Поред „корисних идиота“ које је Владимир Путин регрутовао у Сједињеним Државама и другде широм света да би промовисали своју пропаганду, како глобално тако и унутар Русије, значајан елемент подршке за њега код куће била је Патријаршија Руске православне цркве (РПЦ).
Током царске владавине од 14.до почетка 20.века , патриотизам и национализам били су испреплетени са дубоком духовном вером руског народа, што се манифестовало у њиховој цркви, посебно широм села. Међутим, религија је била ефикасно елиминисана током 70 година совјетске владавине које су уследиле. Путин ју је поново увео као део популистичке платформе која је настојала да поново успостави уједињујући националистички осећај, опонашајући оно што је замишљао да карактерише Руско царство. Спајање ових елемената дуго је Путину пружало извесну подршку земље у целини.
Слике злочина које је починила руска војска у неоправданој инвазији на Украјину изазвале су готово универзалну осуду, али изгледа да су промакле пажњи исте цркве која је чврсто стајала уз свог диктатора/доброчинитеља, Путина. Неслагање овде подсећа читаоца на библијски одломак у Титу 1:16: „Они тврде да познају Бога, а делима га се поричу. Гнусни су, непослушни и неспособни ни за какво добро дело.“ Патријаршија РПЦ стоји усамљена међу верама Светског савета цркава не само по својој подршци инвазији већ и по њеном стварном промовисању, упркос све већем броју доказа о њеној голој бруталности и патњи нације од стране Путина. Где је глас човечанства од стране вође верника у земљи?
Кирил, 75-годишњи патријарх РПЦ у Москви, чије је световно име Владимир Михајлович Гундјајев, именован је на ту функцију 2009. године, преузевши и титулу патријарха московског и све Русије, која се у то време наводно проширила и на православне вернике Украјине. Политика је утицала на Кирилов мандат, посебно у његовој вези са Путином. Кирилова прошлост као активног агента КГБ-а можда му је не само пружила одговарајућу препоруку за његову тренутну функцију, већ је утицала и на његове схватања руске хегемоније и империјализма. Као таквог, Украјинци су га од самог почетка негативно сматрали неким ко је повезан у служби државе, колико и цркве.
До сада је Кирил у неколико наврата преузео улогу подршке у Путиновој агенди, од којих су неке вредне помена с обзиром на протеклих осам година руског агресивизма према Украјини. Године 2014, када је Путин започео своју оружану интервенцију у источној Украјини, Кирил је пружио утеху изјављујући онима који су забринути да се не намеће никаква војна претња и да је интервенција неопходна како би се сузбиле терористичке активности католика и православних сепаратиста усмерене на стварање посебне Украјинске православне цркве. Такве претње није било. Године 2017, како би додатно оправдао анексију Крима и стекао одобрење цркве, одликовао је двојицу високих чланова новоосноване кримске административне структуре, Сергеја Аксјонова и Владимира Константинова, Орденима Цркве. Обојица су заправо биле тражене од стране украјинских власти под оптужбом за издају државе и стварање криминалног подухвата.
Кирил је 2021. године одликовао још једним Орденом Цркве недавно преминулог ултранационалистичког политичара Владимира Жириновског за промоцију односа између цркве и државе и подршку руским духовним вредностима и патриотизму. То је био човек који је позивао на погубљење свих украјинских војника без икаквог изговора за рат и залагао се за нуклеарни напад на Исланд само да би застрашио Запад и натерао га да не интервенише у сукобу са Украјином. На сличан начин, Кирилова подршка проширена је на суседног белоруског репресивног диктатора Александра Лукашенка, који је на власти од 1994. године и који се политички и војно удружио са Путином.
Као што је Путин сматрао Украјину вазалном државом Русије, подложном његовој власти, тако је и Кирил сматрао Православну цркву у Украјини подређеном својој патријаршији у Москви. Неизбежно је дошло до сукоба око његове јурисдикције над црквом у Украјини. Растућа забринутост због црквеног вођства Кирила довела је до тога да Васељенска патријаршија, духовни вођа Источне православне цркве, додели независну власт или „аутокефалност“ Православној цркви Украјине у јануару 2019. године, отимајући је од контроле Московске патријаршије. Тиме је нова црква постала одговорна искључиво Цариградској патријаршији. Ово је означило почетак московско-цариградског раскола унутар Источне православне цркве који траје до данас.
Кирилов ауторитет унутар Украјинске цркве већ је био поткопан Путиновом незаконитом анексијом Крима 2014. године. Међутим, то није умањило његов ентузијазам за инвазију на Украјину 2022. године, наводећи, као одговарајуће оправдање, скретање нације ка западној декаденцији, што се манифестује „геј парадама“ и недоказаним изјавама о истребљењу етничких Руса у источној Украјини. У недавном писму Светском савету цркава, он је чудно поменуо очување руског језика као додатно оправдање за инвазију, као да се од жртава ове инвазије, етничких Украјинаца који живе у Украјини, очекивало да занемаре свој језик и наслеђе.
Московска патријаршија изгледа да се приближава статусу изопштеника међу свим верама на начин сличан оном који се дешава са самом државом. Иронично, ово би изгледало прикладно за верског вођу који изгледа тако дубоко посвећен држави и њеном вођи, Путину. Не и за 280 свештеника РПЦ у глобалној заједници који су осудили рат у отвореном писму. Конкретније, Амстердамска РПЦ, поред осуде Кирила, напустила је Московску патријаршију и прешла у Васељенску патријаршију. Литванска РПЦ је такође тражила независност од Москве. Критике су стигле из Ватикана и од претходног надбискупа кентерберијског, Роуана Вилијамса, који је предложио да се размотри искључење РПЦ из Светског савета цркава.
Изнета је сугестија да је Путин приморао Кирила да подржи инвазију, али овај сценарио је у супротности са ранијим Кириловим досијеом. Могло би се очекивати да ће јачи морални аргумент бити заступање хришћанског уверења да човечанство заслужује боље.
Ауторска права @Кост Елисевич, др мед., др. науке 2022. Сва права задржана. Свако незаконито репродуковање овог садржаја резултираће тренутним правним поступком.
Хвала Косту што је ово објавио. Кеј Милер
Уживао/ла сам учећи о овој теми, Кост. Хвала Кенди што је ово објавила на Фејсбуку!!
Хвала вам што сте објавили овај занимљив и промишљен текст, Кост и Кенди. Упркос томе што ми је речено да је породица мог оца руска, када сам истраживао имиграционе папире мог деде из око 1900. године, био сам срећан када сам сазнао да је био из „украјинске територије“, тачније из Кијева. Да није имигрирао овде, врло је вероватно да се не бих родио, јер је велики део његове јеврејске заједнице послат у логоре смрти у Немачкој или Пољској. Чини се да је Путинова верзија аутократског фашизма и окрутности подједнако скандалозна, али усмерена на уништавање Украјине и њеног поносног, отпорног и храброг народа (хришћани, Јевреји, очигледно му нису битни). Наше религије имају много више заједничког него разлика. Наша заједница овде је добар пример за то. За мене је религија више етички кодекс по којем живимо, а рутински га крше Путин, његови лојални олигарси (и неки верски вође) и они које застрашује бруталношћу која је неприхватљива у цивилизованом свету. Драго ми је што сте овде, Кост, и што објављујете ове проницљиве мисли.
Ричард Смол
Много тога се може пратити у овом сукобу. Русија је предузела заједничке напоре да створи забуну око његових узрока, али је јасно како се све ово одвијало. Хвала на одговору, Ричарде. Време је да Крим буде дом поморске базе НАТО-а како би се окончала нагађања о Русији.