Крим

Као што је можда очигледно већини разумних бића, Крим остаје географски суседан територији Украјине, довољно да би сви осим руског ултранационалисте разумели неумољиву логику ситуације коју Путин одлучује да игнорише. Крим је од виталног значаја за интересе Русије као војно упориште које пружа приступ Средоземном мору и, донекле, још увек омиљена оближња туристичка дестинација коју би Руси веома волели да назову својом.

Један вероватан разлог за руску инвазију на Украјину, који је пре осам година изнео сенатор Џон Мекејн, своди се на обезбеђивање копненог коридора кроз источну Украјину до Крима, који би Путин могао да анектира на начин сличан његовој нелегитимној анексији самог Крима 2014. године. Ово полуострво које штрчи у Црном мору има изразито замршену историју коју је додатно замагљила руска реторика која је покушала да преформулише његову причу као део иредентистичког сценарија.

Путинова жалба има везе са декретом Президијума Врховног совјета Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) из 1954. године којим се Крим преноси под јурисдикцију Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (СССР). Поводом је обележена 300.годишњица Перејаславског споразума из 1654. године, војног и политичког савеза између украјинске козачке државе под вођством Богдана Хмељницког и руског цара Алексеја. У замену за своју аутономију и задржавање вере унутар спорне територије ограничене Пољско-литванским комонвелтом на западу и Османским царством на југу, украјинска козачка коњица би пружала безбедност од растућег Османског царства и могла би бити позвана за подршку у односима са суседним Пољско-литванским комонвелтом.

Посебна опасност, у то време, постојала је на Криму и његовим везама са Османским царством. Кримски Татари, остаци Златне хорде Монгола који су напали Украјину у 13.веку , доминирали су полуострвом вековима. У 16.веку , Кримски канат се ујединио са својим исламским савременицима на југу, Османлијама. Одржавали су трговинске односе и сарађивали у војним упадима углавном унутар јужних степа данашње Украјине.

Током наредних 150 година, са растом царске Русије, слабљењем козачке државе и опадањем Пољско-литванског комонвелта, велики део данашње украјинске територије преузело је Руско царство. До 1783. године, за време владавине Катарине II, Кримски канат је укључен у Царство коначним поразом Османлија и Кучук-Кајнарџинским споразумом.

Руско царство је наставило своје територијално ширење ка западу и истоку током прве половине 19.века . Схвативши слабљење Османског царства, цар Николај I покушао је да освоји балканске земље на југоистоку како би добио слободан приступ кроз Боспорски мореуз Средоземном мору. Сходно томе, појавиле су се економске забринутости за Британију, Француску и Сардинију-Пијемонт због њихових комерцијалних интереса на Блиском истоку. Када су руски топовњачи напали османску поморску снагу у луци у Црном мору запаљивом бојном опремом, запаливши је и убивши више од 2.000 морнараца, западне земље су предузеле акцију и покренуле Кримски рат који ће трајати до 1856. године. Русија је потпуно поражена, претрпевши више од 450.000 жртава, њена Црноморска флота је уништена заједно са њеном главном кримском поморском луком, Севастопољем. Париски споразум који је уследио демилитаризовао је Црно море, остављајући јужну обалу Руског царства потпуно рањивом. Историчар Шепард Б. Клаф је идентификовао претеривање цара Николаја у његовој тежњи ка контроли над Црним морем и шире, као и његову погрешну процену реакције Западне Европе, као два основна узрока рата и коначног понижења Русије.

Татари су остали већина становништва Крима до средине 19.века . Дискриминаторска политика према Татарима постојала је током целог времена династије Романов и почела се огледати у смањењу броја становника. Културно застрашивање уништавањем споменика и џамија, присилним пресељењем и насиљем наставило се и у 20.век . Татарско сељаштво је поробљено после 1796. године, и остало је тако до 1861. године када је кметство под земљопоседницима замењено економским кметством. У првих 100 година од укључивања Крима у Руско царство, пописи су показали драматичан пад татарске заступљености са 87,6% на 35,6% до почетка 20.века . Између 1820. и 1860. године, руски, украјински, немачки и други колонисти су намерно уведени на Крим, чиме је дошло до разблаживања татарског становништва.

И Први светски рат и Руска фебруарска револуција 1917. године донели су изненадну промену у судбини Крима. Драматична промена политичких околности омогућила је бројним татарским националистима да се врате из егзила и створе Кримско-татарску националистичку странку која је захтевала територијалну аутономију. Уследила је уставотворна скупштина са сопственом владом. Ово је у то време подржало украјинско руководство, али са кратким доласком бољшевика на власт, тежња ка аутономији била је краткотрајна. Совјетска влада је брзо заменила ову другу, али је, заузврат, замењена доласком немачких трупа које су наставиле да свргавају бољшевике. Пораз Немачке 1918. године вратио је Крим под руску контролу у време када је земља била у грађанском рату. Рат је у великој мери сукобио бољшевичку Црвену армију са антисовјетском Белом армијом, иако је, у ствари, у борбу било укључено још неколико различитих националних елемената. Пред крај рата, Бела армија се повукла на Крим где је пружила свој последњи отпор и коначно је поражена у октобру 1920. године.

По завршетку грађанског рата, Владимир Лењин се суочио са проблемом националности који је настао због распада Руског царства. Да би одржао његов територијални интегритет, залагао се за унију признатих националистичких република, од којих би свака имала своју аутономију, али под централизованом влашћу у представничкој влади која би гарантовала њихову безбедност и економску добробит. Лењин је такође схватио потребу да угуши прилично универзални руски осећај супериорности над другим националностима старог Руског царства, јер се то није слагало са новом идеологијом комунистичког егалитаризма коју је промовисао. Као последица тога, у октобру 1921. године, Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република (АССР) постала је саставни део Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) заједно са неколико других ентитета, укључујући Украјинску ССР, којима је, у ствари, владала Москва. Међутим, руски шовинизам, тако дубоко укорењен и дубоко укорењен у прошлости, наставио би да буде особина коју је тешко обуздати чак и до данас.

Лењин је умро 1924. године, а наследио га је Јосиф Стаљин, који је водио Совјетски Савез до своје смрти 1953. године. До краја 1920-их, Стаљин је напустио претварање егалитарног идеала оличеног у револуцији и преузео улогу диктатора режима који је сада функционисао као преносилац страха. Кримски Татари средином 1920-их чинили су само четвртину становништва полуострва, јер је долазак нових Руса порастао на 42,2% тог становништва. Стаљинова Нова економска политика са присилном колективизацијом и реквизицијом жита изазвала је широко распрострањену глад 1931-32. године у већем делу Украјине и Крима, са губитком 100.000 живота само на полуострву. Стаљинов терор се наставио хапшењем татарских политичких личности, академика, новинара и стручњака, након чега је уследило погубљење или прогонство у удаљене делове Уније. По попису из 1939. године, кримски Татари су чинили 19,4% становништва, њихова култура и језик су маргинализовани, а њихов идентитет потчињен даљим доласком Руса. Етничко чишћење је почело уклањањем Татара и неколико других мањина.

Немачка инвазија на Совјетски Савез у Другом светском рату укључивала је окупацију Крима где је ухапшено и убијено 40.000 Јевреја. Око 3.500 кримских Татара, који су се противили стаљинистичким репресијама и прогону, придружило се немачким снагама како би се супротставили Русима. Када су руске снаге повратиле Крим 1944. године, Стаљин је предузео одмаздни културни геноцид над Татарима депортацијом скоро 240.000 претежно жена, деце и старијих, углавном у Узбекистанску ССР и друге земље Централне Азије. У првих 18 месеци присилног прогонства, скоро половина је умрла од изложености и лишавања, а чак 8.000 је заправо подлегло животу у транспорту. Попис из 1979. године показао је да се татарска популација смањила на 5.422, што представља само 0,2% становништва. Након прогонства од 45 година, 260.000 Татара вратило се на Крим током Горбачовљеве перестројке крајем 1980-их. Није понуђена никаква репарација. 80.000 домаћинстава и 360.000 хектара земље који су раније били напуштени сада су били у поседу других. Кримска АССР је укинута 1945. године, више није била аутономна држава већ област, још један административни регион у оквиру РСФСР-а.

Године 1991, Украјина је стекла независност као суверена држава чији је Крим сада био део. На децембарском референдуму 92% општег становништва је гласало за, док је 54% становништва Крима, које је до тада чинило 60% Руса, гласало исто. Између пописа становништва из 1989. и 2014. године, процентуални састав Татара у кримском становништву порастао је са 1,6% на 12,6%. Украјина и Европска унија су их с правом признале као аутохтони народ, за разлику од „националне мањине“ коју су Руси признали. 

Предаја Крима Украјинској ССР 1954. године проглашена је као признање „велике братске љубави и поверења руског народа према Украјини“ и требало је да илуструје марксистичко-лењинистички пролетерски став универзалног братства. Потпунија слика околности тог времена указује да је политичка сврсисходност можда играла значајнију улогу у одлуци, као што је наведено у есеју Марка Крамера, директора Програма за студије хладног рата на Универзитету Харвард и вишег сарадника Дејвис центра за руске и евроазијске студије. Хрушчовљев долазак на власт 1953-54. није био гладак. Постстаљинова борба за власт са тадашњим совјетским премијером Георгијем Маљенковим угрозила је његове амбиције. Хрушчов је стога настојао да обезбеди подршку других елита унутар странке, укључујући Олексија Кириченка, првог секретара Комунистичке партије Украјине и члана Президијума Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС). Предаја земље Крима Украјинској ССР пружила би потребну врсту политичке подршке. Поред тога, овај потез би, изгледа, побољшао опште јавно мњење у Украјини према Русији, укључивањем руске већине на Криму у бирачко тело земље.

Мало је тога за рећи о даљем политичком и економском развоју Крима током преосталог совјетског периода, јер је његова судбина била везана за Украјинску ССР, а можда и више за остатак СССР-а. Поново му је додељен аутономни статус 1991. године, сада од стране Украјинске ССР. Убрзо након распада Совјетског Савеза, руски потпредседник Александар Руцкој је већ 1992. године позивао на отцепљење Крима од Украјине. Плодови етничког чишћења Крима и његове постепене окупације од стране Руса, углавном кроз стварање војног присуства, почели су да делују избором проруског сепаратистичког лидера, Јурија Мешкова, који је обезбедио више од 70% гласова у другом кругу председничких избора 1994. године. Референдум је забележио 80% подршке за већу аутономију од Украјине и двојно руско-украјинско држављанство. Међутим, економија Крима се померала ка већој зависности од Украјине за трговину, са 80% произведене робе која се тамо продавала. Разочарање Мешковом и политички сукоби унутар проруске политичке фракције довели су до слома руководства. Коначно, украјински парламент је интервенисао 1995. године и поништио кримски устав којим је укинута функција председника. Преовлађујуће руско расположење се, као што се и очекивало, наставило међу становништвом које је 2014. године бројало 2,3 милиона људи, од којих је 68% било Руса, 16% Украјинаца и 13% Татара.

Мајданска револуција у Украјини 2014. године довела је до свргавања проруског председника Виктора Јануковича, који је побегао у Русију ради заштите. У року од неколико изузетно кратких недеља, од краја фебруара до почетка марта, на несумњиво унапред испланиран начин, руске трупе су обезбедиле цео Крим, а Врховни савет Крима је гласањем прогласио уједињење са Русијом. Референдум, спроведен смешно у року од 10 дана након проглашења, понудио је опције или придруживање Русији или повратак на претходно стање као аутономни саставни део Украјине. Извештај је излазио на изборе од 83%, са 96,7% гласова у корист уједињења са Русијом, резултат који је деловао невероватно с обзиром на то да је скоро 30% становништва чинило етничке Украјинце, Татаре и друге маргинализоване мањине. Није изненађујуће што је процурели извештај Руског савета за људска права утврдио да је излазност заправо била 30%, са само половином гласача за придруживање Русији. Штавише, сертификација од стране признатог међународног ауторитета није била разматрана, па је већи део света догађај сматрао преваром каква је и био.

Међутим, сумњив исход није забринуо руско становништво које је изгледа уживало у идеји повратка територије коју су сматрали својом упркос сумњивој прошлости коју су сами створили. Очување националних граница и суверенитета легитимно изабраних држава, утврђених Повељом УН, Хелсиншким актом, Алма-Ата споразумом, Будимпештанским меморандумом и, посебно, Споразумом о пријатељству, сарадњи и партнерству са Украјином, чинило би се довољном заштитом у цивилизованом свету од врсте очигледног прекршаја почињеног овде, али ови споразуми нису нудили ништа слично. Све ово је сада показало да је Русија нација на чије се поверење не може ослонити.

Дуга историја злоупотреба почињених на Криму, надовезујући се на тренутни рат који је захватио целу Украјину, посебно њен источни регион, ускоро ће се завршити. Руски војни губици наоружања и особља који се стално повећавају, тешкоће у одржавању залиха и резервних делова и неизбежни економски колапс услед санкција и неопходне конфискације имовине не слуте на добро за тако изоловану земљу. Штавише, губитак поверења међу млађом генерацијом која прозри њену дезинформативну реторику и која напушта своју земљу како би повратила будућност у којој могу слободно да испољавају свој интелект негде другде, осакатиће њено друштво. Судбина Крима на крају, каква год била његова демографска слика, биће одређена тиме где ће видети своју будућност. Русија још увек није видела крајњу тачку у својој силазној спирали и имаће свој дан на суду због терора који је изазвала.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2022. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.


Једна мисао о „Криму“

  1. Хвала вам на историјској перспективи. Толико тога нисам знао, а колико сам научио!

Коментари су затворени.