Историјско порекло Украјине наспрам Путинове згодне бајковите историје

Тренутни сукоб са Украјином, изазван руском ратоборношћу, створио је потребу за преиспитивањем идеје да су, у Путиновом погледу на свет, два народа заправо „једна целина“. То није случај. У јулу 2021. године, седам месеци пре његове инвазије на Украјину у фебруару 2022. године, Путин је представио своју верзију историје Русије у коју је уклопио рану историју Украјине. Сада је јасно да је његов есеј требало да пружи историјско оправдање, колико год мучно било, и да послужи као преамбула за његову инвазију на суседну суверену нацију. У њему је тврдио да потичу од нордијске интервенције у региону током раног средњег века. То је неспретно гледиште на историјске чињенице ограничено ослањањем на освајање и хегемонистичку власт, а не нужно дубље разумевање утврђених етнолингвистичких и културних трендова и фактора специфичних за ове различите регионе. Путинов наратив је додатно збуњен његовим каснијим тврдњама да су претходни политички трансакциони споразуми имали утицаја на вољу нације попут Украјине да се оствари.

Прича о двема народима, како изгледа, добар је пример приповедања историје које припада победнику. То је прича која је испричана из изразито руске историјске перспективе, коју су први пут утемељили историчари у 19.веку током династије Романов, када је било питање друштвеног статуса племства да ли ће прогласити порекло из оригиналног извора, успостављеног вековима раније. Руски писци, од Карамзина, Погодина, Соловјова до Кључевског, сви су следили исту нарацију, да је доминантни град-држава, Кијевска Русија од 9.до 13.века , са средиштем на обалама реке Дњепар у данашњој Украјини, преплављена од стране Монгола средином 13.века и стављена без моћи. Оно што је уследило било је померање центра политичке и верске активности, које се приписује словенским народима у региону, ка северу, где је на крају настао други град-држава и из које ће се развити Русија као нација.

Путин заснива аргумент да су се Варјази, или Викинзи, како их познајемо на Западу, населили и преузели контролу над успостављеним финским и словенским племенима на северу, са центром у Новгороду. То се, у ствари, догодило на позив истих тих племена, јер су настојала да стекну већу безбедност кроз организовање и развој централизованог локалног града-државе којим су се надали да ће превазићи сталне сукобе међу собом. На тај начин је успостављена династија Рјурик, стварајући територију коју су контролисали Викинзи на северу. 

Викинзи, тражећи богатство и територијалну предност, желели су да успоставе пут ка југу до Византијског царства где је постојала много већа наградна платформа. Тиме је створен пут дуж реке Дњепар, где се на источној обали већ налазио утврђени град. Схвативши да је ово боља тачка гледишта, Викинзи су се овде населили и на крају преузели контролу над суседном територијом покоравајући околна племенска становништва. Тиме су створили оно што ће тада бити признато као Кијевска Русија и преместили свој центар операција из Новгорода у Кијев.

Низ локалних владара током неколико генерација сада је настојао да побољша своје успехе, било војно или путем трговачких споразума, са Византијом. То је постигнуто локално трговином са грчким, а касније и римским насељима основаним дуж северне обале Црног мора и Крима или, директније, са самом Византијом. Путин тврди да је Кијевска Русија била једноставно изведени ефекат успостављања Новгорода првобитно на северу путем викиншке интервенције, не узимајући у обзир потпуно одвојено и фундаменталније порекло и развој другог народа.

Дакле, вратимо се мало уназад. Докази о насељавању у данашњој Украјини датирају из раног гвозденог доба, према археолошким записима. Њена историја је обележена узастопним инвазијама или миграцијама централноазијских и персијских номадских племена, германских народа, Острогота и других из централне и југоисточне Европе. Они који су одлучили да населе ове плодне земље, основали су насеља широм њих. Континуиране инвазије са истока омогућавала је релативно равна равница Каспијске депресије, која је пружала коридор пролаза јужно од Уралских планина директно у данашњу Украјину. До 9.века , трговачки путеви које су успоставили Викинзи у правцу север-југ и суседни Хазарски каганат на истоку у правцу исток-запад учинили су Кијев моћном трговинском осовином у региону.

Са етнолингвистичког становишта, сматра се да је порекло словенских народа данашње источне Европе настало на широком простору, јужно од Русије, који се протеже од јужно-централне Пољске преко југозападне Белорусије до западне и северно-централне Украјине, претежно усредсређене у данашњој Украјини. До 500. године пре нове ере, Словени су први почели да мигрирају из овог језгра ка југу, приближавајући се степама и приобалним регионима Црног мора у данашњој Украјини. Овде се трговина обављала са грчким, а касније и римским насељима. У степама непосредно северно од приобалних земаља, асимилирали су се међу Скитима, централноазијским ратничким народом који се населио у том подручју (750 – 250. п. н. е.), а касније и са аланским племенима (250. п. н. е. – 250. н. е.), посебно са Антима, који су били персијског порекла. Кијев је постао једна од важнијих брдских тврђава из које је већ била успостављена трговина са Византијом. Велики део ове активности одвијао се постепено између 3.и 7.века , много пре доласка Викинга. 

Ширење ка северу из истог словенског језгра у данашњу Русију довело је до сусрета са претежно финским племенима где је племенски сукоб на крају довео до горе поменутог позива Викинзима који би обезбедили организацију и стабилност северном региону. Сама Украјина је постала ништа мање мешавина различитих народа који чине посебан идентитет мултиетничког порекла. То је био директан резултат локалне географије која је олакшала миграцију источних номадских група из централне Азије, колонизацију од стране Грка и Римљана дуж северне обале Црног и Азовског мора, и долазак са запада досељеника и трговаца германског и југоисточноевропског порекла. Викинзи који су се населили у својој новој престоници Кијеву сада су се асимилирали са својим претежно словенским сународницима како би створили ново друштво које је на крају преузело хегемонију над целим подручјем насеља које се протезало од Балтичког до Црног мора.

Номадско продирање са истока наставило се кроз регион углавном данашње Украјине и пре и током овог периода који се протезао од краја 9.до 13.века . Међусобни ратови су додатно ослабили државу и, до времена монголске инвазије под Бату-каном 1237. године и коначног напада на Кијев 1240. године, довели су до њеног преузимања. Међутим, то није резултирало њеном елиминацијом као централизоване власти, већ је постала она која је морала да се потчини монголској власти. Територија на северу, са центром у Новгороду, померила је своје трговинске односе на балтички регион и отцепила се од контроле Кијевске Русије да би постала засебан ентитет где ће напредовати од 14.века па надаље и довести до стварања Руског царства, са крајњим центром у Москви. 

Кијевска Русија је сада сведена на локалну кнежевину, али њоме су и даље владали домаћи вође који су постали вазали под монголском влашћу. Друге суседне кнежевине старе Кијевске Русије на северу и западу успостављене су под новим поретком. Природно се догодило померање локалне базе моћи ка западу, даље од преовлађујућег монголског утицаја, а централно место заузеле су кнежевине Галиција и Волинија у данашњој западној Украјини. Обе су уједињене у једну државу почетком 13.века , да би се до средине 14. века распалеи потпале под растућа краљевства Пољска и Литванија, како је само Монголско царство почело да опада.

У 14.веку је створена моћна унија Пољске и Литваније, Пољско-литвански комонвелт, који ће обухватити скоро целу територију данашње Украјине до краја 16.века . Већ неко време се знало да је земљиште овде добро пољопривредно обдарено и да садржи многе друге ресурсе који би били веома профитабилни за владајућу класу. Догађаји су се сада дешавали и унутар саме Украјине који су променили њено самосхватање и, заправо, начин на који ће се њен национални етос пренети до данас. 

Остаци монголске „Златне Орде“, Татари, остали су углавном насељени на Криму и у приобалним регионима Црног и Азовског мора. Током 15.века , успоставили су односе са својим исламским савременицима на југу, османским Турцима. Османлије су преузеле Цариград 1453. године и сада су желеле да се спусте на територију Украјине и остатка источне и централне Европе. Татари су пружали војну помоћ, а такође су функционисали као трговачки посредници за пољопривредну робу и снабдевање робовима заробљеним широм степа. Као одговор на такве претње, локално становништво у градовима и околним селима у Украјини почело је да се организује, прво у мале групе за одбрамбене, а касније и офанзивне сврхе како би се супротставило татарским упадима. 

Ови Козаци, како су их звали, постепено су се организовали током краја 15.и 16.века у много веће и застрашујуће коњичке јединице широм степа, а посебно дуж доњег тока реке Дњепар. Понекад би ступали у службу литванских и пољских граничних службеника како би штитили градове и поседе, а војне операције би спроводили и самостално. Поред локалних и удаљенијих украјинских сељака и грађана који су се придружили Козацима, у њихове редове су улазили и други из источне Европе, као и Турци, Татари и Јевреји, привучени слободним постојањем ове ратничке класе. Њихова организација је опонашала демократске принципе слободе говора, изабраног вођства и снажног осећаја самоопредељења.

Врховни вођа, хетман, је проглашен, а одлуке о војној политици и савезима доношене су кроз дебате и од стране официра и нижих чинова. Укључили су се у војне кампање против Татара и Турака на југу, Пољака на западу и Руса на северу и били су познати по свом јахању и храбрости у биткама. Њихови идеали као слободољубивих, егалитарних ратника степа постали су легенда која ће бити приказана у делима песника и драмских писаца 19.века . Ово осећање се наставило до данас у борби против страног утицаја за исте те слободе.

Посебно моћни хетман, Богдан Хмељницки, изабран је на власт 1648. године и, на самом почетку, пружио је војну помоћ Пољској против Османлија. Заузврат, он је настојао да побољша статус Козака у Украјини унутар Пољско-литванског комонвелта, обезбеди амнестију за претходне сукобе са Пољском и омогући поновно увођење њихове хришћанске православне вере на њиховој територији. Међутим, споразум се показао тешким и дуготрајним, што је довело до даљих сукоба и на крају до Хмељницког проглашења да ослободи Украјину од власти Комонвелта, посебно Пољске, која је све више олакшавала акумулацију украјинског земљишног богатства од стране своје владајуће елите. Континуирани застој приморао је Хмељницког да размотри савез са Османлијама, али, када је то пропало, окренуо се кнежевини Московији која се етаблирала као најмоћнија од северних кнежевина. 

До средине 15.века , црквени писари у Московији су већ почели да састављају нове текстове који су промовисали тврдње московских кнежева да су сада легитимни потомци старе династије Рјурик и наследници кијевске власти са хегемонијом над целим претходним подручјем Кијевске Русије. Владавина под царем Иваном IV („Грозним“; владао 1547-84), међутим, резултирала је континуираним сукобом са Литванијом и Пољском на западу, унутрашњим немирима и недостатком наследства након што је цар убио свог најстаријег сина. То је довело Московију до „Смутног времена“ (1584–1613) након његове смрти. Рат са Пољско-литванским комонвелтом, заузврат, резултирао је страном окупацијом и унутрашњим сукобима који су трајали три деценије, а коначно су се завршили 1613. године избором Михаила Романова за цара и успостављањем династије Романов. 

Династија је трајала 300 година, а окончана је убиством цара Николаја II и његове породице од стране бољшевика 1917. године. Цар Алексеј (владао 1645–1676), наследник цара Михаила Романова, наставио је обнављање реда и започео процес централизације власти док је тежио територијалним добицима унутар бивше Кијевске Русије. У том циљу, преговори са Хмељницким су резултирали Перејаславским споразумом из 1654. године, у којем је Козаци дата оданост цару у замену за обезбеђивање самоуправе, класних и имовинских права и разумевање да ће Козаци наставити да се баве дипломатијом са страним земљама.

Дугогодишња жеља Козака за аутономијом као државе на крају би се сукобила са жељом Московљана да консолидују контролу кроз централизовану власт. У својим напорима да успостави аутономну козачку област у Украјини и да елиминише пољски утицај, Хмељницки је тражио савезе са протестантским земљама, ангажујући Шведску, Бранденбург и Трансилванију. Овај приступ је узнемирио Московљане који су сада почели да поткопавају Хмељницкијев ауторитет. Управо је овде, 1657. године, Хмељницки умро. Његов наследник је поново покренуо пољско-литванску заједницу са планом да уведе Украјину у пољско-литванско-руску заједницу у Хадјачкој унији. Покушај је пропао, али је доказ неизвесности савезништва у време када су државе попут Пољске и Московије остајале забринуте због управљања територијом ван своје централизованије власти.

Претпоследње поглавље у историји односа између Козака Украјине и Московије укључивало је сукоб ове друге са Шведском и контролу над Балтичким морем док се она још увек борила са Османским царством на југу. Козачки хетман у то време био је Иван Мазепа, који је обављао ту функцију од 1687. до 1709. године. Руски цар Петар I (1682 – 1725) склопио је савез са Мазепом како би помогао у покоравању Татара и Турака дуж Црног и Азовског мора. То му је на крају омогућило приступ Русији Црном мору. Његови проблеми су се, међутим, појачали на северу када је Карло XII од Шведске победио војске Московије и Данске 1700. године и кренуо на југ да покори Пољску. Цар је затим позвао Мазепу да пусти своје Козаке на земље под пољском контролом у Украјини како би угрозио шведски утицај на ову територију. 

Након што је повратио земљу, очекивало се да ће Мазепа предати земљу царевом савезнику, краљу Августу Саксонском. Међутим, до тада су московске злоупотребе украјинског становништва довеле до значајног незадовољства међу становништвом. Жртве Козака су се знатно повећале током војних ангажмана за цара, а додатно негодовање је расло због њиховог регрутовања у радну снагу која је градила нови град Санкт Петербург, где су стотине људи подлегле болестима у мочварном терену. Ови фактори, заједно са царевим одбијањем да притекне у помоћ Мазепи када су сами Козаци били угрожени пољским повратком, довели су до одлуке да се стане на страну Швеђана уз обећање да ће се обезбедити независна козачка Украјина. 

Њихов пораз у бици код Полтаве 1709. године, међутим, коначно је означио крај сваког даљег напора да се створи независна Украјина све до почетка 20.века . Наредна два века у оквиру Руског царства сведочиће намерном елиминисању украјинског језика и присилном преласку на употребу руског језика у свим административним, културним и образовним областима. Сами Руси су се преселили у урбане центре Украјине где су постали доминантни етнички елемент, спроводећи промене које су унапређивале исту руску агенду.

Свакако, историја Украјине, која датира још из првог миленијума пре нове ере, била је бурна, обележена поновљеним инвазијама и дуготрајном доминацијом суседних држава. Кроз све то, земља је успела да се врати на своје место након распада Совјетског Савеза и да се бори за демократску владавину. Њена историја се разликује од историје Русије, упркос недавним тврдњама о супротном. На крају крајева, територијално стицање освајањем или декретом не пружа оправдање за асимилацију историје стечене територије у сопствени национални наратив.

Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2022. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.


Једна мисао о „Историјском пореклу Украјине наспрам Путинове згодне бајковите историје“

Коментари су затворени.