Русији у њеном рату против Украјине. Усред дуготрајне економске стагнације, јавног неповерења и нестанка односа са Западом, Белорусија је стављена у позицију у којој више не може да се одржи без подршке Русије и, уз ту подршку, почеће да се одриче своје способности за самоуправу.
расположење јавности у вези са посвећеношћу белоруских трупа украјинском сукобу веома ниско , а то укључује и Лукашенкове проруске присталице. Подршка међу самим трупама може чак бити доведена у питање и, стога, морал може да погађа белоруску војску као што је то случај са руском страном. Ово је довело Лукашенка у тежак положај у погледу његових односа са Путином и његових изјава у прилог окончању рата. Недавна фотографија на којој су њих двојица заједно на састанку Врховног евроазијског економског савета у децембру 2022. године приказује Лукашенка како наизглед проверава да ли му је остало икаквог царског одела на себи.
Недавни састанак Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), војног савеза шест бивших совјетских држава – Јерменије, Белорусије, Казахстана, Киргистана, Русије и Таџикистана – покренуо је сумње да би могуће припајање Белорусије Русији могло да се догоди, стварајући аутономну државу у новој Русији. С обзиром на степен Лукашенковог недостатка популарности у Белорусији, појавиле су се спекулације да руска војна спољна обавештајна служба (ГРУ) разматра његову замену генералним секретаром ОДКБ-а, Станиславом Засом, руским лојалистом. Зас би, заузврат, оправдао припајање оптужујући Украјину и Пољску да представљају војну претњу Белорусији. Затим би могао да уследи даљи покушај да се ОДКБ у потпуности укључи у овај подухват против Украјине. Такав потез би био у складу са руским негодовањем, како су га изразили њени државни медији, да се Русија, у стварности, бори у Украјини против Организације Северноатлантског пакта (НАТО) и да би сада ОДКБ супротставила као контрасавез. Мало је вероватно да би земље чланице на ово гледале са ентузијазмом.
Мења се став не само неких земаља чланица ОДКБ-а према Русији, већ и Азербејџана, Узбекистана и Туркменистана, које све траже потпуну независност од Путиновог режима. Јерменија је потражила подршку негде другде због руске равнодушности према продуженом сукобу са Азербејџаном. Казахстан се више сложио са Кином и Турском, забринут да Русија има територијалне намере у његовом северном региону. Остале земље су биле сведоци сукоба са Русијом у Грузији 2008. године, истог случаја са Украјином који је укључивао Крим 2014. године, а сада и актуелног сукоба који је почео 2022. године, и радије би се дистанцирале.
Расположење Белоруса према самој Русији такође је почело да опада због догађаја из 2020. године. Анкета Белоруске аналитичке радионице из показала је да је 40% за очување уније са Русијом, у поређењу са 52% два месеца раније. У истом временском периоду забележен је пораст оних који подржавају ближе везе са ЕУ са 27% на 33%. Путинова подршка Лукашенку се сматрала узроком тога. Трећина Белоруса је такође сматрала да ће се односи са Русијом погоршати , а 43% је идентификовало Русију као главну претњу њиховом суверенитету.
Појавило се све веће интересовање за утицај историје на национални осећај. Територија Белорусије пре њеног припајања Руском царству 1796. године била је део Великог кнежевства Литваније и Пољско-литванског комонвелта, који је такође обухватао велики део територије Украјине. Више Белоруса осећа већи афинитет према Великом кнежевству Литванији или Пољско-литванском комонвелту него према Руском царству или његовом наследнику, Совјетском Савезу. Прве две заједно чиниле су 46% испитаника у поређењу са 28% за другу. Штавише, малих, али значајних 16,2% изјаснило се за Белоруску Народну Републику, краткотрајну независну и антикомунистичку државу (1918-19) пре него што је укључена у Совјетски Савез. Укупно, 62,2% Белоруса црпи свој историјски идентитет из ентитета који није Русија.
Путинова недавна посета Лукашенку у Минску, заједно са распоређивањем руских трупа, залиха и оклопа у Белорусији, навела је многе да спекулишу да ће извршити притисак на свог савезника у Унији да покрене операције са белоруским снагама. У супротном, земља је деловала као привремена база у претходним руским операцијама. У најбољем случају, није јасно да ли ће бити покушаја да се понови војни дебакл виђен на почетку рата прошлог фебруара, али то не отклања идеју да се на северу може применити нека врста тактике диверзије. У случају да то укључи директно учешће белоруских трупа, последица може бити домаћа реакција у облику протеста и саботаже. Вероватно се неће добро завршити по Лукашенка.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др, 2023. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.