Европска унија (ЕУ) је недавно прогласила Русију државом спонзором терора. Пречесто се злочин против човечности, иако очигледан свима, не осуђује универзално. Скривени мотиви, мање часни, дозвољавају да се он настави док је глобална заједница парализована економским, геополитичким и правним разматрањима. Руска инвазија на Украјину је такав злочин. Прихватање тренутног стања ствари изгледа нормализује понашање починиоца и пружа извесно оправдање за прекршај. Наравно, идеја да постоји и најмања дозвола за очигледан криминал остаје недопустива. На крају крајева, они који пате су оштећени, они који су преживели злочин. Губитак живота се не може превазићи. Отмица деце остаје за осуду и неопростиво.

Мржња ће сада трајати генерацијама, више него раније. Воља да Украјина настави да се опире и да поврати начин живота заснован на њеној историји, култури и вери не може се порећи. Оно што остаје су материјални губици – они елементи живота који омогућавају обнављање цивилног друштва у земљи која је једноставно желела да настави своје постојање у европској заједници у којој је осећала да има будућност.
Да ли ће Русија, са својим садашњим режимом, одлучити да се врати у глобалну заједницу као частан и добронамеран учесник у глобалним пословима или ће наставити да буде сматрана изопштеником, углавном остаје на хиру појединца. Тренутно се чини да није у стању да одустане од курса на који је судбоносно посветио своју нацију. Док се злочин наставља одвијати, недавно је расправљано о низу важних питања у вези са позадином тренутног сукоба и неопходним репарацијама које треба следити, и заслужују преиспитивање како би се почело са постављањем курса за решавање.
Кривица
Примарни прекршај овде за који није постојало прихватљиво оправдање тиче се инвазије на Украјину, суверену државу, од стране доминантног регионалног аутократског режима, Русије. Потребно је само позвати се на ово појединачно питање да би аргумент био утемељен.
У три наврата, Русија је потписала споразуме којима је изјавила поштовање суверених права појединачних нација да постоје у миру унутар својих одређених граница. Повеља Уједињених нација била је прва од њих из 1945. године. Други је укључивао Беловешки споразум из 1991. године, којим је основана Заједница независних држава која би заменила Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Последњи је био Будимпештански меморандум из 1994. године, који је укључивао приступање Украјине Споразуму о неширењу нуклеарног оружја. Украјина је испунила своје обећање да ће елиминисати сво нуклеарно оружје са своје територије, уз гаранције дате за очување њених граница, њене независности и суверенитета од стране Руске Федерације, Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства. У Оснивачком акту НАТО-а и Русије из 1997. године, Русија се још једном обавезала да неће претити ниједној земљи НАТО-а или нечланици НАТО-а, иако се до 2004. године мешала у украјински изборни процес, што је изазвало Наранџасту револуцију , а до 2007. године је вршила сајбер нападе на Естонију. Године 2008. извршила је инвазију на Грузију, а 2014. године анектирала је Крим. Веома сумњив референдум на Криму резултирао је смешним исходима какви се виђају само на руским председничким изборима. Као што је обичај са Русијом, након тога је уследила нелегитимна анексија Крима.
Брутално понашање руских освајача у Украјини је такво да позива на кривично гоњење за ратне злочине, којих има неколико – масовно расељавање становништва; присилна депортација; неселективно бомбардовање цивилних објеката; намерно циљање здравствених установа и енергетске инфраструктуре; мучење; масовна погубљења; силовање; отмица деце; конфискација природних ресурса; и крађа личне имовине. Ово је срамотно понашање недостојно било које нације која тврди да се сматра цивилизованом, а свакако не оне која покушава да оправда инвазију.

Упркос изјави Владимира Путина да је Русија прихватила геополитичке реалности које су настале након распада СССР-а, да неће окупирати Украјину и да поштује украјински суверенитет, његове намере су доказале супротно. Разлика између онога што Путин говори и онога што Путин ради још једном је постала сасвим јасна његовом анексијом Доњецке ,Луганске, Херсонске и Запорошке области Украјине, слично као што је то учинио са Кримом.
дебата о томе да ли Запад, а посебно Сједињене Државе, треба да буду одговорни за ланац догађаја који су довели до ове катастрофе. Присила да се овде преузме кривица поклапа се са ставом који је раније изразила Русија да је НАТО задирао на њене границе и да се то сматра претњом по њену безбедност. Свакако је случај да је већина источноевропских земаља, заједно са балтичким земљама Естонијом, Летонијом и Литванијом, постала чланица НАТО-а из разлога који се тичу сопствене безбедности. Изражена је забринутост због реакције Москве на ово. Неки стручњаци су цитирали Џорџа Кенана, америчког дипломату који је крајем 1940-их заговарао политику обуздавања експанзионистичких намера СССР-а, што је довело до усвајања Труманове доктрине. Занимљиво је да је Кенан касније упозорио да би проширење присуства НАТО-а до границе Русије била грешка.
Али Шведска и Финска, ова последња са својом 1350 километара дугом границом са Русијом, обећавајући да ће се придружити НАТО-у изгледа да нису ни мало подигле обрву у Русији. Па, шта је са аргументом о надирању НАТО-а? Чини се да је ово избледело као још један неуспели покушај оправдања нелегитимног рата. Оно што је овде јасно јесте супротна тврдња да је жеља суседних суверених држава да одбаце застрашивање од стране све ауторитарнијег и ратоборнијег режима.
Пољска, Мађарска и Чешка Република биле су прве од земаља Источног блока које су се придружиле НАТО- у 1999. године. Бугарска, Румунија, Словачка и Словенија су примљене 2004. године, као и Естонија, Летонија и Литванија. Русија, схвативши незгодну ситуацију, издала је упозорења својим претходним земљама чланицама Варшавског пакта у вези са таквим акцијама, али је свима било очигледно да је већа интеграција са Европом пожељна с обзиром на прошло искуство са доминантном Русијом и претњу коју она и даље може представљати. Овде није било присиле од стране НАТО-а. Русија је током Хладног рата потрошила више времена и енергије спроводећи војне или полицијске операције против сопствених чланица Варшавског пакта него другде. Уместо да ову променљиву динамику сматра разлогом за преиспитивање места Русије у европској заједници, Путин је пооштрио свој став када је 2004. године видео да се украјинско расположење окреће ка Западу и демократизацији.
Руско мешање у украјинске политичке и владине послове било је добро укорењено до времена председничких избора 2004. године. Проруски кандидат, Виктор Јанукович и његова Партија региона, били су један од таквих путева утицаја. Јанукович је оптужен за изборну превару која је резултирала националним протестима који су постали познати као Наранџаста револуција. То је довело до других избора на којима је његов противник, Виктор Јушченко, постао председник. Јушченко је претрпео тровање диоксином током кампање, догађај који се приписује, иако није доказан, Путину. навика тровањанаставила се несмањеном мером као једна од преферираних метода атентата од стране Путиновог режима.
Сједињене Државе су се до тада залагале за демократске промене, али нису учествовале у финансирању опозиције која се супротстављала проруској фракцији. Оно што су финансирале кроз спонзорство Америчке агенције за међународни развој и Националне фондације за демократију, током неколико година, била је подршка проучавању демократских процеса, независних медија, спровођењу слободних и поштених избора и праћењу избора. То су чиниле у сарадњи са агенцијама у ЕУ. Подршка је била потпуно нестраначка.
Америчко мешање у украјинску политичку сцену касније се показало запошљавањем Пола Манафорта као политичког консултанта од стране Партије региона 2005. године. Манафорт се касније појавио као руководилац кампање за председничку кандидатуру Доналда Трампа. У својој улози лобисте проруске политичке фракције у Украјини, био је задужен за задатак да претвори Јануковичеву слику у слику измишљеног, прозападног демократског реформатора. До тада су се руски обавештајни агенти уградили у разне украјинске владине институције са јасним намерама да утичу на проруско расположење.
Партија региона, такође тада препозната по својој проруској припадности, оптужена је да је постала „уточиште за мафијаше и олигархе из Доњецка“, што је типично за оно што је био случај на руској политичкој сцени током Путиновог мандата. Манафорт је наставио да оркестрира кампању блаћења против Јулије Тимошенко, лидерке опозиције на председничким изборима 2010. године, оптужујући њену странку да подстиче антисемитизам и почињење убиства. Штавише, политички мотивисана кривична осуда Тимошенко за злоупотребу положаја и проневеру довела је до седмогодишње затворске казне. Европски суд за људска права је потом пресудио да су њено хапшење и осуда били незаконити. Јанукович је победио на председничким изборима 2010. године на платформи која је промовисала улазак у ЕУ.
Јануковичево председништво је било познато по његовим личним ексцесима, порицању Стаљиновог геноцида у Украјини 1930-их и, коначно, његовом неуспеху да потпише Споразум о придруживању са ЕУ 2013. године. Иако је овај други нудио значајне трговинске бенефиције са западном Европом, укључујући приступ судовима и банкарским системима, био је неприхватљив за Путина и стога неодржив за Јануковича. Уследио је Евромајдански протест или „Револуција достојанства“, како је касније назван. Јанукович је побегао из земље у Русију, а украјински парламент је позвао на нове председничке изборе, како је то предвиђено њиховим уставом.
Путин се, наравно, осећао овлашћеним да ову ствар прогласи пучем и, у року од два дана, почеле су проруске демонстрације, Крим су напале незваничне униформисане руске трупе, а владине зграде су заузете. Сличан процес се одвијао у региону Донбас на истоку Украјине у року од само два месеца; овог пута са сепаратистичким снагама које финансира Русија, а које су подржавале руске јединице, предводиле су те напоре. Ови догађаји одражавају намерно мешање Русије током времена много пре Путиновог проглашеног „пуча“.
Можда је време да Русија преиспита своје место у светским пословима и престане да покушава да оживи прошлу славу или да слуша аутократске лидере који обећавају да ће пружити ону врсту славе која је припадала прошлим вековима. Остављена неспутана и без одговорности, руска аутократија ће наставити своје међународно насиље са својом познатом самоправедном реториком. Мора бити натерана да одговара за своја гнусна злодела као што би требало да одговара сваки криминалац. Можда ће тада ова посебна лекција историје коначно имати свој тренутак.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2022. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
Још један одличан пост! Гоњење Русије за ратне злочине биће тест одлучности западних демократија. И за разлику од прошлости (Нирнберг), не можемо себи приуштити да чекамо да Русија изгуби овај рат (што хоће) пре него што почне неки облик гоњења.
Одлично написано и ВАУ, много сам научио/научила!
Хвала вам.
Веома свеобухватан блог. Било је лако читати, разумети и схватити обим руског понашања! Хвала.